Koliko je bila hvaljena što je izabrala
seriju "Velike bitke" i obogatila program, toliko je sada
kude jer se priča da je serija "Naše priredbe" stajala ni
manje ni više nego 400 miliona starih dinara... Spavate li mirno kad se zna da ste kao
urednik mogli da sprečite da ovoliki novac ne ode u vetar?
- Znate li kako se ono u narodu kaže: "Srbin se najviše raduje kad komšiji crkne krava!" Na to me podsećaju sva govorkanja koja su počela odmah posle prve epizode serije "Naše priredbe". Kao da su svi jedva čekali priliku da nas kritikuju. Uostalom, mene serija nije razočarala i ne smatram da je novac bačen u vetar.
• Je li tačno da su "Naše
priredbe" dosad najskuplja serija?
- Ni govora! Još ne znamo konačan
obračun, ali snimili smo deset emisija uz maksimalnu štednju, da ne
kažem cicijašenje. Raspitajte se koliko, na primer, košta samo
jedna emisija "Obraz uz obraz".
• Pominje se 50 miliona, ali zašto ste
uzeli "Obraz ..." za primer. "Obraz uz obraz" je
jedna od najskupljih emisija, verovatno zbog skupocenih kostima i
njihovog još skupocenijeg kreatora.
- Neću da se mešam ni u čiji posao i
svojih briga imam preko glave, ali nama prebacuju raskoš i sjaj u
prvoj emisiji "Naših priredbi", a niko ne zna da smo sve kostime pozajmili i sašili svega
tri nove haljine za glavnu glumicu. U ovu seriju uložen je ogroman
trud, ali to se, izgleda, ne ceni.
Ne znam zašto nas napadaju -
vajka se Zora Korać i kaže da su kritičari, osim "izuzetaka",
povoljno ocenili "Naše priredbe".
Slaže se da su
stvaraoci serije "možda malo preterali u ironičnom gledanju na
događaje iz prošlosti", ali ne traži se, valjda, u jednoj
ovakvoj muzičkoj seriji istorijska dokumentarnost.
• Da li ste o tome mislili kada ste
prvi put čitali tekst Bore Ćosića? Mnogi kažu da je tekst
besmislen, pa je serija unapred bila osuđena na propast.
- Ne možemo tako da razgovaramo. Pre
svega serija se još prikazuje i utisak o njoj moći će da se donese
na kraju. Ja opet kažem da me "Naše priredbe" nisu razočarale. Uverena sam da će posle ove
serije ostati bar deset muzičkih balada Vojislava Kostića. Zaista
su predivne.
• Dobro, kad već ne možemo da se
složimo u oceni, da pomenemo seriju "Od svakog koga sam
volela" koju je režirao Puriša Đorđević. Vi ste bili
urednik, znači neko ko je odobrio da se ova serija snimi. Recite,
šta je posle nje ostalo. Samo gorčina.
- Tačno, ali pitam ko ne bi prihvatio
saradnju sa Purišom. Kada je došao sa predlogom da po Čehovu snimi
seriju, i to o ljubavi, ja nisam mogla da ga odbijem. Ne kajem se
što sam kao urednik "potpisala" tu seriju.
Sad kad razmišljam u miru, kad su i kritike zaboravljene, mislim da je Puriša Đorđević "video" Čehova na svoj način i nije to loše uradio.
Sad kad razmišljam u miru, kad su i kritike zaboravljene, mislim da je Puriša Đorđević "video" Čehova na svoj način i nije to loše uradio.
• Polako, polako. Može se steći
utisak da ste nepogrešivi. Nikako ne priznajete da nešto što ste
uradili nije bilo dobro. Da li i Vi pripadate onoj grupi ljudi sa
televizije koji kažu da ih kritike ne interesuju, da ih čak i ne
čitaju.
- Nije tačno, takvih među nama nema.
Tvrdim da smo svi i te kako osetljivi na svaku reč koja se izusti,
ili napiše na naš račun. Ali, ponašamo se kao velika deca,
glumimo ravnodušnost. Neki put, kad se u mojoj kancelariji okupe
razni saradnici, osećam se kao u razredu.
Ako je neko i pohvaljen, on isto tako krije svoju radost, kao da mu je svejedno.
Ako je neko i pohvaljen, on isto tako krije svoju radost, kao da mu je svejedno.
• Misli, možda, da se podrazumeva da
kritiku ne treba uzimati ozbiljno, bilo da je dobra ili loša.
- Ne, svima nam je teže ako niko nigde
ne pomene nešto što smo uradili, nego ako nas kritikuju. Vi se
osmehujete, ne verujete. Ali pitajte bilo koga svi će vam isto
odgovoriti.
• Govorite u ime svih, a nije Vam
prijatno kad se za Zoru Korać kaže: "Jedna žena - Drugi
program". Vas bije glas da na Drugom programu imate veliku
vlast.
- Ta, nemojte, molim vas. Znate li da
sam ja, kad je počeo da se emituje Drugi program, petnaest dana
sedela i radila na promaji, u hodniku. Nije mogla da se pronađe soba
da se smestimo. Zar je to nekakva vlast?
Sa svojim saradnicima dugo razgovaram, ubeđujemo se uzajamno
• To je bilo odavno. Pre godinu dana.
Sada se situacija izmenila i Vaše ime malo, malo, pa vidimo na malom
ekranu. Priča se da se u sve mešate.
