Pages

Milena Dravić '91: Ne pada mi na pamet da se stidim uloga koje sam igrala u partizanskim filmovima

Mart 1991: Niko, verovatno, nije u stanju da sa sigurnošću utvrdi kada je "šargo čiko" (žuto ždrebe) našeg filma postalo prva dama ili "Milena nacionale" ovdašnje kinematografije. 

Od vremena kada je, 1958. debitovala u filmu Františeka Čapa "Vrata ostaju otvorena", pa do danas, tridesetogodišnja karijera Milene Dravić protiče u znaku impozantnih brojeva (više od 70 filmskih, 150 televizijskih i mnogobrojne pozorišne uloge), otmene profesionalnosti finog javnog (i ličnog) šarma.

Nema gotovo ni jednog značajnijeg domaćeg filmskog reditelja sa kojim nije sarađivala (od Branka Bauera i Male u njegovoj već istorijskoj "Prekobrojnoj" do Kokana Rakonjca, Puriše Đorđevića, Dušana Makavejeva, Veljka Bulajića, Vrdoljaka, Petrovića, Popova, Karanovića, Radivojevića), nisu je mimoilazile ni domaće ni inostrane nagrade (kanska i "Zlatna ruža" u Veneciji), nije bilo ni jednog njenog gledaoca koji je bar jedanput prisno nije nazvao Milenica, niti velikana, poput Eugenea Ionescoa, koji se nisu glasno divili njenoj glumi.

Ovih dana pred svojom publikom je opet stara-nova Milena Dravić okupirana pozorištem i predstavom "Milena u svetu muškaraca" rađenoj prema tekstovima Dušana Radovića a u režiji Miloša Radovića i pripremom uloge u novom komadu i režiji Dušana Kovačevića "Urnebesna tragedija".

Zato je bilo sasvim prirodno da je na počelku razgovora zapitam da li to svoju karijeru skreće prema pozorištu?

Ne bih rekla da je skrećem. Nekako, paralelno sa filmom, zahvaljujući pre svega saradnji sa "Ateljeom 212", dosta sam radila u pozorištu. Čak mislim, da nisam radila u pozorištu ko zna šta bi bilo sa mojom karijerom na filmu. Naročito u ovih poslednjih 10-15 godina.

Naime, na film su došle neke nove generacije reditelja koje imaju svoje glumce, svoj pogled na film što se ne dešava svuda, ali je kod nas izgleda to neko pravilo - pa sam u toj ne baš totalnoj pauzi - jer sam u međuvremenu ponešto i snimala, čak i neke nevažne stvari - prilično intenzivno radila u pozorištu i čak odigrala uloge za koje mogu da kažem: kamo lepe sreće da sam ih odigrala na filmu!

Recimo, ulogu Juce u "Kir Janji" u režiji Dejana Mijača, u "Dekameronu" Roberta Ciullija, "Kod lepog izgleda" Paola Magellija, u predstavi Ljubomira Draškića "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji", u "Šarganu", "Lulu". Dakle, mnogo zanimljivih uloga koje bi, da su se ostvarivale na filmu, mogle da mi donesu satisfakciju da sam radila prave stvari. Na žalost, to se na filmu nije događalo.

Zato, ove moje nove uloge u pozorištu ne smatram nekom prekretnicom, već samo nastavkom pozorišnog rada.

Ovo mi zvuči kao da se ne nadate da ćete prave uloge, ipak, još dobijati i na filmu?

Tako je, izgleda, vreme došlo.

Zar je moguće da je i za vas "takvo vreme" došlo?

I sami vidite da je ovih dana sve moguće.

Nekako mi se, naime, uvek činilo da svoju karijeru vodite sa izuzetnim razumevanjem vremena u kojem živimo.

Jedino mogu da kažem da je, kada je reč o mojoj karijeri, malo toga bilo smišljeno. Gotovo ništa. Nikada nisam smišljala kako nekom da se dopadnem, koliki je broj ljudi potrebno da me voli i koliko će od toga zavisiti moja karijera. Jednostavno, nisam imala vremena da se takvim stvarima bavim.

U ovom životu, u kojem sam u tranzitu, a smatram i svi ostali, želela sam da ono što radim, uradim što bolje mogu, da nikoga ne povredim. Kao saradnik, u brojnim filmskim ekipama i pozorištima, ni sa kim nisam imala konflikte. Ne zato što sam se plašila da se nekome ne zamerim, već zato što ne mogu da radim ako sam u konfliktu sa ljudima.

