Stjepan Bobek, stranica mog života: U Zagrebu sam se krio od ustaša da me ne bi poslali na front

Maj 1998: Od reprezentacije Jugoslavije sam se oprostio na bedan način, ovde u Beogradu, 1956. godine, u utakmici koju smo izgubili od Mađara sa 1:3. Tada me je trener ubacio u igru u poslednjih petnaestak minuta, kada je utakmica već bila izgubljena.

To je bio moj poslednji nastup u dresu reprezentacije za koju sam igrao već na njenoj prvoj utakmici, u Pragu, 9. maja 1946, kada smo pobedili Čehoslovačku sa 2:0.

I ne samo to. 

Bio sam prvi igrač koji je odigrao 25 utakmica u dresu te reprezentacije, pa prvi koji je odigrao 50 utakmica, pa 60 utakmica, a sa 38 golova i do danas sam najbolji strelac reprezentacije.

A onda, dve godine kasnije, na isto tako bedan način sam se oprostio od Partizanovog dresa. Moj klub se poneo jako nekorektno i organizovao mi oproštaj na jednoj ligaškoj utakmici protiv nekog beznačajnog tima za koji se više i ne sećam kako se zvao, na polupraznom stadionu...

A ja sam bio jedan od osnivača Partizana, legenda tog kluba, 468 zvaničnih utakmica, rekorder sa 403 postignuta gola... Te ljude koji su tada bili na odgovornim mestima u klubu treba da je stid.

Eto, tako sam na jedan bedan način završio karijeru koja je, kažu, bila među najblistavijim u jugoslovenskom fudbalu.

A počelo je sa daleko više žara, nade...

Počeo sam da igram sa još nepunih 13 godina...

Rođen sam u Zagrebu, 3. decembra 1923, baš kad i Marija Kalas. Imao sam tri brata i sestru. Teško se živelo. Svuda su bili jad i beda posle onog rata 1914-1918. Ali, ta moja želja, taj nagon za fudbalom, terao me je da po ceo dan jurim za loptom na poljani. I to me je spasilo. Jer, kada je počeo onaj drugi rat imao sam 18 godina. Moju generaciju su odvlačili u vojsku, jedne u domobrane, druge u ustaše. A mene je spasao fudbal.

Počeo sam da igram sa još nepunih 13 godina, a poslednje tri godine pre rata igrao sam za Zagreb. Tu su me zapazili kao talentovanog i to mi je omogućilo da pređem u Ličanin. Kada je rat počeo, tu sam u klubu nailazio na ljude koji su bili na važnim mestima... U svakoj upravi nekog kluba sedeo je ili domobran, ili ustaša, ili civil, nije važno, ali su mi omogućili da dođem u Ličanin i da ne idem u vojsku.

Učio sam kao i neku školu, ali više onako, kao što je to bilo posle u Partizanu i ostalim većim klubovima: vodio sam se da dolazim na predavanja, ali sam u stvari igrao fudbal.

A onda, 1944. su mi rekli da mogu da ostanem u klubu ako hoću da obučem ustašku uniformu. Rekao sam da moram da razmislim.

Tada je trener Građanskog, najvećeg hrvatskog tima, bio Martin Bukovi, veliko ime mađarskog i jugoslovenskog fudbala. Mi iz Ličanina smo trenirali na njihovom terenu i poznavali smo jedni druge. Tako sam ja ispričao Bukovi da moram u vojsku, da je takva kritična situacija za Hrvatsku, da pozivaju sve ljude...

A on je tada predložio da me prebaci u Građanski. Razgovarao je sa predsednikom kluba i tako sam dospeo 1944. u Građanski. Tu su me regrutovali u domobrane, išao sam svakih 15 dana po propusnicu... I ja, i Brozović, i Glazer, i Grubač... Sve velika imena ondašnjeg fudbala, svi smo mi obukli te domobranske uniforme, ali smo bili samo ovako... Samo smo se vodili kao domobrani i odlazili svakih 15 dana da uzmemo propusnice, a igrali smo za Građanski.

