Oktobar 1977: Beograđani ga znaju kao čoveka
na mopedu, a ranije na "vespi", koji se bez obzira na
doba godine, i po kiši i po snegu, ne odvaja od svog malog vozila.
Neustrašivo se njime probija kroz gradsku saobraćajnu gužvu,
vešto se provlačeći između automobila, a vozači, koji se inače
ljute na te nametljive mopediste i nekako se potcenjivački ponašaju
prema njima, kad ugledaju njega, razvuku lice u osmeh i radosno kažu:
- Evo Miće Tomića!
On nikad nije bio glumac "u špicu", kako se to
naziva, ali je svojim likovima, u pozorištu najpre, pa na televiziji
i filmu, umeo da udahne dušu, da ih oboji ljudskim slabostima, da
ih približi gledaocu, da diskretno podvuče onu komičnu osobinu
koja u svakom čoveku tinja.
Zato je ljudima bio i ostao drag,
što je kapital koji stekne samo mali broj glumaca. Sudeći po
tome, Mića Tomić je bogat čovek.
Sa godinama - a daleko je od toga da je
mlad - sazrevao je kao vino, potvrđujući misao da za žene i glumce
nikad nije kasno, da žene i glumci nikad nisu stari ...
Ne gluma, već igra
I evo ga, odista, usred mladosti! Iz
večeri u veče dvojica mladih režisera, Dejan Karaklajić i Goran
Marković, pokušavaju u beogradskim bioskopima da u broju gledalaca
nadmaše jedan drugog.
Svejedno da li će "Ljubavni žlvot
Budimira Trajkovića" ili "Specijalno vaspitanje" na
kraju odneti pobedu, možemo biti sigurni da je jednim dobrim delom,
za to zaslužan i Mića Tomić.
U "Ljubavnom životu" sjajno
tumači dobroćudnog dedu; u "Specijalnom vaspitanju" na
sebi svojstven način igra pomalo izlapelog birokratu, upravnika doma
za maloletne delikvente.
Koja mu je uloga draža, u koju je
uložio više truda i srca?
- S mnogo više zanosa, elana i
ambicija latio sam se lika u "Specijalnom vaspitanju" -
kaže Mića Tomić. - Od njega sam mnogo više očekivao i kad sam
gledao snimljeni materijal, pre nego što je film završen, dopadao
mi se. A dedicu sam prihvatio sa krajnjom nonšalancijom, nekako neobavezno, prijalo mi je jednostavno da
to radim.
Sada, kad oba rezultata imam pred sobom, stvari su se
izmenile.
U "Specijalnom vaspitanju" kao da sam se sam
oteo, kao da nisam umeo da nađem sebe i, mada mi se uloga upravnika
svojevremeno mnogo više dopadala, moje simpatije polako su prešle
na dedu. A i drugi tako kažu.
A možda je i jedna čisto psihološka
okolnost doprinela da deda nadmaši upravnika.
Dejanu Karaklajiću,
koji je tražio glumce za svoj film, upravo je Goran Marković
savetovao da ulogu dede poveri Mići Tomiću.
"Premator je. Bojim se", zavrteo je glavom Karaklajić.
"Ma, uzmi ga, kad
ti kažem", navaljivao je Goran, "nećeš se pokajati".
Saznavši za ovu dilemu mladog
Karaklajića, Mića Tomić kasnije, u ekipi, nikako nije mogao
da se otrese osećanja neke suvišnosti
i nelagodnosti, jer teško je glumcu da nađe zajednički jezik s
režiserom koji, angažujući ga, sve vreme misli da je učinio
pogrešan potez.
- Tako sam - smeje se Mića Tomić -
lovio sebe da prosto osvajam Dejana, da ga šarmiram, želeći da
uverim prvenstveno njega da ja to mogu da igram. Jer ja iznad
svega volim da igram, ne da glumim - da igram!
I sam proces stvaranja uticao je,
verovatno, da ovaj film postane ovakav kakav je danas. Najpre nazvan
"33 santimetra do sreće", bio je zamišljen sasvim drugačije,
da bi u toku snimanja doživeo potpuni scenaristički zaokret.
Već
postavljene likove trebalo je sada transformisati prema novoj priči,
prilagoditi ih novoj, drugačijoj poenti. Svi zajedno, režiser i glumci Ljubiša Samardžić,
Milena Dravić, Mića Tomić, tražili su nova rešenja, dogovarali
se, probali pojedine scene, obrtali i prevrtali. Tako se, na licu
mesta rađao "Ljubavni život Budimira Trajkovića".
- Doprinos Ljubišin i Milenin filmu je
nesumnjivo ogroman, oni su svojski pomogli režiseru - kaže Mića
Tomić - ali, ima jedna stvar koja me je zadivila. Lukav i mudar je
taj mladi Karaklajić. On je puštao nas glumce, a vodio nas je,
zapravo, na način da mi toga nismo bili ni svesni, imali smo utisak
da mi vodimo njega. Jer, drugačije radi glumac kad dobije zadatak,
a drugačije kad ima iluziju da on sam kreira. Mislim da je u tome
tajna uspeha ovog filma.
Desetine uloga ostale su za njim, pa
ipak, Mića Tomić sasvim ozbiljno kaže da se i danas oseća kao
početnik, "nekako uvek imam potrebu da počinjem iz početka, u
onom pravom smislu reči".
A kako je stvarno počeo - nije li to
gotovo nepoznat podatak o ovom glumcu o kojem se i inače tako malo
zna?
Počelo je s tacnom
Bilo je to nekako uoči samog rata,
krajem 1940. ili čak početkom 1941. godine - sećanja su već
izbledela - kad se student Mića Tomić spremao da s kolegama iz
studentskog planinarskog društva krene na neki izlet.
Mora da je bio
neki nesporazum, jer na ugovoreno mesto, na beogradskoj železničkoj
stanici, nije došao niko sem njega. Vrteo se peronom, čudeći se
što nema planinara, kad se, odnekud, pojaviše studenti članovi
glumačkog amaterskog društva. Poznavao ih je sve, delili su iste
prostorije, i neko reče:
"Evo ga Mića, mogao bi on da pođe".
Objasnili su mu. U Dobanovcima daju
predstavu - "Sve će to narod pozlatiti" Laze Lazarevića - a glumac koji igra kelnera nije
došao. Može li on da ga zameni?
"Šta treba da radim?" -
pitao je Mića Tomić.
"Ništa naročito, samo da uneseš
tacnu sa rakijskim čašicama, poslužiš goste, a posle, kad dođe
brod, ti ih pokupiš. Ne treba da kažeš ni reč."
I, Mića je pošao, što da ne. Obukli
su ga kao kelnera i kad je na njega došao red, izišao je s
poslužavnikom na pozornicu. Tada se dogodio maler. Od umetničke
treme, valjda, sapleo se na pozornici i prosuo rakiju.
Publika je
počela da se smejulji. Uzrujan, pohitao je da popravi stvar, ali su
njegovi ušeprtljani pokreti bili toliko komični da se zaorio glasan
kikot.
Začudo, Mići se dopalo da mu se publika smeje!
Zgrabivši
svoju šansu obema rukama, počeo je da "predstavlja", da
izvodi razne gegove i gluposti, na najveće očajanje ostalih glumaca
iz komada, jer je ova priča Laze Lazarevića dušu dala da publici
izmami suze.
Razume se, komad je doveden na ivicu
propasti i Mića je posle dobio žestoku grdnju zbog svoje
nametljivosti, ali je, istovremeno, primljen za stalnog člana trupe
koji je nastavio da ide iz komada u komad...
(Ilustrovana, 1977.)