Mart 1991: Niko, verovatno, nije u stanju da sa
sigurnošću utvrdi kada je "šargo čiko" (žuto ždrebe)
našeg filma postalo prva dama ili "Milena nacionale"
ovdašnje kinematografije.
Od vremena kada je, 1958. debitovala u
filmu Františeka Čapa "Vrata ostaju otvorena", pa do
danas, tridesetogodišnja karijera Milene Dravić protiče u znaku
impozantnih brojeva (više od 70 filmskih, 150 televizijskih i
mnogobrojne pozorišne uloge), otmene profesionalnosti finog javnog
(i ličnog) šarma.
Nema gotovo ni jednog značajnijeg
domaćeg filmskog reditelja sa kojim nije sarađivala (od Branka
Bauera i Male u njegovoj već istorijskoj "Prekobrojnoj" do
Kokana Rakonjca, Puriše Đorđevića, Dušana Makavejeva, Veljka
Bulajića, Vrdoljaka, Petrovića, Popova, Karanovića, Radivojevića),
nisu je mimoilazile ni domaće ni inostrane nagrade (kanska i "Zlatna
ruža" u Veneciji), nije bilo ni jednog njenog gledaoca koji je
bar jedanput prisno nije nazvao Milenica, niti velikana, poput
Eugenea Ionescoa, koji se nisu glasno divili njenoj glumi.
Ovih dana pred svojom publikom je opet
stara-nova Milena Dravić okupirana pozorištem i predstavom "Milena
u svetu muškaraca" rađenoj prema tekstovima Dušana Radovića
a u režiji Miloša Radovića i pripremom uloge u novom komadu i
režiji Dušana Kovačevića "Urnebesna tragedija".
Zato je bilo sasvim prirodno da je
na počelku razgovora zapitam da li to svoju karijeru skreće prema
pozorištu?
Ne bih rekla da je skrećem. Nekako,
paralelno sa filmom, zahvaljujući pre svega saradnji sa "Ateljeom
212", dosta sam radila u pozorištu. Čak mislim, da nisam
radila u pozorištu ko zna šta bi bilo sa mojom karijerom na filmu.
Naročito u ovih poslednjih 10-15 godina.
Naime, na film su došle neke nove
generacije reditelja koje imaju svoje glumce, svoj pogled na film
što se ne dešava svuda, ali je kod nas izgleda to neko pravilo - pa
sam u toj ne baš totalnoj pauzi - jer sam u međuvremenu ponešto i
snimala, čak i neke nevažne stvari - prilično intenzivno radila u
pozorištu i čak odigrala uloge za koje mogu da kažem: kamo lepe
sreće da sam ih odigrala na filmu!
Recimo, ulogu Juce u "Kir Janji"
u režiji Dejana Mijača, u "Dekameronu" Roberta Ciullija,
"Kod lepog izgleda" Paola Magellija, u predstavi Ljubomira
Draškića "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", u
"Šarganu", "Lulu". Dakle, mnogo zanimljivih
uloga koje bi, da su se ostvarivale na filmu, mogle da mi donesu
satisfakciju da sam radila prave stvari. Na žalost, to se na filmu
nije događalo.
Zato, ove moje nove uloge u pozorištu
ne smatram nekom prekretnicom, već samo nastavkom pozorišnog rada.
Ovo mi zvuči kao da se ne nadate da
ćete prave uloge, ipak, još dobijati i na filmu?
Tako je, izgleda, vreme došlo.
Zar je moguće da je i za vas "takvo
vreme" došlo?
I sami vidite da je ovih dana sve
moguće.
Nekako mi se, naime, uvek činilo da
svoju karijeru vodite sa izuzetnim razumevanjem vremena u kojem
živimo.
Jedino mogu da kažem da je, kada je
reč o mojoj karijeri, malo toga bilo smišljeno. Gotovo ništa.
Nikada nisam smišljala kako nekom da se dopadnem, koliki je broj
ljudi potrebno da me voli i koliko će od toga zavisiti moja
karijera. Jednostavno, nisam imala vremena da se takvim stvarima
bavim.
U ovom životu, u kojem sam u tranzitu,
a smatram i svi ostali, želela sam da ono što radim, uradim što
bolje mogu, da nikoga ne povredim. Kao saradnik, u brojnim filmskim
ekipama i pozorištima, ni sa kim nisam imala konflikte. Ne zato što
sam se plašila da se nekome ne zamerim, već zato što ne mogu da
radim ako sam u konfliktu sa ljudima.
Osim toga, dosta sam i strpljiva, mnogo
mogu i da otrpim, što je sigurno stvar karaktera i vaspitanja. Ne
znam da li je to pogrešno ili ne. Mada mislim da nije pogrešno, jer
sigurno ne bih izdržala ovolike godine u ovom poslu daje bilo
drukčije. Uostalom, trenutne okolnosti u našem glumištu najbolje
pokazuju da ne postoje uslovi da budeš hirovit.
A šta je za glumce sa
jugoslovenskog tla ostalo. Razgovori, saradnje...?
Ni to. Glumci jesu ostali u nekoj
komunikaciji, osim onih koji su se okrenuli politici. Ali, svesni smo
svi skupa, došao je momenat da se gotovo ništa ne radi, a što se
tiče tzv. međurepubličke saradnje, na pamet mi pada jedino
Karanovićeva "Virdžina" kao najnoviji i čini se
poslednji proizvod te saradnje.
