Predrag Ejdus '86: U Jugoslaviji imamo pozorište na evropskom nivou

Maj 1986: Glumac Narodnog pozorišta u Beogradu, koga smo nedavno gledali na televiziji u ulozi Moše Pijade, skrenuo je pažnju na sebe baš interpretacijama istorijskih ličnosti...

Glumac Predrag Ejdus spada među one glumce čija svaka uloga predstavlja malo savršenstvo: 

Njegov glas, pokret, izraz lica na sceni pripadaju samo liku koji tumači, a sve skupa čini potpun sklad koji ponekad iznenadi, ali i očara publiku.

Ljubitelji Narodnog pozorišta pamte njegove uloge u predstavama "Malograđani", "Crnina pristaje Elektri", "Smrt trgovačkog putnika", "Nečista krv", "Ubiše Knjaza", "Lenjin, Staljin, Trocki" i mnogim drugim.

Televizijski gledaoci gledali su Ejdusa u dramama "Mileva Ajnštajn", "Svetozar Marković", "Nepokoreni grad", "Krojači džinsa", "Puč"...

Nedavno smo se, u drami "Vrenje" podsetili na njegovu ulogu Moše Pijade. Ovoga puta to je bila, po prostoru koji je dobila, mala uloga.

- Drama "Vrenje" je nastavak ciklusa koji piše Sveta Lukić - kaže Ejdus. - Početak ciklusa je bila drama o Moši Pijade i njegovom sukobu sa Petkom Miletićem u kojoj sam ja igrao Mošu. Zato je bila moja moralna obaveza da se pojavim ponovo u istoj ulozi. I nije samo obaveza, ja sam to želeo. Ne delim uloge na male i velike.

• Moša je bio "komplikovan" čovek. Nije ga lako dati u nekoliko scena, sa dve-tri rečenice?

Naravno, sve treba gledati u kontekstu ciklusa Svete Lukića. U maloj sceni teško je doneti slojevitost Moše Pijade, teško bi to bilo i u drami od deset sati verovatno. Bio je to zanimljiv čovek, bogat. Da ne ponavljam ono što sam već rekao o njemu.

Glumačka sudbina

• Da li tumačenje istorijskih ličnosti, pogotovu onih koje mnogi još lično pamte, predstavlja dodatnu teškoću za glumca?

Izgleda da je moja glumačka sudbina da tumačim istorijske ličnosti. Igrao sam ih tridesetak do sada. U pozorištu Osipa Mandeljštama, Branka Radičevića, Majakovskog, Napoleona, na televiziji Ajnštajna, Zmaja.

Smatram da je pitanje transformacije imperativ u glumačkom poslu. Uvek sam se divio glumcima koji su pravili dobre transformacije. To ne znači da ne cenim glumce koji polaze od sebe, i ja polazim od sebe. Volim istraživanje svoje ličnosti, tela, glasa, svega onoga što su glumački elementi.

Nikada neću zaboraviti susret sa fenomenalnim istočnonemačkim glumcem Gerhardom Šolom 1969. godine. Dve večeri je igrao dve potpuno različite ličnosti. Prve je bio Hitler, mali, histeričan a druge Koriolan. Bio je to potpuno drugi čovek, učinilo mi se čak da je porastao pola metra. To je bilo čudo. Shvatio sam tada da su u glumi čuda moguća. Zato smatram da je transformacija imperativ glume.

• Mislite li da je kod tumačenja istorijskih lnčnosti neophodno insistirati na fizičkoj sličnosti?

Treba dobro poznavati život, osobine čoveka a onda treba izabrati dominantnu crtu, značajnu u kontekstu drame i sa njom se rvati i dodavati druge elemente koji tu crtu potvrđuju ili dovode u sumnju. Igrao sam potpuno različite ličnosti i to je ono što me uzbuđuje. Trudim se koliko to drama, reditelj, partneri i moje psihofizičke mogućnosti dozvoljavaju, da napravim što više različitih likova i da ono što se tada začne u meni razvijem još više.

Kada otkrijem to zrno, nešto čime se lako poigravam i što pričinjava zadovoljstvo i meni i publici, trudim se da ga dalje razvijam, a ne da ga ponavljam.

• Da li vam Narodno pozorište, repertoar koji neguje, pruža dovoljno mogućnosti za to?

Da. Imam sreću da sam poslednjih nekoliko sezona odigrao dosta veliki i šarolik repertoar. Inače, ulogu ne odvajam od predstave, ne volim dobru ulogu u lošoj predstavi. To je normalmo jer se glumac iskazuje samo u dobro organizovanom pozorišnom komadu, koji je dobro mišljen, kultivisan.

Mislim da je naša poslednja predstava "Nastasja Filipovna" po drami Andžeja Vajde, upravo takva. Ja igram Miškina. Danilo Lazović Rogožina, a Jelena Šantić Nastasju koja se pojavljuje kao vizija.

To je adaptacija "Idiota" Dostojevskog za dva glumca i balerinu. Tu predstavu smatram krunom svog intenzivnog rada protekle dve-tri godine. To je izuzetno dobro smišljena i napravljena predstava.

