Decembar 1967: Televizija odavno nije jednom svojom
emisijom u ovolikoj meri ustalasala javnost i izazvala tolike
komentare.
Šezdeset minuta trajanja emisije "Tamne staze života", koju su njeni autori Zvonko Letica
i Angel Miladinov snimili u ženskom Kazneno-popravnom domu u
Slavonskoj Požegi, bilo je dovoljno da se stranice mnogih listova i
časopisa ispune raznim komentarima i mišljenjima, koja su i "za"
i "protiv", i "za" ali - "uz izmene", i
"protiv" - "bez ustupka", kao i "za".
Prvi put realizovana je jedna
dokumentarna TV emisija u kojoj je ljudima bez građanskih prava,
ljudima koji su se našli na posebnim stazama, ljudima koji žele i
čeznu za povratkom, ljudima koji se kaju i koji žele da dokažu
svoju nevinost, ljudima koji smatraju da im nema izlaza iz zatvorskog
kruga "prestupa i kazne", data mogućnost da govore o sebi,
da pokažu da se ne stide svog sadašnjeg statusa, da nas ubede da
vaspitne mere koje se preduzimaju prema njima imaju efekta, da nam
pomognu da ih shvatimo da žele da se vrate i da ponovo počnu da
žive, neki "iz početka", neki upravo tamo "gde su
stali".
Prvi put je televizija napravila potez - "kamerom u oko", i postigla
ono što je malo ko mogao da pretpostavi - diskusiju u kojoj se sem
stručnjaka - pravnika, psihologa, sociologa, socijalnih radnika -
uključuju novinari, kritičari, teoretičari, bivši osuđenici,
ljudi koji su gledali emisiju i konačno - rodbina štićenica
Kazneno-popravnog doma u Slavonskoj Požegi.
Objektiv 350
Čovek koji je pokrenuo ljude na
razmišljanje, koji doživljava ovih dana najotvorenije napade i ne
baš blage reči, uz sve pohvale i veličanja sa druge strane, već
sprema svoju sledeću emisiju. Uskoro ćemo "Objektivom 350"
opet krenuti u ispitivanje događaja i ljudi, u potrazi za istinom i
utvrđivanjem "pravog stanja stvari".
Jednostavan, sa osobenom bojom glasa,
malo šuštavom, reklo bi se gotovo protmuklom, ali sa jasnom
rečenicom i okom iskusnog posmatrača, Zvonko Letica je novinar već
20 godina.
- Počelo je to još u studentskim
danima, u "Studentskom listu" Sveučilišta u Zagrebu -
počeo je Zvonko Letica, u kratkom predahu pred početak snimanja
emisije "TV pošta" u kojoj treba da odgovori na mnoga
pisma upućena redakciji i pitanja postavljena u štampi o poslednjem
"Objektivu 350".
- Zatim sam 1949. godine došao u Radio
televiziju Zagreb, i tu sam ostao do današnjeg dana, osim što sam
tri i po godine bio dopisnik Jugoslovenske radio televizije iz Njujorka.
Letica govori mirno i tiho, jasno
naglašavajući svaku reč koju smatra za bitnu, i često, možda
nesvesno gladeći smeđu kosu, vraćajući je u red kad sklizne sa
pravog mesta.
Lako gestikulira, iako mu ruke ne miruju. Blage oči
brzo preleću po predmetima u sobi, koju dobro poznaje i ne
zaustavljaju se ni za trenutak da bi možda dale potporu mislima.
Na momente zaćuti i gleda sagovornike.
Gleda ih kao da moli da govore, kao da bi za svaku njihovu reč dao
sve što ima, kao da zaboravlja da u ovom trenutku on nije taj koji
ispituje, već da je on - pitan.
Taj pogled koji "moli"
upotpunjuju tanke, uvek lako nasmejane usne i sitne bore oko očiju
koje daju utisak večitog smeška. I kad je pitanje krajnje
provokativno i kad se može očekivati olujna reakcija u odgovoru,
njegov izraz lica ostaje onakav kakav Letica želi da zadrži.
"Šćekić i ja se stalno smenjujemo"
Veliki je eksperiment ovaj "Objektiv
350".
