Avgust 1987: Pred nama se odvijaju dve sudbine dvojice momaka koji su predodređeni za najviše domete.
Reč je o Draganu Stojkoviću, fudbaleru Crvene zvezde i Zoranu Dimitrijeviću, od ovog leta prvotimcu zagrebačkog Dinama...
Nedavno smo imali dva prijatna događaja:
Piksi je igrao na Vembliju, Čava je oduševio Zagrepčane na svom
prvenstvenom derbiju za Dinamo.
Dragan Stojković je već kapiten
Crvene zvezde, skandirajućom snagom dolazeća evropska zvezda; Zoran Dimitrijević je bio velika nada Partizana i našeg fudbala.
Obojica su, može se slobodno reći, najdarovitiji igrači ove
decenije.
Semir Tuce, Haris Škoro, Darko Pančev, Radmilo
Mihajlović... Sve su to sjajni igrači špica napada. Ali, biti
ingeniozan igrač sredine terena, onaj što oplemenjuje i organizuje
igru - to je mnogo teže. Velikih, imaginativnih igrača u veznom redu
sve je manje. A bez njih je igra suvoparna, svodi se samo na englesku
sintagmu - "Šutni i trči".
Obojica su hrabri, samouvereni do drskosti
Čava i Piksi su igrači posebnog kova.
Briljantni tehničari, inventivni u idejama, duhovito proigravaju, s
lakoćom dribluju, poseduju veliko fudbalsko znanje. Obojica su
hrabri, samouvereni do drskosti, imaju vanserijski fudbalski šarm, u
njihovoj se igri istinski uživa.
Ipak, razlika postoji.
Piksi je
sazdan od moćnih šampionskih blokova, apsolutno posvećen fudbalu, strasnik koji živi za igru svog života.
Čava je potpuno suprotna ličnost.
Voli fudbal, igrao bi svakog dana utakmice - samo mu je trening
nepodnošljiv. Ima averziju prema kondicionim treninzima, ne voli
napor te vrste, ima aristokratski stav prema radu na terenu. Uz sve
to on halapljivo pije iz čaše života i u društvu brzo i lako
zaboravlja norme sportskog života.
U drugoj polovini pedesetih godina
Crvena zvezda lansira jednog juniora koga na terenu nije trebalo
tražiti: blistao je kao dijamant! Ko ga je jednom video na
fudbalskoj sceni trajno ga je zapamtio. To je bio Dragoslav
Šekularac. Kasnije je bilo dovoljno reći Šeki. Njegovo ime je
bilo sinonim za fudbalsko majstorstvo, vic, nestašluk na terenu,
duhovitost...
Neku godinu kasnije, član Partizanovih "zlatnih beba" Zoran Miladinović, izlazi na veliku scenu. Kao junior
predvodi navalu fudbalskih umetnika. Igra između Hercega, Miloša
Milutinovića, Bobeka i Zebeca!
San jednog mališana sa Bulbudera je
ostvaren. Slava koja je zarana pala na ovog vanserijski darovitog
igrača, uz genetske sklonosti, odvode ga na boemske staze života.
Ne može se reći da Zoran nije voleo fudbal, naprotiv. Ali, više je
voleo život, duge besane noći, društvo, čašu...
Živeo je
nesportski, ali sa stilom. Ostao je upamćen kao grand senjer
beogradskih noćnih lokala. Tako je galantno trošio novac
da su mu i veliki ruski kneževi mogli pozavideti.
Zajednička crta
Jedno vreme su Šeki i Zoranče bili
istovremeno u žiži interesovanja javnosti, zajedno su igrali i za
državni tim. Svako je od njih na svoj način bio "nestaško".
Zajednička crta im je bila obdarenost, ta predodređenost da budu
igrači najviše kategorije.
Zoran je bio kompletniji igrač! Viši, brži, snažniji, bolje je igrao glavom, imao izrađeniji šut, mogao
je podjednako uspešno da igra u navali (i da daje golove) i u
odbrani. Svestran igrač.
Šeki je imao mnogo mana. Bio je spor,
bez instinkta za gol, neprimetan u defanzivnim zadacima, glavom nije
umeo da igra... Ali ono što je znao i umeo bilo je za brazilsku
scenu, najplemenitije majstorstvo.
