Poslednji zvanični napad bez objave
rata na Jugoslaviju je izvršila Nemačka, a prva zemlja koja je
priznala socijalističku Jugoslaviju bila je SAD. Danas se vrednost
dinara meri prema nemačkoj marki, a naši nacionalni lideri hrle u
Ameriku po svoje mišljenje.
U političkom pluralizmu SFRJ izgleda
postoji još samo kao predsedavajući pokreta nesvrstanih i prvak
sveta u košarci.
Sve ostalo je pod velikim znakom pitanja - Jugoslavija je napala samu sebe, zvanično, iz republičkih centara, uz objavu rata.
Sve ostalo je pod velikim znakom pitanja - Jugoslavija je napala samu sebe, zvanično, iz republičkih centara, uz objavu rata.
Verovatno čak ni armija više ne bi umela da zavede
red, budući da nije jasno koga i šta bi trebalo čuvati od koga i
čega.
Narodi više nisu jugoslovenski, već srpski, hrvatski,
slovenački, makedonski, crnogorski i bosanski, a Jugosloveni i tako
postoje samo kao statistički broj u odeljku "neopredeljeni".
U opštoj potrazi za novim identitetom
kod naših je ljudi naročito omiljeno vaskrsavanje nacionalnih i
verskih uzora iz daleke prošlosti, stvaranje neprijatelja od
dojučerašnjih bratskih naroda, pretnje otcepljenjem od Jugoslavije
i ostalo što spada u marketing opšteg haosa.
Ove jeseni čak je i
poslovično optimistična savezna vlada izrazila bojazan pred
raspletom jugoslovenske krize. Potpredsednik SIV-a Živko Pregl nedavno je izjavio da je privredna reforma u kritičnoj fazi budući
da se nacional-političke pobede vrednuju stepenom ugrožavanja
vladinog projekta.
Uzdignute pesnice
Strepnje vladinih ministara pothranjuje
i septembarska inflacija od 7,1 odsto, najava poskupljenja gotovo
polovine svih industrijskih proizvoda i nagli porast opšte,
zajedničke i lične potrošnje.
Prognoza da će pad proizvodnje od
desetak odsto privreda pokušati da amortizuje poskupljenjem roba
polako se obistinjuje, zahvaljujući šansi koju je dobila u
povećanoj kupovnoj moći građana.
Zarade su u junu, julu i avgustu
skočile za 44 odsto, dok su istovremeno cene ispisale plus na
simbolična 3,8 procenta, pa je u septembru počelo nivelisanje
poznato pod nazivom inflatorna spirala.
Septembar je i inače bio ključni
mesec za ekonomsku reformu. U tih 30 dana dogodilo se valjda sve ono
loše što gura inflaciju na godišnju stopu od 90 odsto, ali su
usput srećom splasnule pregrejane strasti oko Zakona o platama i
pšenice.
Za 70 godina postojanja Jugoslavije,
centralna vlast nikad nije manje uvažavana nego danas.
Neke
republičke novine i televizije čak odbijaju da emituju izjavu
predsednika savezne vlade jugoslovenskoj javnosti, slovenačka
skupština i zvanično ne priznaje federalne zakone, a i neki drugi
signali iz nacionalnih država najavljuju krah svega što je
zajedničko.
Pored toga što je autoritet federalnih organa ozbiljno
uzdrman, nejasno je i da li su svi i dalje federalni. Recimo,
fantomsko udruženje bez članstva, pod nazivom SK SSRNJ i dalje
simulira najširi front građana, čak presuđuje o kandidaturi za
nove članove Predsedništva SFRJ, a predsednik Vojislav Mićović
tvrdi da je to "jedina društveno-politička organizacija koja
na nivou federacije funkcioniše i obavlja sve
zadatke".
Bivši front socijalističkih snaga, inače, priprema
transformaciju u savez socijalističkih partija Jugoslavije koji će
navodno ujediniti sve leve stranke u zemlji. U snove ovih nekad
zadrtih komunista spada i uzvik "Bože, spasi Jugoslaviju"
po kojem je postala poznata poslednja sednica Predsedništva SK
SSRNJ.
Daleko bi nas, međutim, odvelo nabrajanje smejurija iz
novokomponovanog stranačkog imidža. Suština je u tome da je oko 150
registrovanih partija, udruženja, saveza i stranaka do grla u
bespoštednoj borbi za vlast, trošeći valjda sav agresivni
potencijal koji se u ljudima nakupio proteklih decenija.
U atmosferi
uzdignutih pesnica jedino, izgleda, nema mesta za dijalog o
zajedničkom životu.