"Veliki je i dug. Trajaće i celu iduću godinu, iz
meseca u mesec" - kaže Letica i kao da već preživljava sve te
susrete i iskušenja pred kojima će se naći kao novinar i
komentator.
"Aktuelni razgovori" (emisija Jovana Šćekića - op. Y.) su isto tako
bili veliki eksperiment i nešto novo, nešto dotle neviđeno i
nezamislivo za našu Televiziju. Danas su već postali obična stvar,
iako nisu ništa izgubili od svoje britkosti, interesantnosti i
aktuelnosti".
Opet jedan smešak, koji neodoljivo
izvlači pitanje: zašto se smejete?
I opet odgovor. Vrlo ličan.
"Ništa važno. Pomislio sam samo
na to kako se Jovan Šćekić i ja stalno smenjujemo. Ja sam ga 1958.
nasledio na mestu dopisnika iz Njujorka, a eto posle skoro 10 godina,
opet ga "nasleđujem" u eksperimentisanju".
I opet osmeh.
"Samo on nije imao ovakve
kritičare, pa mu gotovo zavidim. Bilo je mnogo mirnije dok sam na
radiju bio glavni urednik, ali dužnost "slobodnog komentatora"
ipak je daleko zanimljivija.
Sada mi je "dužnost"
da ljudima, koji su izgleda isti kao stanovnici starog Rima, barem po
ukusu - donosim "ljudske tragedije i ljudske svađe", jer
to najviše vole".
Eksperiment u eksperimentu
Čak i u jednoj do te mere
eksperimentalnoj emisiji kao što je "Objektiv 350", mogućni su
eksperimenti. Letica sa snebivanjem govori o budućim planovima.
"Nismo još sve utvrdili! Ne znamo
potpuno tačno!" - obično su odgovori na pitanja šta će se
novo pojaviti u "Objektivu".
"Pokušaćemo sa jednim
eksperimentom u kome će se tokom cele emisije pojaviti samo jedan
čovek, Pero Kotolinić, predsednik Opštinskog komiteta Saveza
komunista Slavonski Brod. Kamera će ga pratiti u njegovim
svakodnevnim poslovima, a on će govoriti o situaciji u organizaciji
Saveza komunista njegove opštine, govoriće o sukobima mišljenja u
toku sprovođenja društvene reforme, govoriće o otporima i
rezultatima.
Pratićemo ga i svaka njegova reč treba da bude jedan
podsetnik, jedan tok glasnih misli čoveka koji se nalazi u srcu
jedne organizacije koja doživljava korenite promene. Teško je sada
reći kakav je rezultat ovog "Objektiva", koji je kao i
svi prethodni, izuzev "Tamnih staza... " rađen filmskom kamerom.
Uskoro ćete gledati i "Objektiv"
među studentima Zagrebačkog sveučilišta, koji će pokazati kako
žive i o čemu razmišljaju naši budući intelektualci. Još ne
znam kako će se ta emisija zvati - proučavam materijal i tek treba
da je snimam".
Gledali smo "Objektive". Svaki kadar stoji tačno na mestu gde
bi trebalo da bude, svaka reč je dobro izmerena, pre nego što se
našla u emisiji.
"Veliki je to napor. Emisiju o
"štrajku" montirao sam 65 sati. Kada se završi jedan
takav posao kao što je boravak na terenu, u slučaju štrajka - u
Puli, čovek dođe potpuno iscrpljen ne toliko od fizičkog umora
koliko od svega onoga što se doživi".
Radnici oterali snimatelje
"Štrajk" je sniman - post
festum.
Kamere su stigle gotovo mesec dana
kasnije, kada su se svi već smirili i kada se moglo razložno
razgovarati. Neke primedbe da je "obustavu rada" trebalo
snimiti onda dok je ona tekla, dok radnici nisu
hteli da rade, dok niko nije znao kako će se završiti, teško je
odbaciti.
"Da, možda bi to bilo
interesantnije, ali to je za sada, u ovakvoj organizaciji rada
pojedinih TV kuća, iz administrativno-tehničkih razloga praktično
nemoguće. Inače, jedna naša TV ekipa je pokušala da snimi samu
"obustavu" rada u vreme kad niko nije radio. Ali, radnici
su najurili snimatelje iz kruga tvornice".
Ćutimo jedno vreme - zajednički.
