- Moram da prebrodim sve nedaće i u zimskom periodu da vežbam više nego
ikad - veli Savina. - U protivnom, nemam šta da tražim u sportu kojim
se bavim. Uostalom, tenis ne trpi nikakve improvizacije, pogotovo ako
se žele vrhunski rezultati.
Jer, da bi se dospelo među najbolje, mora se puno raditi, marljivo vežbati i trenirati, i uz sve to i mnogo čega odreći...
Jer, da bi se dospelo među najbolje, mora se puno raditi, marljivo vežbati i trenirati, i uz sve to i mnogo čega odreći...
I zaista, već sada, kada je krenula
sportskim stazama, a na kojima želi da postane "neko i nešto",
mlada i lepa Savina se mnogo toga odrekla. Svega osim - škole.
- Istina je, a to moram i da priznam,
da tenis više volim od škole - kaže Savina - samo to, ipak, ne
znači da mi je tenis pre škole. Sve do drugog razreda gimnazije
bila sam odličan učenik. Jedino sam malo popustila prošle godine,
kada sam drugi razred gimnazije završila "samo" sa vrlo
dobrim uspehom. Takođe moram reći da imam "osećaj za učenje"
i verujem da ću i dalje u školi dobro prolaziti, bez obzira koliko
vremena posvećivala tenisu, koji mi je u ovom trenutku, najveća ljubav i glavna preokupacija.
Savina Geršak rođena je pre 16
godina, u Mariboru, gde je i počela da igra tenis...
- Taj sport sam zavolela možda i zato
što je on godinama "glavni" i najpopularniji sport u
Mariboru, dok sam teniserka postala sasvim slučajno - priča Savina
Geršak. - Naime, nekoliko mojih najboljih drugarica, koje su u to
vreme trenirale i igrale tenis u lokalnom Braniku, nagovorile su me da jednom s njima pođem na trening. Otišla sam i - ostala. U
tenis sam se zaljubila "do ušiju" i ostaću mu verna sve
dok budem u stanju da držim reket u rukama!
Mnogi su govorili da je lepa Savina
malo "zakasnila", da je mnogo ranije trebalo da se "upiše"
među teniserke, pa verovatno zbog toga neće moći i tako brzo da
napreduje, da se probije među najbolje...
Međutim, ova mlada, marljiva i pre
svega ambiciozna devojka, koja je uzgred i veoma talentovana za "beli
sport", ubrzo je demantovala takve prognoze, s obzirom da je
dogurala čak i do reprezentacije. U najdražem, plavom dresu,
odigrala je već dva meča. Prvi je imaia sa predstavnicom ČSSR,
koji je posle velike borbe izgubila (4:6, 4:6), mada je uz malo više
sreće mogla da izađe i kao pobednica, da bi u drugom ubedljivo
nadigrala jednu od grčkih nada (6:1, 6:1).
Ali, to je tek početak, i Savina se
nada da će u sledećim okršajima biti još
bolja, naravno ukoliko i dalje bude imaia povoljne uslove - za rad i napredak.
Pristiže i "novi talas" mladih i ambicioznih devojčica
Inače, kad govori o svojim dosadašnjim
uspesima, ona najviše zasluga pripisuje svom dosadašnjem treneru,
Čehoslovaku Milanu Krhu. Međutim, od ove jeseni sa Krhom se
rastala, jer se on vratio u Čehoslovačku, a Savina se preselila,
zajedno s roditeljima - u glavnom gradu Slovenije uslovi ni izdaleka
nisu tako povoljni kao u "gradu tenisa",
njenom rodnom Mariboru.
Pre svega, više neće imati tako sjajnog
trenera, kao što je bio Čehoslovak Krh. Ipak, optimista je i veruje
da i u Ljubljani neće - nazadovati. Naprotiv, veruje u najvažniji
uslov u sportu - rad, a ona je oduvek bila i radna i ambiciozna.
U sledećoj sezoni, to zna i sama
Savina, konkurencija će biti znatno jača, Jer uz sadašnje teniske
"zvezde" (Gornik, Degan, Žibrat, Skala, Paunović...)
pristiže i "novi talas" mladih i ambicioznih devojčica.
Međutim, ona se, kako kaže, nikad nije plašila konkurencije.
- Tenis mi mnogo znači u svakodnevnom
životu. Ne mogu da zamislim nijedan dan bez reketa u ruci. On mi je
i neka vrsta hobija, najmilija zabava, a ako u tom sportu postanem
"neko i nešto", svakako će mi omogućiti i mnogo velikih takmičnja i mnogo
dugih i lepih putovanja, koja, inače, neobično volim. Dakle, ako
uspem u tenisu, pružiće mi se idealna mogućnost da bar obiđem i
vidim svet...
Međutim, 16-godišnja gimnazijalka iz
Maribora (od sada Ljubljančanka), ne želi da igra tenis samo zbog
zabave i putovanja, već da jednog dana postane možda i "druga
Mima" (Jaušovec), zbog koje se, kako reče, i ponajviše
zaljubila u "beli sport"...
Napisao: Rajko Samardžija (Tempo, 1978.)