- Nisam vam odgovorila na onu primedbu
- "Jedna žena - Drugi program". To govore pakosni
muškarci kojima smeta što jedna žena toliko radi, što joj posao ide od ruke. Nije tačno i moram da se ljutim kad to čujem, jer,
pored mene, na Drugom programu rade još četvorica urednika.
Ali, po našem starom običaju, nikome ne smeta kad jedan urednik na Prvom
programu, na primer, potpisuje godišnje oko 150 emisija, a ja sam
im trn u oku jer u svom programu godišnje imam 54 emisije domaće
proizvodnje i 54 koje nabavljam u inostranstvu.
• Da li vas napadaju i žene?
- Žene znaju koliko je teško brinuti
o porodici i biti zaposlen, pa su me uglavnom ogovarale što sam
ambiciozna i sve želim da postignem. Čudile su se kako mogu da
vodim kuću kad toliko vremena provodim na poslu.
A ja sam imala
sreću da sa mnom živi moja majka, divna žena koja je o svemu brinula, pa sam mogla da se
posvetim poslu koji volim. Kad mi se sin razboleo, trudila se da od
mene sakrije koliku ima temperaturu, da se ne sekiram.
Sve je činila da živim u miru, zato sam bezbrižno mogla da budem na poslu
koliko je trebalo. Tek kad je ona umrla, osetila sam kako je
zaposlenim ženama.
• Poznato je koliko radite, da ne
kažemo koliko ste ambiciozni. Ali prvi put vidimo da možete i da se
raznežite.
- Zašto da ne. Ja sam veoma, veoma
emotivna.
• Kažu i lična.
- Jesam, ali nikada ne činim nešto
ako nisam sigurna da je to najbolji način da posao bude dobro
obavljen. Sa svojim saradnicima dugo razgovaram, ubeđujemo se
uzajamno. I moje 25-godišnje novinarsko iskustvo pomaže nam da
nađemo najbolji put.
• Saradnici su vam sve mladi ljudi,
pa Vas slušaju.
- Ne zbog toga što sam ja Zora Korać!
Kada se pre četiri godine prvi put govorilo o Drugom programu
Beogradske televizije, Ljubomir Zečević i ja okupili smo mlade
ljude koji su se pripremali za posao koji danas rade.
Želela sam
svakome da pomognem savetom i pružim mu priliku da pokaže šta zna.
Tako je nastala emisija" "Neobavezno".
 |
| "Neobavezno" na RTS planeti |
• Sve pohvale ste dobili za
"Neobavezno". Nekoliko emisija mladih reditelja iz te
serije i danas se pamti. Zašto ste dozvolili da se ugasi? Da li su
mladi reditelji "odrasli" pa neće više time da se bave?
- Serija "Neobavezno" nije se
ugasila. Tačno je da su reditelji koji su onda bili veoma mladi, sad
"prerasli" taj posao.
Naišao je drugi talas mladih ljudi,
oni još nisu dorasli da bi emisijama
serije "Neobavezno" dali nov sjaj.
Ne zaboravite da o
temama o kojima su nekada mladi reditelji govorili u emisijama
"Neobavezno" sad govori celo naše društvo.
U našim
emisijama bilo je reči o socijalnim razlikama, o mladim
prestupnicima, nezaposlenosti, šundu. Zato sad moramo da izmislimo
nešto novo.
• Priznajte da vam to nije teško. Vi
ste "izmislili" i emisiju "Studio 3" i "Film
danas". Može li jedna žena da ratuje u "Velikim bitkama"
sa isto toliko uspeha koliko ima u emisijama o kulturi? Ili Vam
pomažu saradnici koje vešto birate?
- Treba da znate: na televiziji jedan
čovek, niti jedna žena - ne znače ništa. Iza svake emisije krije
se rad cele ekipe, koja ima bar 30 ljudi. Kad mene kao urednika neke
emisije hvale, neprijatno mi je. Lakše mi je ako samo mene kude,
iako nisam jedini krivac.
• Da ne zaboravimo još jednu seriju
Drugog programa koja nije dobro ocenjena - "Kad više nisam bio
vojnik". Da li i taj greh pada na Vašu dušu?
- Ne, ja nisam odlučivala da li će ta
serija biti snimljena. Kada ste rešili da mi postavljate samo
neprijatna pitanja, moram i da se branim. Kod nas, na Drugom
programu, odgovornost je kolektivna, jer naš kolegijum donosi odluke
i ocene o svemu. Uostalom, kakav nam je domaći film, takve su nam i
serije.
• Biće bolje da ne govorimo o filmu.
- Hoću samo da kažem da televizija
glavne snage crpe sa filma. Nije ni čudno jer filmski stvaraoci
imaju veće iskustvo. Televizija je odgajila malo svojih režisera,
osim časnih izuzetaka kao što su Aleksandar Đorđević, Mario
Fanelli, Ivan Hetrich, Zdravko Šotra i još neki.
Oni su na
televiziji učili više od deset godina i zato je ono što oni urade
uvek bez zamerke.
• Zašto niste pomenuli i mlade
reditelje koje ste Vi lično odgajili - Karanovića, Aćina,
Karaklajića, Mandića. Za to Vam svi odaju priznanje.
- To je poznato i ne treba da o tome
govorimo. Vi ste me pitali samo o (ne)prijatnim stvarima, pa sam
mislila da Vas moji uspesi ne interesuju.
• Varate se. Mislili smo da je to svima
poznato, pa ih nismo ni pominjali.
Razgovarala: Ružica Maksimović (Ilustrovana, 1973.)