Šeki je živeo za fudbal. Zoran i za
fudbal. Prvi je imao dugu i veliku karijeru, drugi je daleko više mogao
nego što je dao
Kao nekad Šekularac i Miladinović
tako danas stoje jedan prema drugome Stojković i Dimitrijević.
Piksi nestrpljivo grabi velikim
koracima prema fudbalskom Olimpu. Ambiciozan, marljiv, strastven,
monaški predat fudbalu i svojoj karijeri. Mladić koji zna šta hoće
i nema prepreka koje bi ga mogle zaustaviti. Na besnom konju on ruši
ili preskače sve što bi mu na putu prema uspehu i slavi moglo
stajati.
Čava je potpuno suprotan tip. Uživa u
slavi kad ga njena struja povremeno ponese, ali odmah potom brzo se
prepušta drugoj lagodnosti života. A ona mu oduzima snagu, troši ga, sputava, preti da ostane upamćen kao veliki talenat koji je malo
ostvario.
Miloš Milutinović je sve činio da bi Čavu sačuvao za Partizan i fudbal. Kasnije u tome ne posustaje ni
Bjeković. Prašta mu, opominje, kažnjava - ali ništa ne vredi. Život ga
uzima pod svoje i udaljava od fudbala.
Novi pokušaj u Spartaku. Opet
počinje sa salvama oduševljenja. Navijači ga vole do obožavanja,
žive za trenutak kada će on imati loptu... ali oni demoni u njemu
odvode ga na stranputicu.
Piksi postaje standardni
reprezentativac i sa 22 godine dobija kapitensku traku, onu koju su
nosili Rajko, Ljuba Spajić, Džaja i Pižon. I tu se priča ne
završava: dolazi poziv da na proslavi stogodišnjice engleskih
ligaša igra za "tim sveta". Bio je najmlađi igrač u toj fudbalskoj
eliti, ali je imao tu čast da pred svetom legitimiše jugoslovenski
fudbal.
Za navijače Piksi je grčki bog koji
ide kroz zlatnu kišu!
Maksimir je odjekivao: "Čava, Čava... "
U drugom gradu (Zagrebu) Čava bije
možda poslednju bitku svoje fudbalske karijere. Blažević mu
nenadano daje šansu, pruža ruku spasa.
Kad su Subotičani digli ruke od
Dimitrijevića, pošao je u svet, skoknuo do Austrije da u tuđini
pokuša da ostvari ono što nije mogao u svojoj zemlji. Na poziv iz
Zagreba, kao da čuje glas sudbine, vraća se.
Kao što Bečlije
razumeju i osećaju muziku, tako Zagrepčani znaju i umeju da osete
pravog igrača. Bila je dovoljna samo jedna utakmica, protiv Veleža, pa da se Zoran (o, čudne li podudarnosti sudbine!) useli u srca
Dinamovih navijača.
Te avgustovske noći publika je zaboravila na
svog prvog ljubimca Mlinku, nije je uznosio ni golgeter Škoro... Sve
su oči bile okrenute prema novajliji koji je na hudožestven način
igrao fudbal te noći. Maksimir je odjekivao: "Čava, Čava... "
Piksi je svake nedelje centralna
ličnost, ne samo Crvene zvezde, već na terenu. Zna za prokletstvo
svog poziva - da se uvek mora dokazivati. Što je veći as, od njega
se više očekuje. I ovaj momak želi da tako afirmiše svoju ličnost, da uđe u
panteon našeg fudbala.
Hoće li Čava i Ćiro imati snage da
istraju? Navike, potreba, sve ono što je godinama upražnjavao uz
alkohol i društvo, Dimitrijević mora da ostavi. Ako makar i za
kratko zaspi na cveću kojim je obasut posle Veleža - kad se bude
probudio, ono će svenuti. A tada će sve biti kasno.
Čava je nogama dodirnuo dno beznađa i
s tim se suočio na dramatičan način. Možda još ima nade da se
izbavi i tako izbegne sudbinu svog starijeg klupskog druga i
imenjaka.
Pred nama se odvijaju dve sudbine
dvojice momaka koji su predodređeni za najviše domete. Piksi već
postiže gornji, vrhovni stepen u svom naprezanju i pozivu; Čava je
tek na početku svog puta ka reafirmaciji.
Ako sad skrene, njegovi će
se izgledi pretvoriti u suvo lišće.
Napisao: Mile Kos (Tempo, 1987.)
