Oktobar 1978: "Sve je bilo
u najboljem redu do ponoći, dok nismo utvrdili da smo sami, da oko
nas na kilometre nema profesora. Tada je počelo...!"
Ekspres Politika: "Učenici
Druge gimnazije iz Beograda u četiri časa ujutru 23. septembra
demolirali su u hotelu "Stane Žegar" u Bohinju vatrogasne
uređaje, lupali inventar, pretili portiru što ih je opominjao na
red dok sa njima u to doba nisu bili nastavnici..."
Politika: "Demolirali
subotički hotel iz obesti!
Dvodnevni izlet učenika Treće
beogradske gimnazije koji je otpočeo 26. a završio se 28. ovog
meseca na Paliću dugo će se pamtiti, ali, na žalost, ne po nečemu
lepom...
Prema izjavi domara i upravnika
naselja, sve je počelo posle jedne opšte pijanke, koju su
organizovali učenici pomenute škole. U nekoliko navrata, dok je
orgijanje trajalo, domar naselja upozoravao je učenike da prestanu
sa svojim obestima, ali oni nisu poslušali. U međuvremenu, i
milicija je pokušala da interveniše, ali ni to nije pomoglo.
Pokušali su i profesori pomenute škole da umire učenike i da im
ukažu na njihovo ponašanje. Ali, i to je ostalo bez rezultata.
Epilog svega bila je ružna slika koja je ostala iza njih u naselju.
Neke sobe su potpuno demolirane, čaršavi, tapeti u sobama, inventar
i sve ostalo gotovo da je potpuno uništeno..."
Ekspres Politika: "Kao da
je tornado prošao kroz naš hotel "Alpe Adria" posle
boravka učenika Treće ekonomske škole od 24. do 29. septembra.
Šteta iznosi 10.000 dinara. Noću je u hotelu morala da interveniše
milicija, dolazili su i lekari, dva učenika su preneta i u
bolnicu... "
*****
Mnogo toga je već rečeno o neslavnim
ekskurzijama Treće beogradske gimnazije "Vladimir Ilič
Lenjin", Treće ekonomske škole i Druge beogradske gimnazije,
mnogo toga i tačnog i netačnog. Sada, kada su se stvari
iskristalisale, traži se krivac, a krivca nema, pa nema. U početku
su kriva bila deca, a onda profesori koji su ih vodili, pa direktor
gimnazije, pa roditelji, pa Gradski SIZ za osnovno i usmereno
obrazovanje, pa...
Počeo je veliki turnir ping-ponga. U
našoj redakciji počeli su da zvone telefoni.
- Zar mi zato šaljemo svoju decu na
ekskurzije? - pitali su uzbuđeni roditelji. - Zar ih šaljemo da
tamo nauče da piju i u pijanom stanju prave ekscese? Šta se u
stvari dogodilo u Omladinskom domu na Paliću, šta u hotelu "Stane
Žegar" u Bohinju, šta u hotelu "Alpe Adria" u
Jesenicama?!
Šta kaže glavni prosvetni inspektor
U Gradskom sekretarijatu za obrazovanje
i kulturu primio nas je glavni prosvetni inspektor Radoje Milanović.
Škole su dužne da ovom sekretarijatu podnesu opširan izveštaj za
ekscese ovakve vrste.
- Užasavam se nad onim što se
dogodilo na Paliću, u Bohinju i Jesenicama. Zavod za unapređenje
vaspitanja i obrazovanja izdao je brošure o tome kako treba
organizovati đačke ekskurzije. Ja vrlo često kontaktiram sa
direktorima škole i sugerišem im da ne potpadaju pod uticaj
turističkih organizacija koje jedno obećavaju a drugo pružaju.
Takođe ih upozoravam da na jednom mestu učenici ne ostaju duže od
24 časa, ako to vreme nije organizovano na najbolji mogući način.