Ali bio je, bogami, čak jedan trenutak pred kraj rata, da li mesec ili dva, kada su nas pozvali na front... Jer, bio je poslednji trenutak da se spašava hrvatska vojska. Pavelić je radio sve da se mobiliše što više ljudi. A ja sa onim Firmom (Vladimir Firm, prim. red.), isto reprezentativcem, igrao je sa mnom, on i ja smo se dogovorili da dezertiramo, odnosno da nas ne pronađu. Tako smo jednog dana spavali na jednom mestu, a drugog na drugom... Nisu nikako uspeli da nam uđu u trag. I tako sam se izvuko.

Kad se rat završio, dođe meni kapetan Marijan Matančić, poznati internacionalni sudija. On je posle rata, kada je Tito došao na vlast, bio komesar u vojsci. Pošto je znao da sam bio jako korektan za vreme rata i da sam bio poznato fudbalsko ime, rekao mi je: "Ja ću da te mobilišem da budeš Titov vojnik i da formiraš jedan armijski fudbalski klub".

I tako smo napravili jedan jako dobar vojni tim u kojem je bilo mnogo bivših domobrana, mobilisanih posle rata u vojsku, u taj KNOJ... Putovali smo po zemlji i igrali utakmice. Tako sam prvi put došao i u Beograd.

Spavali smo pod otvorenim nebom

Odveli su nas odmah u hotel Beograd, pored železničke stanice. Ali, u sobama je bilo toliko stenica da smo se ubrzo svi pokupili i otišli prema Domu armije. Međutim, tamo nije bilo mesta, pa smo na kraju završili u parku ispred Doma. Spavali smo pod otvorenim nebom, dok su ljudi prolazili oko nas.

Prvo prvenstvo Jugoslavije u fudbalu održano je 1945. Učestvovale su reprezentacije Hrvatske, Srbije, Vojvodine, Makedonije, Kosova i JNA. Tada su sve nas vojnike koji smo igrali fudbal, a među njima su bili Čajkovski, Glazer, Matekalo, pozvali u Beograd, u Dom garde. Formiran je armijski tim, koji je dospeo u finale, gde smo izgubili od Srbije 0:1.

Posle te utakmice došao mi je major Mađarić, Varaždinac, i rekao da je namera Generalštaba i armije da se formira jedan armijski klub poput onih u Sovjetskom Savezu i pitao me da li bih ja želeo da dođem u Beograd i igram za taj klub koji bi se zvao Partizan.

A ja kažem: "Znate šta, ja sam vojnik, služim vojsku u Zagrebu, i ako me Generalštab pozove i dobijem prekomandu, dolazim".

Tri puta je Generalštab slao telegrame, ali Marijan Matančić nije bio raspoložen da me pusti. Nadao se da će da sastave tim i bez mene, da su već izabrali mnogo igrača pa da me neće uzeti... Ali, kada je treći put stigao zahtev, nije imao kud. A ni ja.

Nije mi bilo lako. Plakao sam, jer ja sam rođeni Zagrepčanin i pre toga nikada nisam bio u svetu, nisam znao kakav je život izvan svoje kuće...

Ali, uzeo sam kofer i, onako u vojničkoj uniformi, stigao u Beograd. Tu sam se javio nekom kapetanu Žikici Jovanoviću, koji me je zatim uputo u Dom armije. Od tog dana sam postao građanin Beograda. Uklopio sam se ovde, upoznao buduću ženu, Olgu Janković, ćerku bivšeg generala Radivoja Jankovića, koji je potpisao kapitulaciju Jugoslavije... I eto, do današnjeg dana sam s njom, imam dve ćerke, obe su u Americi.