Vajdina dosetka da ceo roman svede na dva ključna lika, zanimljiva je i teža nego klasična dramatizacija "Idiota". Mislim da je to predstava koju će publika voleti, mada će, možda, ponekog i zbuniti.

Snižen nivo

• Pozorište više nije ono što je nekad bilo: raskošna zgrada, pozlaćeni balkoni, kristalni lusteri, baršunaste fotelje. U pozorište se išlo u svili, sa najboljim nakitom. Plašite li se da će "Pivare", "Magaze" i slični "pozorišni" prostori definitivno odvići publiku od svečanosti znane odlazak u pozorište?

Moje mišljenje o tome mnogima će izgledati kao jeres. Koliko god je ulazak farmerki i sveta koji, u klasnom smislu, nije pripadao pozorištu doprineo demokratizaciji ove institucije, to je dovelo i do negativnih tendencija.

Pozorište je počelo u mnogim svojim predstavama da snižava nivo, umetnički nivo i u priličnoj meri je izgubilo dostojanstvo i uzvišenost koje, po mom mišljenju, mora da ima.

Nemam ništa protiv da ljudi obuku šta hoće kad dolaze u pozorište, ali činjenica je, a možda je to slučajno podudaranje, da je sa ulaskom nemarno obučenog sveta došlo do pada nivoa pozorišta. Imali smo suviše sumnjivih politikantskih predstava koje su se bavile dnevnopolitičkim temama.

Ali, uveren sam da će pozorište morati da se vrati univerzalnim i uzvišenim temama. Činjenica je da je pozorište, za razliku do posleratnog perioda, palo na provincijski nivo.

Pozorišta koja su stvarana u ime elitne kulture, kao Jugoslovensko dramsko, u kojima su koncentrisani najbolji kadrovi, koja su trebala da šire jugoslovensku kulturu kod nas i u inostranstvu i koja su imala ekstradruštveni status, kao izuzetne institucije koje imaju određenu kulturnu i političku misiju, vremenom su, vulgarizacijom ideje o decentralizaciji, spala na to da budu u nadležnosti opština.

Zalažem se za to da se pozorištu vrati stari sjaj i da se u njega vrate ljudi umiveni, obučeni lepo i da ostave ispred pozorišta sve brige. U pozorište mora da se ulazi kao u svetilište u kome će se ljudima omogućiti dva sata iluzije.

• Da li je pozorište u stanju da publici omogući tu iluziju s obzirom na uslove u kojima radi?

Pozorište je skupa stvar i to je valjda svima jasno. Kod nas, posebno, pozorište je najskuplja stvar na svetu jer postoji ozbiljan višak ljudi koji u njemu rade. Da bi pozorište funkcionisalo na moderan način mora da ide ukorak s vremenom, ali ne samo u estetskom nego i u organizacionom smislu.

Sada je pozorište priličan anahronizam. Mnoge druge institucije kulture doživele su promene. Pozorište funkcioniše isto kao pre sto godina. Zato je neophodno doneti zakon o pozorištu. O tome se godinama govori, ali se ništa ne čini.

• Šta bi taj zakon regulisao?

Dobro smišljen zakon o pozorištu pre svega bi promenio način finansiranja pozorišta, obezbedio bi finansijsku sigurnost. Ovo sada je preskupo, preglomazno i zato često daje slabije rezultate nego što bi, s obzirom na svoje mogućnosti, moglo.

Pretpostavljam da bi zakon bio donet na nivou republike, pošto mi nemamo jugoslovensku kulturnu politiku, nemamo čak ni saveznog ministra za kulturu.

Spore promene

• Koliko glumci mogu da utiču na to da se Zakon donese? Vi ste podsekretar u Udruženju dramskih umetnika Srbije, verovatno imate neki uticaj?

Poslednjih nekoliko godina pokušavamo da neke stvari izmenimo. Pokušavamo da utičemo na sporazume koji se prave sa filmskim kućama, radiom, televizijom i svim ostalima koji koriste usluge glumaca.

Trebalo bi napraviti kolektivan ugovor da bi se zaštitio rad i prevazišao najamni odnos koji sada vlada, pre svega kad su u pitanju materijalne nadoknade. Do sada se išlo na individualne ugovore koji su u priličnoj meri ličili na ucenu. Uslovi moraju da budu poznati unapred: koliko koji rad vredi, pod kojim uslovima će se raditi...

Na žalost ovde se promene sporo odvijaju, teško će to ići, ali verujem da je to stvar bliske budućnosti. I u samom pozorištu stvari idu nabolje. Poslednje tri-četiri sezone pozorište nudi sve ozbiljnije sadržaje.

Mislim da mi u Jugoslaviji imamo pozorište na evropskom nivou. Pogotovu ako govorimo o tekstovima sa savremenim temama koji su razbili mnoge tabue. Taj proboj i razbijanje tabu tema je izuzetno značajno i uticalo je na kulturu i na politiku u zemlji. To je bila dobra informacija o Jugoslaviji.

Razgovarala: Ljiljana Jovanović, snimio: Al Šimon (RTV revija, 1986.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate