Jul 1980: Sve najvažnije u životu Olge
Vujošević zbilo se u proleće. Rođena je 15. aprila 1914. godine u
Podgorici. Istog dana dvadeset i tri godine
kasnije postala je komunista.
Bilo je takođe proleće 1941. godine
kada joj je dr Saša Božović pomogla da na svet donese svoje prvo
dete, kćerku Radmilu.
Još je trajao taj isti behar kada je
dobila zadatak da se stavi na raspolaganje Partiji. Predstojalo je
dizanje ustanka...
- Pomislih, šta me sve čeka sa
nejakim djetetom, pa mi jurnuše suze - seća Se Olga - Pobjegoh brzo
iz sobe da ne primjete drugovi. Ali evo ti Peka Dapčevića odmah za
mnom. Zagrli me i šapnu: "Ne plači, rđo jedna, pobjedićemo
..."
Ovog proleća koje ne zaboravlja da
cveta, stari bračni par Vujošević odlučio je da gaji pčele ...
Olga je nedavno proslavila šezdeset
šesti rođendan. Domaćica je, nosilac Partizanske spomenice od 41.
i baka.
Ona i njen suprug, Periša Vujošević,
penzioner i član Saveta republike Crne Gore, dečekuju nas srdačno
u svom domu u Titogradu, "preko puta Blažove kuće", pod
Goricom ...
Prošlo je više od četrdeset godina
od venčanja Olge i Periše Vujošević. Skromnu ceremoniju, pamtiće
stari Podgoričani valjda samo po tome što je mlada umesto cveta,
imala petokraku u kosi.
U to vreme, nekoliko godina pre rata,
Olga je vodila malu kafanu u koju su navraćali uglavnom radnici. To
joj je omogućilo da postane glavna veza Gradskog s Pokrajinskim
komitetom KPJ.
Mnogi poznati komunisti prošli su kroz njenu kuću: Miladin Popović, Krsto
Popivoda, Radoje Dakić "koji i kad te kritikuje čini to nekako
blagorodno", Sava Kovačević, kojeg dobro pamti po "seljačkom
suknjenom odijelu" ... Jednom prilikom, uoči rata, prespavao je
tu i Kardelj:
- Dok sam mu spremala krevet - seća se
Olga - pitam ga ka što je običaj kod nas u Crnu Goru, čegović je,
koga još ima kod kuće ... On mi ispriča kako mu je žena u zatvoru
u Bileću, kako su je uhvatili, a on pobjego kroz prozor. Ja se na to zaprepastih: "Au, velim, a đe si je, jadan ne bio, moga’ samu
ostaviti?" On se nasmeja, a Periša me brzo munu laktom da
ućutim... Posle smo se često smijali toj mojoj naivnosti..
Prvi dani ustanka u Crnoj Gori zatekli
su Olgu na Veljem Brdu. Tu se, u nekakvoj napuštenoj pastirskoj
kolibi krila s jednomesečnom bebom, po direktivi Partije. Ubrzo
zatim, prešla je u Kuče sa zadatkom da organizuje AFŽ u tom kraju.
Ali već početkom jeseni četnici su provalili u kuću u kojoj
se krila, uhapsili je i sproveli u zatvor u Podgorici ...
"Mislila sam da smo moja beba i ja
otvorile taj njihov, kasnije zloglasni zatvor u zgradi Radio-stanice.
- seća se Olga - Ali već je tu bila dostina drugova iz
Podgoričko-lješkopoljskog bataljona... Strpali su me u nekakvu
tijesnu sobicu sa još dvadesetak kažnjenika. Ležali smo onako na
betonu, a u ćošku se nalazio samo jedan zarđali limeni kazan za
sve potrebe ...
Mala Radmila, ili kako su je "iz
milošte" zvali, Miška, načinila je u tom zatvoru svoje prve
korake. Olgi ni danas nije lako da o tome priča.
Pola godine kasnije, Olgu su četnici s
detetom u naručju izveli na preki sud. Sav partijski materijal, koji
je ona, još pre odlaska na Velje Brdo zakopala,
nekako je dospeo u njihove ruke. Ipak, ni na šta nije odgovarala.
"Ali kad me na kraju upitaše da
li bih voljela da četnici dobiju ovaj rat - kaže Olga - ne otrpjeh.
Ne, velju, nikad!"
Presuda je glasila - dvadeset godina
robije!
Neka od kučke ne ostane ni štene
"Kad to čuh", veli Olga,
"počeh da se smijem."Šta je smiješno", pitaju. Ama,
velim, kako da nije smiješno! Pa ne mislite, valjda, da ćete toliko
vladati ovijem narodom ... "
"Čujem, neko bojažljivo primjeti
da je to isuviše dugo robijanje za majku s tako malim djetetom. A na
to će jedan debeli plavokosi četnik, kojeg sam dobro
upamtila: "nije mnogo, ne! Neka od kučke ne ostane ni
štene ... "
Uh, kako su me te riječi zapekle! Kad sam poslije
oslobođenja čula da su tog gada uhvatili, došlo mi je da odem s
Miškom do njega. Da mu je pokažem ..."
Kad su je, nedugo zatim, četnici
predali Italijanima, Olga je s Radmilom u naručju, godinu dana
spavala na goloj zemlji, pod šatorom ...
Iako se i sama jedva prehranjivala,
Olga je, na sreću, imala mlijeka i tako dojila devojčicu pune dve
godine. Ali bojala se da jednog dana neće imati čime da nahrani
ćerku i svakodnevno je od "one mrčne" porcije otkidala po
komadić hleba i sakrivala u nekakvu vreću ...
Posle kapitulacije Italije, kad su
logor preuzeli Nemci, bilo je "još crnje i gore". Ali
nenadno, stiže naredba da se majke se decom puste.
"Dva-tri dana su me ispitivali i
maltretirali - seća se Olga - ali, valjda uvjereni da se s tolikim
djetetom nijesam mogla boriti u šumi, pustiše me ..."
Za majku i malenu kćer to nije značilo
i kraj patnji. Jer, osim toga što Nemci nisu mogli dugo
ostati u zabludi, Olgi je, kako sama kaže, bilo mesto u partizanima
...
Preko ilegalaca u Podgorici, odmah se
povezala s drugovima. U početku, dok je radila kao instruktor u
Sremskom odboru AFŽ-a dete je ostavila kod porodice Pavla Lakovića u
Kučima, pa zatim u Piperima, u jednoj partizanskoj radionici za
izradu čarapa, gde su ga čuvale drugarice.
Ali kada je jednom svoje
majčinske patnje i strahovanja poverila svom rukovodiocu, Lidiji
Jovanović, dobila je dozvolu da ponovo uzme dete ...
Radmila je tada imala tri godine i još
nije videla oca. Periša je sve vreme bio u Bosni, u partijskoj školi
pri Vrhovnom štabu. Nije imao nikakvih vesti od žene i kćerke.
Nije znao ni da li su žive, dok jednom slučajno nije nabasao na
njih u Gostilju...
"Ugledala sam ga kod Komande
područja, - seća se Olga - prolazi pored Miške koja se igra i ne
prepoznaje je. A i mala se uplašila od njega i pobjegla. Kako i ne
bi, kada je imala samo mjesec dana kada su se rastali."
To je bio susret na samo nekoliko
trenutaka. Periša je odmah produžio dalje, a i Olga i Miška su se
s drugovima povlačile pod najezdom šeste ofanzive prema Radovču,
do Župe nikšićke. Bilo je proleće ...
Ipak, sva ta stradanja kroz koja je s
malim detetom prošla, priča Olga, drugovi su joj olakšavali "kako
su znali i umjeli".
Olga je posle rata nekoliko godina
radila, a onda se potpuno posvetila odgajanju četvoro dece. A Periša
Vujošević, član prve crnogorske narodne vlade, sada je već
nekoliko godina u penziji.
Napisala: Zorica Lazović (Duga, 1980.)