U Domu sam živeo prvih godinu dana, a zatim sam dobio garsonjeru u Dositejevoj ulici. Nas nekoliko najboljih postavljeni smo za vojne službenike, da bi imali neki dinar. Fudbaleri treba da imaju bezbrižniji život, da ne misle da li će imati za mleko i hleb. Ali, iako niko od nas nije imao ugovor, kao vojno lice nisam mogao da odem u drugi klub.

Niko se nije ni usuđivao da nam ponudi da pređemo u neki drugi klub. Tada su u Generalštabu sedeli Tempo, Krajačić i mnogi drugi koji su mogli svakoga, ako nešto pokuša, bez problema da sklone.

Bez obzira što smo u inostranstvu proneli slavu jugoslovenskog fudbala, jer našu generaciju su u svetu prozvali "evropski Brazilci", niko od nas nije dobijao nikakve pare za to. Mi smo igrali za Tita i Jugoslaviju. To je bilo tako. Bili smo finalisti dve Olimpijade i ja se ne sećam da smo išta dobili. E sad, ko je u svemu tome imao najviše koristi?

Zvali su nas i vrbovali sa svih strana

U stvari, jedino čega se sećam bilo je posle pobede nad Francuzima, u Firenci 1950, kada nam je bilo dozvoljeno da za nagradu odemo u diplomatski magazin i kupimo neki štof, posteljinu, stvari za kuću...

Uprkos svemu, niko iz moje generacije nije emigrirao. A svi smo imali jako ozbiljnih ponuda, i Čajkovski, i Vukas, i Mitić, i ja... Zvali su nas i vrbovali sa svih strana. Bili su spremni da me dovuku na bilo koji način, čak kidnapuju ako treba!

Mene su zvali u Francusku, Italiju, imao sam konkretnu ponudu preko menadžera za Lacio, ali nama je to bilo nezamislivo. Tada je shvatanje bilo drugo. Tako sam vaspitan, znate.

Zamisli da emigriram, pa ne mogu da se vratim u svoju zemlju! Naravno, da sam znao da će se ovde stvari drugačije razvijati, otišao bih i posle dve, tri, četiri godine se vratio. Ali, pod pretpostavkom da se ne vratim više u zemlju, da ne vidim roditelje, braću, da to napustim zbog para... To nikada.

Tada sam dao izjavu: "Da mi date ceo Rim, ja ne napuštam Jugoslaviju!" Ponosim se tim da nisam napravio ni jedan kiks kao sportista.

Odnosno, jesam jednom.

I to mi je, valjda, bio najgori trenutak u životu.

Zbog 200 maraka

Zebec, Boba Mihajlović, Herceg, ja i još poneko, kupili smo pre odlaska na jednu utakmicu u inostranstvo po 100-200 maraka od nekog čoveka, ovde u hotelu. Da imamo da si kupimo nešto tamo kada stignemo, za žene, devojke...

A onda je taj čovek uhapšen i on je rekao kako je prodao devize Zebecu, Bobeku, Čajkovskom... I zamislite, organizuju nama javno suđenje, u Masarikovoj. Puna sudnica... Ma, jedna neviđena sramota.

Želeo sam tada da ostavim i fudbal i Jugoslaviju, da više ne čujem za sve one koji su provocirali celu ovu stvar. "Politika" je tada opširno o tome pisala, jer je glavni urednik bio čovek iz Zvezde, pa je želeo da nas iskompromituje i tako pomogne svom klubu.

Razmišljao sam, koji su to bednici, jadnici, ti koji su dozvolili, čak i odgovorni ljudi iz Partizana, da nas javno blate, da onaj sudija kaže: "Bobek je osuđen na sedam meseci zatvora zbog toga i toga". Zbog 200 maraka!

Ja već mislio u sebi: sedam meseci u zatvoru zbog 200 maraka, a milione maraka sam odbio da bih ostao patriota u ovoj zemlji. Jebem ti Boga!

Pa ipak, kada bih mogao, proživeo bih život ponovo ovako.

Napisao: Stjepan Bobek (TV novosti, 1998.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate