Avgust 1973: Od ovog broja, na predlog čitalaca, A-Š
započinje novu seriju o nesrećnim ljubavima iz prošlosti naših
naroda.
Ove reportaže pravljene su na osnovu legendi, koje se
pripovedaju u pojedinim krajevima Jugoslavije...
U znak sećanja na ljubav dvoje mladih, ljudi iz okoline Jajca podigli su osamnaest mlinova, ista kao što
su bila dva Asifova, oni i danas postoje...
Ko je bio Asif?
Ko je bio Asif?
S nešto malo pokućstva i nešto malo
više dukata u nedrima, stigao je Asif Nafizandić u Jajce. Iz
Travnika, gde se rodio i odrastao, i dugo služio da bi i sam postao
gazda, put ga je doveo na hladnu i brzu Plivu koja, u to vreme, beše
bez vodenica.
I kako je stigao, tako se i dao na posao. Posle
nekoliko meseci već su na brzoj vodi bila postavljena dva kamena
pomeljara. Zadovoljan, zaljubljen u te starinske mlinove i
noću ih je, krišom, nadgledao, brojeći u sebi nove i nove dukate
koje će mu posao doneti.
Ali, avaj, kao da su se neke nečastive
sile urotile protiv Asifa. Isto je tako bilo i u Travniku. Umesto
naroda sa žitom, pored točkova pomeljara prolazili su samo
radoznalci i seoska luda Andrija ...
- Beži ludo, posao mi baksuziraš -
govorio je često Asif, bacajućn kamenice na Andriju koji je,
bežeći, puštao čudne i opasne krike, nalik kricima daždenjaka.
No, ni to teranje lude nije pomoglo. A
kad se Jajcem proneo glas da je Andrija stradao, da su ga izgazili
neki besni momci na konjima i da mu se ni groba ne zna, Asifu postade
jasno kako uzrok slabog posla nije u ludaku već u samim točkovima -
pomeljarima.
- Nešto tu treba menjati - govorio je sebi noću, sedeći zamišljen na obali Plive. I tako mu se jednom, iznenada, gotovo kao u snu, prikaza šta valja
učiniti. Dim iz čibuka napravi neke čudne figure koje podsetiše
na krov kuće i Asif sav srećan uzviknu:
- Nad točkove treba staviti
nastrešnicu!
Nekoliko dana kasnije točkovi -
pomeljari su bili pod krovom. I odmah posao kreće na bolje. Narod,
s naramcima žita, poče da dolazi baš kao da je sam Alah nekim
čarobnim štapom Asifovo imanje pretvorio u svetilište.
Vrag će ga znati da li je za tako
iznenadni uspeh u poslu zaslužno samo ono malo dasaka što
natkriliše točkove, ili je tu prste umešala i Asifova kći
Hatidže. Ali, bilo kako bilo, u Asifovu kesu, koju vavek držaše u
nedrima, dukati počeše da se slivaju vala brže nego i sama Pliva
na točkove.
- Ima lepu kćer da je u celom svetu
takve nema. I carevi bi je poželeli za caricu - govorili su ljudi, zastajući pred
vodenicama. A Hatidže, bela i prelepa, samo je radila i kad bi je
neko malo bolje zagledao obarala bi pogled na zemlju.
Jednog dana, sa svitom kakva je u to
vreme najviđenije ljude pratila, na Asifovo imanje stiže Alija
Selimović, bogati trgovac iz Vakufa i, posle obilnog jela i veselja,
pitanja za zdravlje i razmenjivanja poklona, isprosi Hatidže za
sebe.
- Mlada je. Neka još dva leta ostane
kod tebe, a onda ću je voditi u Vakuf - rekao je Alija na rastanku.
Tek nedelju dana kasnije, Asif je
svojoj kćeri Hatidže ispričao kojim je poslom iz Vakufa dolazio
Selimović. A ona, onako bela od brašna i živa kao kremen, samo
uteče u obližnji šumarak i tu se, devojački, isplaka.