Glumica sam koja je radila na čitavom
jugoslovenskom prostoru i čini mi se da imam pravo da kažem da je
trenutno takva komunikacija stala. Ali, isto tako, imam prava i da se
nadam da ćemo se svi skupa dozvati pameti. Naravno, ukoliko sam
život ne zahteva da na ovim prostorima svakih 40-50 godina treba da
dođe do nekih temeljnih preokreta. A sa njima, ni umetnost, onda,
više ne može da se nosi.
U poluvekovno sumiranje života na
ovom tlu, među obaveznu memoarsku ikonografiju, ubrajaju se i
susreti umetnika sa Titom. Imate li o tome nešto da kažete?
Nikada nisam učestvovala ni u kakvim
zabavama i priredbama za Maršala. Doduše, dva puta sam ga srela.
Jednom, 1968. godine, kada sam bila u delegaciji filmskih umetnika, a
povodom najplodnije pulske selekcije, i drugi put, opet u Puli, ali
se ne sećam godine.
A, kada smo kod feljtona na koji,
pretpostavljam, mislite, mogu samo da kažem da nisam znala da je
postojao toliki broj ljudi koji ga je zabavljao.
Kako sada, u vreme bujanja naknadnih
pameti, gledate na filmove iz rata u kojima ste igrali?
Ne pada mi na pamet, iskreno da vam
kažem, da se stidim i jedne uloge koju sam odigrala u ratnim
filmovima. Jer, onda bih morala da poništim i to što sam se rodila
u vremenu u kojem sam rodila, ljubav svojih roditelja koji su me
stvorili. Kompletna moja generacija bi, u tom slučaju, trebalo da
bude osuđena što je rođena. Mi smo živeli i radili u tom vremenu
i imamo da ga podnesemo sa svim posledicama. Rođeni smo u strahu i,
kako ide, izgleda da ćemo i završiti u strahu.
Posle mojih prvih sedam filmova, koji
su uglavnom bili komedije, došle su ponude i za ratne filmove koji
su se tada radili. Uloge u "Kozari", "Neretvi"
ili, kasnije, "Sutjesci" radila sam sa istim onim
profesionalizmom sa kojim sam ranije radila "Diližansu snova",
"Prekobrojnu" ili neke kasnije filmove.
Jednostavno, imala sam glumački
zadatak kojim sam se bavila. Sa ideologijama, ni pre ni posle, nisam
imala posla. Nikada nisam pripadala partiji, pa sam, čini mi se,
automatski imala i jednu distancu prema politici. Ne želim da ovo
izgleda kao da se pravdam, ali mislim da je recimo, uloga u
"Sutjesci" jedan od glumačkih zadataka koje volim.
Kako ste primili Ionescov kompliment
da ste "najbolja evropska Lulu"?
"Lulu" sam vrlo teško
radila. To je bila moja druga uloga u pozorištu, posle "Uloge
moje porodice u svetskoj revoluciji" koja je sjajno prošla.
Rolom Lulu, lično, nisam bila zadovoljna. Posle nje je u meni ostala
neka zadrška, neki grč. Kao da za nju nisam bila dovoljno zrela.
Tako, veliki Ionescov kompliment, upravo zbog tog svog ličnog
osećanja, primila sam sasvim kurtoazno.
Verujem da mnoge zanima kako umetnik
zna da je napravio dobru ulogu, sliku ili knjigu? Otkrijte svoje
parametre.
Kada je reč o onome što radim,
parametar mi je neko unutrašnje osećanje, lično saznanje da se sve
lepo složilo.
Prema svim merilima, vi ste zvezda
jugoslovenskog filma. Da li se i tako osećate?
Ne. Nikada. Kod nas su prave zvezde, u
stvari, reditelji. To će vam potvrditi mnogi glumci. Većina naših
reditelja se smatra ugroženim jakim glumačkim ličnostima. Naš
reditelj je ljubomoran na dobrog glumca. Znam to iz ličnog a i iz
iskustva mojih kolega.
Da li su oni, pored drugih razloga,
omeli naše, svi kažu odlične glumce, u evropskim ili svetskim
promocijama?
Između ostalog. Ali, bez obzira na
razloge, meni je, iz ovog iskustva, vrlo žao što ni ja ni neke moje
kolege koje su imale mogućnosti, nismo izmerili svoje snage u
evropskom filmu. S druge strane, vrlo sam svesna činjenice - da sam
napustila zemlju i pokušala da pravim neku evropsku, sigurna sam da
paralelnu pozorišnu, filmsku i televizijsku karijeru ne bih nigde
imala.
Dakle, mojih trideset godina rada na
sva tri medija ne bih mogla ničim da nadoknadim. To smo moje kolege
i ja "platili" evropskom anonimnošću.
Međutim, isto tako mislim da će to
naše najmlađe kolege, a na umu imam Mirjanu Joković i Anicu Dobru,
umeti da isprave. Na žalost, ni lepi počeci njihovih evropskih i
vanevropskih karijera, ne zavise samo od njihovog talenta, već i od
ovog silnog čuda koje se oko nas događa.
Razgovarala: Duška Maksimović
(Nada, 1991.)