Mislim da su za ekscese direktni krivci direktori, nastavnička veća,
pa i nastavnici koji vode ekskurzije.
Zid ćutanja
U Treću beogradsku gimnaziju "Vladimir
Ilič Lenjin" krenuli smo zato što su, po pisanju naših
dnevnih listova, njeni učenici bili najrazuzdaniji. Oni su u pijanom
stanju demolirali Omladinsko naselje na Paliću. U svojoj su obesti
otišli čak toliko daleko da su probili jedan pregradni zid?! Sve
nam je to zvučalo pomalo neverovatno.
- Na ekskurzijama učenici, sticajem
niza nepredviđenih okolnosti, ponekad sami režiraju svoju zabavu -
rekao nam je direktor Treće beogradske gimnazije Jovović. - Neki
tada prvi put probaju i alkohol pa nije čudno što do ekscesa i
dolazi. Škola nije u mogućnosti da svakom učeniku obezbedi po
jednog nastavnika koji će se brinuti o njemu. Mislim da je ovaj
događaj, u koji je umešana naša škola, predimenzioniran. U
pijanci nisu učestvovali svi učenici već samo nekoliko njih.
Naravno, mi ćemo utvrditi ko su neposredni krivci, primenićemo
određene vaspitne mere, ali niko od njih neće biti izbačen iz
škole.
U želji da saznamo šta o svemu tome
misle i sami učenici, pokušali smo da razgovaramo sa njima za vreme
velikog odmora u školskom dvorištu. Naišli smo na zid ćutanja, na
rezignirano odmahivanje rukom.
- O čemu da vam govorim kada je već
sve rečeno - upitao nas je učenik A. - Štampa je već od nas
napravila hordu divljaka, a od naše gimnazije leglo besprizornih.
- Znamo mi te vaše novinarske žvake -
rekao nam je je momak iz grupe kojoj smo prišli. - Kao, nećete
objavljivati imena, a sutra se u novinama pojavi tačan spisak
izgrednika. Niko od nas ne želi da bude cinkaroš. Ne kažem da
nismo krivi, ali su krivi i drugi!
U Drugoj beogradskoj gimnaziji i Trećoj
ekonomskoj školi naišli smo na identičnu situaciju. Učenici,
revoltirani pisanjem dnevne štampe, ćute, direktori, braneći ugled
svojih škola, nastoje da se događaji što pre zaborave, nastavnici
tvrde da su nemoćni da se suprotstave razbijačkim strastima svojih
učenika van učionica i kabineta.
Učenici govore
Negde pred zaključenje našeg lista
javio nam se učenik Treće beogradske gimnazije, nazivamo ga Miša,
i pozvao nas u svoj stan. Pozivu smo se odazvali. U Mišinoj sobi
zatekli smo Nenada i Ljilju (imena izmišljena jer su izričito
zahtevali da im ne pominjemo prava). Nenad je Mišin par u razredu,
zajedno sede, zajedno uče, dobri su drugovi. Ljilja je učenica
Treće ekonomske škole i, naravno, Mišina i Nenadova drugarica.
- Ispričaću vam šta se dogodilo u
Omladinskom naselju na Paliću - rekao nam je Miša dok nas je služio
sokom. - U novinama su nas ocrnili da crnji ne možemo biti. Tačno
je, pili smo, ali...
- Naša ekskurzija organizovana je sa
ciljem da se obiđu kulturno-istorijski spomenici Hrvatske i
Vojvodine - počeo je Miša svoju priču. - Na put je krenulo 126
učenika druge godine i četiri profesora. Bilo je predviđeno da
ekskurzija traje od 26. do 29. septembra, s tim da se dve noći
provedu u Omladinskom domu na Paliću.
