Njihova deca su - vele - Jugosloveni.
Mnogo je sličnih primera u SR
Hrvatskoj, jer je ova Republika vodeća po broju mešovitih brakova -
svaki četvrti sklapaju ljudi različitih nacionalnosti...
Kad je Jelkina majka čula da joj se
kći udaje za Crnogorca, izletelo joj je: "Kud baš nađe
Crnogorca!"
Sada to kroz smeh pričaju 30-godišnja
Jelka i 32-godišnji Vasko Šorović, ugostiteljski radnici iz
Cavtata. Ona Hrvatica, iz Metkovića, on Crnogorac iz Crmnice, našli
su se pre 14 godina, zavoleli i rešili da se venčaju. Nisu ni na
trenutak razmišljali koje su nacionalnosti ili vere. Jedino je, eto,
Jelkina majka ovako reagovala.
Deca - "pola pola"
- Bila sam mlada i neiskusna - priča
Jelka - pa sam majčine riječi prenela Vaskovoj mami. Nije joj bilo
pravo. Kasnije se moja majka njoj izvinila i od tada nije bilo
nikakvog nesporazuma.
- Kad sam otišao kod njenih prvi put,
dočekali su me kao najrođenijeg - kaže Vasko. - Vrlo brzo sam
shvatio zašto je majka tako reagovala. Njoj nije bilo važno koje
sam vjere i nacionalnosti, već je načula da kod nas važi pravilo:
"Muž je svačiji, a žena samo muževljeva", pa se,
normalno, kao svaka majka, plašila.
- A moj otac je rekao da u svakom
klasju ima kukolja i da ne treba suditi o ljudima po nacionalnosti -
dodaje Jelka.
- Tako misle i moji roditelji - priča
Vasko. - Kod nas u kući se nikad nije gledalo na nacionalnost, i
vjeru. Moj otac je vojno lice i vaspitavani smo u jugoslovenskom
duhu. Djed je jedini u porodici slavio slavu, ali to je bilo više
kao povod da se cijela porodica okupi.
Pričaju da je bilo ljudi koji su ih
malo popreko gledali kad su odlučili 1975. godine da se venčaju,
ali njih dvoje nije obraćalo na to pažnju. Govorili su im
prijatelji da će im biti potrebna posebna dozvola ako žele da se
venčaju u katoličkoj crkvi, pošto je Vasko pravoslavne vere.
- Nismo nikoga slušali - kaže Vasko.
- Voljeli smo se i ljubav je bila najvažnija.
Inače, poznato je da se u ovim
krajevima dosta ide u crkvu. Gotovo svi mladi, još od osnovne škole,
redovno pohađaju časove veronauke. Da li su među njima i njihova
deca, 12-godišnji Dragan i sedmogodišnja Slavica?
- Ne - kaže Vasko. - Istina, oni su
još mali, ali ja sam im objasnio naše mišljenje i o nacijama i o
vjeri. Čini mi se da su prihvatili i sami odlučili da ne idu u
crkvu, ni u jednu, ni u drugu. A mogu vam reći da su oni među onim
malobrojnim koji ne idu.
- Pitala su me jednom djeca, šta su
ona, Crnogorci ili Dalmatinci - priča Jelka. - Kad sam pokušala da
im objasnim, oni su sami zaključili da su "pola-pola".
Vasko kaže da ne bi imao protiv i ako
bi Jelka išla u crkvu. Zbog prijatelja i Srba i Hrvata, slave sve
praznike.
- Ali mi to ne radimo iz religioznih
pobuda. Kad živite u nekom kraju, normalno je, bar za mene, da se
prihvate neki domaći običaji - kaže Vasko. - Možda to izgleda sve
ulepšano, ali mi smo, zaista takvi. I kad bi većina mislila kao mi,
bilo bi manje nacionalizma. Sada smo u teškoj situaciji, i nije nam
sve ovo potrebno. Inače, po mom mišljenju, ako nešto nije u redu,
u mješovitim brakovima, onda je krivo nešto drugo, a ne različite
nacionalnosti - mišljenje je Vaska Šorovića.
Slične sudbine i mišljenja je i
bračni par Mirjana i Drago Španić iz Zagreba. U braku su 35
godina. On je Zagorac, ona Srpkinja iz Prokuplja. Nijednog trenutka
nisu pomislili da su napravili pogrešan izbor.
- Bio sam sa službom na terenu po
celoj Jugoslaviji - priča Drago. - U Prokuplju sam upoznao Mirjanu.
Zaljubili smo se, zaprosio sam je. Njena majka, koliko znam, nije
imala ništa protiv, čak je bila srećna što će kćerka živjeti u
velikom gradu, u Zagrebu.
- Bila su to drukčija vremena - dodaje
Mirjana. - Niko nikog nije pitao iz koje je republike, a još manje
koje je vere. Kad je ovde sedamdesetih godina izbila nacionalistička
euforija, nije bilo baš lako. Drago se posvađao sa svima onima koji
su se samo usudili da ga zapitaju da li sam ja Srpkinja. Ostali smo i
on i ja u najtežim trenucima Jugosloveni.
Mirjana i Drago su izrodili četvoro
dece i svi oni su Jugosloveni.
- Čudili su se mnogi i govorili nam da
se može biti samo Srbin, ili Hrvat, ili nešto drugo, a da
jugoslovenska nacionalnost ne postoji, ali mi nismo nikad popustili.
Šta bi naša deca mogla drugo da budu nego Jugosloveni?! Po kome bi
se opredelila, po majci ili ocu? Zar je to važno? - kaže Mirjana.
