Novembar 1978: Šta se to događalo u Domu sindikata
proteklih nedelja da se pred ulazom stvarala onolika gužva, slična
još samo gužvi koja obično prati večernje programe Festa?
Za one
koji ne znaju, "događali" su se solistički koncerti
Olivera Dragojevića, tri puta po dva, po podne i uveče, pred
krcatim gledalištem i masom koja je, ispred ulaza uzaludno čekala
da će neko imati "kartu više".
Kartu više niko nije imao - ni
slučajno.
Da je bilo još tri puta po dva koncerta - i to bi se
rasprodalo za tren oka, kažu na blagajni dvorane. Mnogi su dolazili
"na Olivera" i dva-tri puta!
Tajne nema: Oliver je samo jedan i time
je rečeno sve.
Ova je muzička godina - svaka čast Zdravku! - ipak
pripala njemu. Najpre "Beogradsko proleće" i "Molitva za
Magdalenu".
Pa "Split" i tri puta Oliver na
pobedničkom postolju: "Oprosti mi, pape" (šansona), "Cvit
Mediterana" (prigodna pesma MIS-a) i "Poeta" (šlager).
Na "Zagrebu 78" čuli smo "Ključ života", koji
bi s lakoćom pootvarao sva vrata svetske muzičke scene, toliko je
dobro izrađen.
Tu je, zatim, Oliverov super-album "Poeta":
hit do hita, ne znaš koji da izdvojiš kao najomiljeniji.
Svoju mamut-turneju po zemlji započeo
je sa četiri solistička koncerta, četiri večeri uzastopce, u
zagrebačkoj dvorani "Vatroslav Lisinski".
U jeku je bilo
Svetsko fudbalsko prvenstvo u Argentini; upravo u te četiri
"Oliverove večeri" igrale su se glavne utakmice.
Organizatoru se lako naboralo čelo: da ne omanemo, da ne kiksiramo?
Jer, zna se, šta je nama fudbal!
Strah se pokazao kao potpuno neosnovan:
onih koji su odabrali Olivera bilo je toliko da je, sve zajedno,
moglo da se produži za još četiri večeri. Na njega su, međutim,
čekali i drugi gradovi, sa, danima unapred, rasprodatim salama i
halama.
- Kad sam na pozornici u pravoj,
svečanoj koncertnoj dvorani, sa klavirom pred sobom i pravom
koncertnom atmosferom oko sebe, ne čudim se besprekornoj tišini u
gledalištu - kaže nam Oliver. - Međutim, začudim se kad to isto doživim i u
sportskoj hali. Tu nema klavira, publika je drugačija, neko bi mogao
i da vikne ili da nešto baci na scenu, tišina se postiže
neuporedivo teže ili se ne postiže uopšte. Ja sam je, međutim,
imao; onu pravu, divnu tišinu u kojoj smo publika i ja jedno.
Otkud Čaplin?
Na svojim solističkim koncertima,
Oliver Dragojević peva "svoje" pesme što u većini
slučajeva znači pesme Zdenka Runjića. Njih dvojica su se,
jednostavno, tako dobro našli da nijedan ni u snu ne pomišlja
na eksperimentisanje s drugim autorom, to jest nekim drugim
izvođačem.
S malim izuzecima, Oliverov koncert je uredan pregled
svega što su dva prijatelja iz grada pod Marjanom poslednjih
nekoliko godina svesrdno nudila publici.
I, posle svega, može se reći da nema kod nas pevača,
osim njega, Olivera, čiji bi celovečernji program mogao da se
sastoji isključivo od onih pravih, velikih, tiražnih hitova.