Na Palić smo stigli 26, oko 19 časova
uveče. Večera je trajala od 19 do 20 časova. Posle su nas smestili
u velike dvanaestokrevetne sobe. Nije bilo ni govora o nekom
zajedničkom izletu u grad, o odlasku u diskoteku, kao što je to u
novinama pisalo. Moram da kažem da su te sobe u kojima smo se našli
bile u očajnom stanju. Pojedini lavaboi bili su oštećeni, ponegde
vrata izvaljena, zidovi su bili išarani, a čaršavi na krevetima
sumnjive čistoće.
Ostali smo sami
Što se discipline tiče, sve je bilo u
najboljem redu do ponoći, dok nismo utvrdili da smo sami, da oko nas
na kilometre nema žive duše. Domar je otišao, a nastavnici su bili
smešteni van Omladinskog naselja, u nekom hotelu ili motelu. Počelo
je dovikivanje, jurcanje iz sobe u sobu, iz paviljona u paviljon.
Pilismo, povraćali, ali kakvo probijanje zida?! Pregradni zidovi u
tim paviljonima su od duplog lesonita i svi su već načeti.
Nije tačno ni to da nas je opominjao
domar, da je zvao miliciju, te noći niko nije dolazio! Sutradan smo
se sreli sa nastavnicima na doručku, niko im nije rekao šta se
protekle noći dogodilo. Toga dana smo posetili gradski muzej,
gledali smo filmove na Paliću a posle ručka dobili smo slobodno
popodne. Uveče je došao domar i tek tada su nastavnici saznali šta
se prethodne noći dogodilo. Domar je tek tada pozvao i miliciju. Tu
noć su nastavnici proveli pored nas.
Ne želim nikoga da optužujem, ali šta
bi se dogodilo da se neko od nas za vreme tog urnebesa teže
povredio, da je izbio požar... Zašto smo pili? Pa, bocu vina i
viskija može kupiti u svakoj prodavnici i klinac od pet godina. Bilo
nam je dosadno, ostali smo sami. Dobro, to nije opravdanje, ali...
- Godinama se na đačkim ekskurzijama
dešavaju takve stvari - umešala se u razgovor Ljilja. - Zašto? Pa
stotinu i pedeset ili dve stotine učenika nije gomila drvenih lutaka
koje će četiri-pet profesora provozati autobusima, prošetati kroz
muzeje i vratiti kući! Mladi ljudi, pored obilaska muzeja i
kulturno-istorijskih spomenika, treba na tim ekskurzijama i da se
odmore, da dožive nešto lepo. Slobodno prepodne, slobodno popodne,
slobodno veče, a to slobodno u većini slučajeva znači
neorganizovano, stihijsko.
Gde otići? Koja bioskopska sala će
neorganizovano da primi stotinu i pedeset učenika, a o pozorištu i
da ne govorimo! Počinju da se stvaraju grupe od pet do deset učenika
koji svoju zabavu sami režiraju. Gluvare po gradu u kome su prvi put
u životu, a onda zamoreni od besciljnog lutanja svrate u prvu
kafanu.
- Tačno je to što kaže Ljilja -
javio se i Nenad. - Nije toliko bitno obezbediti učenicima hotelski
smeštaj i dobru klopu, koliko je bitno obezbediti im lepu i prijatnu
zabavu za vreme tog ekskurzijskog "tajm-auta". Zašto neko
od profesora pre svake ekskurzije ne ode u mesta kroz koja ćemo
proći, ne rezerviše karte za bioskopsku ili pozorišnu predstavu?
Zašto se pre ekskurzije ne kontaktira sa školama u gradovima u
kojima će se učenici duže zadržati, mogla bi da se organizuje
lepa igranka, priredba, drugarsko veče!
Iznenada su počele da naviru ideje
kako bi se ekskurzije mogle što lepše organizovati. Od njih troje
čuli smo bar desetak lepih predloga. Šta bi tek predložilo tri
stotine, tri hiljade ili tri miliona đaka?! Ali, da li postoji neko
ko hoće, može i ima dovoljno vremena da ih sasluša?!
Napisao: Lazar Topalović (Zdravo!,
1978.)