Međutim, Marina Lučić i Mensur
Maloku (prava imena poznata Redakciji) iz Splita, morali su da
prežive mnogo teških trenutaka, dok okolina nije prihvatila,
koliko-toliko, vezu Hrvatice i Albanca sa Kosova. Ni danas, posle 25
godina njihovog zajedničkog života, ne može se reći da svi
blagonaklono gledaju na njih.
- Bio je to šok za ovaj narod ovdje -
kaže danas Marina - ali mi smo se toliko voljeli, bili smo i mladi,
da smo bili slijepi za sve okolo.
Ljubav uz muke
Kad su se upoznali 1961. godine,
22-godišnji Mensur i 19-godišnja Marina radili su u istom preduzeću
u jednoj splitskoj fabrici. Ona je bila udata i imala dete, ali je
bila nesrećna u braku. Vremenom, Marina i Mensur su se zbližili i
rešili da žive zajedno. Ona se razvela, a pošto nisu imali stan,
uselili su se u jednu staru radničku baraku i započeli život u
ljubavi, ali i uz muke.
- Moj otac je - priča Marina - tada
rekao: "Koji vas bog sastavi!" Nije mu bilo pravo, jer je
ovde bilo strašno mešati se, a pogotovu sa Albancima. Bilo je to
nezamislivo. Moja braća nisu govorila sa mnom godinama, a jedan ni
do danas sa mnom nije progovorio.
Mensurovi prijatelji, Albanci, zbog
ovog braka stalno su kritikovali Mensura, dok je njegova porodica
samo u početku bila protiv ali je, na kraju, prihvatila njegov
izbor.
- Moji roditelji su primili Marinu kao
svoju kćer. Majka je samo u jednom trenutku rekla da bi trebalo da
joj damo neko naše ime, ali ja sam joj tada rekao: "Zamisli
kako bi se ti osećala kad bi neko to tražio od tvoje kćerke
Drite!" I ona mi je dala za pravo i nikad više to nije
pominjala.
- Kako su me samo njegovi dočekivali!
- priča Marina. - Držali su me kao malo vode na dlanu. Takvo
gostoprimstvo nije moglo da se odglumi. Jedino što su tražili od
mene je da, dok sam tamo, nosim dimije, ali meni to nije smetalo, a
bilo je i udobnije za sedenje na podu. Nikad ne mogu da zaboravim
svoj prvi dolazak u njihovu kuću. Došla sam na tri mjeseca, bez
svog sina iz prvog braka. Krišom sam tugovala za njim, ali to je
primjetila svekrva i rekla Mensuru: "Sastavi kako znaš i umeš
majku i dete, ili dete dovedi ovamo, ili nju odvedi tamo".
Kad im se posle godinu dana braka rodio
sin, dali su mu ime Filip. Kažu, pronašli su to ime u novinama,
želeli su da to bude neobično, ni albansko ni hrvatsko. Dugo je u
školi Filip bio izolovan. Drugovi ga u početku nisu primali u kuću,
ali znali su Marina i Mensur da deca nisu bila kriva, već njihovi
roditelji.
A sin, hrabar na oca, često je
govorio: "Šiptar sam, pa šta". Kasnije, deca su
prihvatila veselog, pametnog i uvek najboljeg učenika. Kad je
odrastao, Filip je želeo da se opredeli kao Jugosloven, ali
popisivači to nisu prihvatili (!) pa se odlučio da bude Albanac.
Marina i Mensur nikad nisu imali
nesporazuma oko vere, jer niti je ona išla u svoju crkvu, niti on u
džamiju.
- Da Marina hoće da ide u crkvu, ja
bih je vodio, tako nalaže naša vera - kaže Mensur. - Nismo,
zaista, vernici, ali slavimo sve praznike sveta, jer su to lepi
običaji...
Inače, u njihovoj kući sve se jede,
ali vladaju neki običaji koji su odavno zaboravljeni u ovim
krajevima. Kad Mensur uđe u kuću, svi moraju da su na nogama i dok
on ne sedne, svi stoje. Pitaju ga, kako je bilo na poslu, jer kažu,
znaju da radi težak posao i žele bar na neki način da mu pomognu.
A on je svojim rukama ozidao prošle godine veliku kuću, blizu mora,
te su najzad izašli iz trošne barake, iz koje su ih nekoliko puta
nasilno iseljavali.
- Mnogo smo se napatili - kaže Marina.
- I sada nas poneki komšija popreko gleda, ali ja se nikad nisam
pokajala...
- A ja sam imao sreću da naiđem na
divnu ženu - kaže na kraju Mensur. - Nikad neću zaboraviti šta je
sve pretrpila zbog mene i kroz kakve je muke prošla. Važno je da se
mi volimo i zar je onda bitno da li je moje vjere?!
Hrvatska "najšarenija"
Iz istraživanja Ruže Petrović,
objavljenih u knjizi "Etnički mešoviti brakovi u Jugoslaviji",
vidi se daje SR Hrvatska u periodu 1956-65. godine bila na drugom
mestu, posle Crne Gore, po rasprostranjenosti heterogamije, sa
izrazitom tendencijom porasta mešovitih brakova.
Tako je 1956. svaki deseti, a devet
godina kašnije već svaki sedmi brak bio heterogam. Između 1965. i
1972. godine heterogamija je bila u opadanju, ali kasnije, između
1972. i 1981. godine ponovo se širi, tako da je tada svaki šesti
brak bio mešovit.
Otada, SR Hrvatska zauzima prvo mesto u
Jugoslaviji po broju mešovitih brakova. Godine 1985. od ukupno
31.953 sklopljenih brakova, 8.896 ili 27,8 odsto, bilo je mešovitih.
Brojke govore da se najčešće
sklapaju brakovi između ljudi hrvatske i srpske nacionalnosti (59
odsto), a zatim između hrvatske i slovenačke nacionalnosti (11,3
odsto).
Napisala: Jelena Marinčić (Nada,
1987.)