Nusret je počeo da oseća izvesne noćne more
Još u Travniku, čim je od sluge
postao gazda, Asif je za sebe našao slugu. Tako to ide, sluga bez
sluge ne može. Beše to tada golobradi dečak Nusret, siromašak
kome otac pogibe u nekoj mehani kod Mrkonjić-Grada, u tuči, a majku
mu, kasnije, ubiše lutalice, onako, iz obesti, handžarima ...
Nusret je rastao zajedno s Hatidže.
Bio je od nje stariji samo nekoliko meseci. I sad, kad je posla bilo
puno, radio je s njom. Prihvatao je džakove koje je ona dodavala i krišom se divio njenoj lepoti ...
Zdrav i jak, a obdaren lepotom kakvu
priroda daje samo najsrećnijim muškarcima, Nusret je, baš nekako
kad su podignute vodenice, počeo da oseća izvesne noćne more čije
mu je poreklo bilo nepoznato. Često se bez ikakvog razloga budio,
sav u znoju, preplašen nečim, i tako, kao sulud, skakao na noge.
Jednom se umalo nije nagrdio bežeći iz kreveta ka vratima. Čak je
i vriskao.
Sve je to trajalo dok mu se, nenadano,
u vodenici, ne sretoše pogledi sa lepom Hatidže. Tog mu časa sve
postade jasno!
Ljubav!
Tako ljubav dolazi, tako skola
čoveka, on i ne zna šta mu je, tako ga ljubav zaveže za sile
nečastive i hoće, ne retko, i u budalu da pretvara bistre mladiće.
O tome je mislio Nusret i pri svakom susretu pogleda s lepom Hatidže
crveneo.
- Hatidže - rekao je jednom, ne
mogavši više da trpi u sebi bol koji je već naličio na prave
bolesti - moram s tobom da razgovaram.
- Razgovaraj, Nusrete ...
- Dođi, Hatidže noćas u vodenicu.
Dođi kad svi pospu ...
Noć baš ne beše za ljubav. Natmureno
nebo pretilo je da se svakog časa otvori i sruči vodu na zemlju.
A i sevalo je ...
No, Hatidže je došla.
Nisu mnogo govorili. Gledali su se.
Tu, u toj noći, prisetili su se, ćutke, svih tih silnih godina koje
su proveli zajedno a da gotovo ni dve reči nisu
razmenili.
- Volim te, Hatidže - rekao je iznenada Nusret.
- Isprošena sam, crni Nusrete.
- Za koga, Hatidže?
- Za trgovca iz Vakufa. Za Selimovića
...
- Onog starog Selimovića ...
- Starog, Nusrete ... Moj babo ne gleda
u mladost. On gleda u dukate. A Selimović ih ima više nego iko na
svetu ...
Grmljavina je postajala sve jača i
to probudi Asifa. S fenjerom u ruci, poplašen da mu voda ne odnese
vodenice, pođe da nadgleda i pazi svoje blago. I tako, s fenjerom u
ruci, zateče Hatidže sa slugom. Baš su se, već mokri od kiše,
jedno drugom obećavali ...
Uvređen i besan, uvređen najpre što
mu kći, gazdinska kći, obeća srce slugi, a besan, zverski besan,
što izigra datu reč Selimoviću, Asif i jedno i drugo otera od
kuće.
A kako to učini - posao u vodenicama stade ... I nikad se više
ne povrati.
Ljudi iz tog kraja, sećajući se
ljubavi između Hatidže i Nusreta, podigoše još osamnaest istih
mlinčića kao što su bila dva Asifova.
Ti mlinčići i danas, posle nekoliko
vekova, postoje u Jajcu, na Plivi. A povrh njih nebo iz koga se one
noći prolila strašna kiša ...
Tekst: R. Maričić (A-Š, 1973.)