Konfederalni modeli
Nacionalni lideri još se nisu našli
za istim stolom, ali zato neki od njih pokušavaju da
internacionalizuju YU-svađe. Tako je Franjo Tuđman tražio da se u
Beču sazove mirovna konferencija o Jugoslaviji kojoj bi predsedavala
Austrija, u prisustvu Francuske i SAD.
Cilj konferencije bio bi da se
između Hrvatske, Srbije i Slovenije dogovori novi jugoslovenski
mirovni poredak. Tuđman je posle demantovao to što je rekao u
intervjuu stranom novinaru, ali ovom, zbog toga što je strani, nije
falila dlaka s glave.
Domaća "seča" novinara trenutno je
najžešća u Vojvodini, ali ipak liči samo na uvod u predizborne
čistke koja je u ovoj zemlji oduvek počinjala po redakcijama.
Tu i tamo probije se i neki glas
razuma, ali kad se razum nudi nacionalno obojeni građani kao da
naprečac ogluve.
Apel Saveza reformskih snaga Jugoslavije, SIV-a i
Predsedništva SFRJ da se "ohlade glave" bio je pucanj u
prazno. Čak ni tvrdokorni miloševićevci nisu za ozbiljno uzeli
izjavu Slobodana Miloševića da "nam nisu Slovenci i Hrvati
krivi što imamo nisku proizvodnju".
Reči Janeza Drnovšeka da
je "sa Miloševićem moguće razgovarati" takođe su
trajale jedan dan. Ali zato tvrdnja Jože Pučnika da za njegovu
slovenačku vladu Jugoslavija ne postoji ima trajniju vrednost.
Narodi sa zajedničkom prošlošću
izgleda nameravaju da izgrade svako svoju pojedinačnu budućnost i
da nije Evrope koja priznaje Jugoslaviju samo u komadu, ko zna da li
bi razgovor o zajedinštvu bio moguć.
Ponudu Predsedništva SFRJ da
zagovornici konfederacije, Slovenija i Hrvatska, naprave predlog
novog uređenja zemlje, obe republike su oberučke prihvatile.
Model
"sa severa" već nedelju dana je u opticaju, a kao
zajedničke organe predviđa Savetovadni parlament, Veće ministara,
Izvršnu komisiju i Konfederalni sud. Odluke donose konsenzusom, a
dužnost im je da sačuvaju minimum zajedničkih ekonomskih interesa
članica i građanske slobode u konfederaciji, a sve ostalo: valutu,
vojsku, diplomatiju itd. svako bi sebi uređivao.
Za konfederaciju
se, prema anketi "Borbe" opredelilo 21 odsto od 420 pitanih
građana Jugoslavije, a za federaciju 64 procenta.
No, ko je još
pitao građanina!?
Napisala: Zoja Jovanov (Rad, 1990.)
Apel Saveza samostalnih sindikata Jugoslavije
"Poslednji događaji u našoj zemlji
ozbiljno upozoravaju na kobne posledice zaoštravanja međunacionalnih
sukoba, separatizma, bezobzirne borbe za vlast i njene zloupotrebe i
kršenja elementarnih prava, sloboda i dostojanstva radnika i čoveka.
Ugroženi su ustavni sistem, započete
reforme i demokratski procesi.
Potiskuje se rešavanje ključnih
problema materijalnog i socijalnog položaja radnika, ostvarivanja
njihovih prava na rad i uključivanje Jugoslavije u savremene
ekonomske i civilizacijske procese u Evropi i svetu.
Izražavajući interese i zahteve
radnika, tražimo da se narasli problemi i protivrečnosti u zemlji
razrešavaju demokratskim putem, međusobnim uvažavanjem i kroz
dijalog. To je ključni peduslov da se u miru živi, radi i izgrađuje
zajednička budućnost u Jugoslaviji kao modernoj i demokratskoj
zajednici slobodnih i ravnopravnih građana, naroda i narodnosti.
Sindikat Jugoslavije zato poziva svoje
članstvo da, kao i na XI kongresu SSJ, ispolji radničko jedinstvo i
odlučno se suprotstavi dezintegracionim procesima, nacionalnim,
verskim i drugim podelama, nasilju i svim snagama koje unose razdor i
pozivaju na sukobe.
Zahtevamo da Predsedništvo, Skupština
SFRJ i drugi nadležni državni organi u skladu sa ustavnim pravima i
obavezama obezbede efikasno funkcionisanje pravne države i zaštitu
prava i sloboda svih radnika i građana Jugoslavije."