Tu
reku poznatih pesama koje, kao u slučaju "Skalinade",
"Malinkonije" ili "Pape", publika, čak i bez
onog teatralnog poziva "hajde, sad svi zajedno" peva s
Oliverom, od prve do poslednje note, od prve do poslednje reči,
prekinuće za trenutak samo jedno "Yesterday" Pola
Mekartnija, na način Dragojevića, razume se; zatim jedno, strogo
koncertno, izvođenje Šopena, pa šaljiva i u Oliverovom tumačenju
neodoljiva pesmica "Tata, kupi mi auto" (on je tu i tata, a
i mala devojčica sa belom mašnom na glavi koju će, zaista neočekivano, onako ozbiljan, izvaditi iz levog džepa) i, najzad, jedno
kratko, ali efektno klapa-pevanje momaka iz Oliverovog orkestra i njega samoga.
Ako se izuzmu gosti u programu, Ismeta Krvavac i Dragan Mijalkovski, sve ostalo u
dvočasovnom programu isključivo su "njegove" pesme.
I, naravno, on sam.
Na izgled, miran i
"fjakast", sav u stilu "samo polako, ima vremena",
sentimentalan, romantičan i setan, tako reći na sceni nepomičan,
bez velikih fizičkih zamaha i razmaha, bez suvišnih reči ili
muzike koja ne bi bila njegova muzika, on publiku greje onom tihom,
upornom vatrom koja na kraju, kad prođe potrebno vreme, prerasta u
belo usijanje!
Ta uzlazna linija koja se penje polako, polako, čini
ti se sve će biti gotovo a ona neće doseći svoj zenit, na kraju
dotakne taj svoj vrh i, poslužimo se žargonom, sala se ruši.
To je
ono što ovaj koncert čini izuzetnim.
U svojoj igri s publikom,
Oliver je lenj, ali neverovatno uporan osvajač: on neće ispucati
sve adute već u prva tri minuta, već će ih imati dovoljno za
puna dva časa, posle čega ti prelaziš u njegovo
trajno vlasništvo: postaješ mu
publika kakva se samo poželeti može!
On, zatim, ima još nešto, gotovo
nezabeleženo na našoj estradnoj sceni: telo kojim vlada na isti
onaj način na koji je to činio, na primer, Čaplin.
Njegovi
pokreti, sitan hod, način na koji prilazi klaviru, pa se opet vraća
mikrofonu, način na koji će se pokloniti gledalištu - sve to
neodoljivo podseća na slavne zvezde nemog filma i - neodoljivo je
smešno.
Tako ozbiljan, s tim debelim cvikerima, a tako...
- Ja sam vam od onih što stoje mirno,
što ne umeju da skaču i da se mrdaju! - reći će, da bi u pesmi
"Ča će mi Kopakabana", fatalnoj po njegov uspeh, s
obzirom da je baš od nje (1972.) sve počelo da biva burno, načinio
nekoliko takvih igračkih koraka da ti smesta postaje jasno kako bi
mogao da bude i Džin Keli - samo kad bi hteo.
Uskoro Oliver-šou
Da sva ta Oliverova znanja ne bi ostala
dostupna samo malom broju onih koji imaju snage da se izbore za
ulaznicu za njegov koncert, pobrinula se Televizija Beograd:
od januara na programu će redovno biti "Oliver-šou".
Reditelj Aleksandar Mandić potrudiće se da nam otkrije sve
mnogobrojne talente koje ovaj umetnik još u sebi krije.
- Žao mi je što se toga nisam ja
setio, što smo propustili takvu priliku - rekao je nedavno u Zagrebu
Saša Zalepugin. - Lično sam u "Nedeljnom popodnevu"
predstavio Dragojevića kao sjajnog i svestranog zabavljača, pa da
se tada ne setimo...
A Oliver čeka da okonča turneju i
krene u nov televizijski posao.
- Meni je ovaj grad uvek širom otvarao
svoja vrata; u njemu se zaista osećam kao da sam doma - kaže. - Kad
rekoh doma, tamo sam u poslednje vreme tako malo da sam
sinove-blizance video samo kad su se rodili, a već im je skoro dva
meseca. Ali, kako je posao - posao, oprostiće papi...
Napisala: Višnja Marjanović (RTV revija, 1978.)