Letica, po profesiji pravnik, u stvari
zaljubljeni novinar, neće razgovarati sa vama o pravima.
"O tome me nemojte ništa pitati.
To sam samo studirao!"
Vraćamo se u razgovoru na temu "Tamnih
staza..."
"Teško mi je kao autoru da bilo
šta kažem. Ono što sam imao da ispričam i pokažem, pokazao sam
emisijom, pokazao sam šta smo tokom dva dana boravka u KP domu
videli, šta smo pročitali u debelim dosijeima, šta smo čuli od
ljudi koji rade sa osuđenicama i šta smo od njih saznali".
"Jedan dan proveli smo u
razgledanju i nekom površnom "planiranju", i već je bio
došao sledeći dan i ustajanje u četiri sata da bi snimanje počelo
na vreme".
Tmurno vlažno jutro. Reflektori
obasjavaju nepregledan red žena sa belim maramama koje stoje na
jutarnjoj prozivci.
Takvom "tipičnom zatvorskom
scenom" počinje "Objektiv" da bi posle pokazao sve
netipičnosti jednog kazneno-popravnog doma.
Kamere se kreću po koloni - samo poneka
žena zakloni lice.
"Sve su bile obaveštene da će TV
ekipa snimati i od 24 žene sa kojima smo hteli da snimimo direktne
intervjue samo su četiri odbile".
"Radili smo toga dana kao u nekom
transu. Rekoh ustali smo u 4.15, a završetak snimanja je bio u 23
sata. Skoro da su nam ljudi iz ekipe hteli da štrajkuju zbog tolikog
rada. Ipak, na kraju je sve bilo u redu".
"Kad smo konačno završili,
osetio sam jednu neiskazivu iscrpenost, jer sve one pripreme od
mesec dana ranije nisu mogle da mi donesu predstavu onoga što ću
tamo videti, onoga o čemu ću sa tim ženama razgovarati.
Mislim da
nismo nikoga uvredili - išli smo linijom ljudskosti: razgovarati sa
tim ljudima kao sa ljudima, čiji su prestupi poznati i zbog kojih se
oni tu i nalaze. Možda je u tome naša greška, ali barem prema svim
ovim pismima koja stižu izgleda da nismo pogrešili".
Sto je prepun pisama i isečaka iz
štampe. Teško je odgovoriti na sve primedbe, jer su polazne tačke
i razlozi kritičara dijametralno suprotni...
"Za mene je ipak umirujuća
činjenica da nismo dobili ni jedno protestno pismo članova porodice
osuđenih".
Uskoro će opet "Objektiv" u KP dom, ali...
Više ne razgovaramo o '"Objektivu"
- pričamo o svemu i svačemu na Televiziji. Zvonko Letica se često
pojavljuje kao spiker.
"Da, to je greška. Nisam hteo da
budem spiker, već komentator koji će živom reči, direktnim
obraćanjem gledaocu, vezati ga i zainteresovati za ono o čemu se
govori. Ali, još kao da nismo pronašli stil. Vaši komentatori
- mislim beogradski, daleko su prirodniji".
"Sećam se da je za vreme TV
festivala u Nici najveći aplauz od obične publike na ulicama dobio
spiker Francuske televizije, jedan debeljuškasti čika koji je
poznat po otvorenom govoru, kašljucanju, brisanju nosa i čestom
paljenju cigarete za vreme komentarisanja, čika koji tokom svog
komentara, ako je potrebno, i par puta lupi rukom u sto i napravi
grimasu, dakle radi sve ono što bi činio jedan običan čovek, da
to kod kuće priča svojim prijateljima. Želja mi je da postignem
sličnu prirodnost i nadam se da ću u tome uspeti".
I tako je jedan novinar, uz pomoć jednog reditelja, jedne nedelje - "šokirao naciju".
Letica se opet osmehuje.
"Plašim se da "šokiram
naciju" - verujte mi! Moja je želja da pokažem istinu, a ako
je ona šokantna to je njena "greška".
I opet će se posle širokougaonog
objektiva na kameri namestiti "Objektiv 350" da bi pred nama oštro
iscrtao, sa Leticom, još jednu temu.
Razgovarao: Nikola Nešković (RTV revija, 1967.)