Osim toga, dosta sam i strpljiva, mnogo mogu i da otrpim, što je sigurno stvar karaktera i vaspitanja. Ne znam da li je to pogrešno ili ne. Mada mislim da nije pogrešno, jer sigurno ne bih izdržala ovolike godine u ovom poslu daje bilo drukčije. Uostalom, trenutne okolnosti u našem glumištu najbolje pokazuju da ne postoje uslovi da budeš hirovit.

A šta je za glumce sa jugoslovenskog tla ostalo. Razgovori, saradnje...?

Ni to. Glumci jesu ostali u nekoj komunikaciji, osim onih koji su se okrenuli politici. Ali, svesni smo svi skupa, došao je momenat da se gotovo ništa ne radi, a što se tiče tzv. međurepubličke saradnje, na pamet mi pada jedino Karanovićeva "Virdžina" kao najnoviji i čini se poslednji proizvod te saradnje.

Glumica sam koja je radila na čitavom jugoslovenskom prostoru i čini mi se da imam pravo da kažem da je trenutno takva komunikacija stala. Ali, isto tako, imam prava i da se nadam da ćemo se svi skupa dozvati pameti. Naravno, ukoliko sam život ne zahteva da na ovim prostorima svakih 40-50 godina treba da dođe do nekih temeljnih preokreta. A sa njima, ni umetnost, onda, više ne može da se nosi.

U poluvekovno sumiranje života na ovom tlu, među obaveznu memoarsku ikonografiju, ubrajaju se i susreti umetnika sa Titom. Imate li o tome nešto da kažete?

Nikada nisam učestvovala ni u kakvim zabavama i priredbama za Maršala. Doduše, dva puta sam ga srela. Jednom, 1968. godine, kada sam bila u delegaciji filmskih umetnika, a povodom najplodnije pulske selekcije, i drugi put, opet u Puli, ali se ne sećam godine.

A, kada smo kod feljtona na koji, pretpostavljam, mislite, mogu samo da kažem da nisam znala da je postojao toliki broj ljudi koji ga je zabavljao.

Kako sada, u vreme bujanja naknadnih pameti, gledate na filmove iz rata u kojima ste igrali?

Ne pada mi na pamet, iskreno da vam kažem, da se stidim i jedne uloge koju sam odigrala u ratnim filmovima. Jer, onda bih morala da poništim i to što sam se rodila u vremenu u kojem sam rodila, ljubav svojih roditelja koji su me stvorili. Kompletna moja generacija bi, u tom slučaju, trebalo da bude osuđena što je rođena. Mi smo živeli i radili u tom vremenu i imamo da ga podnesemo sa svim posledicama. Rođeni smo u strahu i, kako ide, izgleda da ćemo i završiti u strahu.

Posle mojih prvih sedam filmova, koji su uglavnom bili komedije, došle su ponude i za ratne filmove koji su se tada radili. Uloge u "Kozari", "Neretvi" ili, kasnije, "Sutjesci" radila sam sa istim onim profesionalizmom sa kojim sam ranije radila "Diližansu snova", "Prekobrojnu" ili neke kasnije filmove.

Jednostavno, imala sam glumački zadatak kojim sam se bavila. Sa ideologijama, ni pre ni posle, nisam imala posla. Nikada nisam pripadala partiji, pa sam, čini mi se, automatski imala i jednu distancu prema politici. Ne želim da ovo izgleda kao da se pravdam, ali mislim da je recimo, uloga u "Sutjesci" jedan od glumačkih zadataka koje volim.

Kako ste primili Ionescov kompliment da ste "najbolja evropska Lulu"?

"Lulu" sam vrlo teško radila. To je bila moja druga uloga u pozorištu, posle "Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji" koja je sjajno prošla. Rolom Lulu, lično, nisam bila zadovoljna. Posle nje je u meni ostala neka zadrška, neki grč. Kao da za nju nisam bila dovoljno zrela. Tako, veliki Ionescov kompliment, upravo zbog tog svog ličnog osećanja, primila sam sasvim kurtoazno.

Verujem da mnoge zanima kako umetnik zna da je napravio dobru ulogu, sliku ili knjigu? Otkrijte svoje parametre.

Kada je reč o onome što radim, parametar mi je neko unutrašnje osećanje, lično saznanje da se sve lepo složilo.

Prema svim merilima, vi ste zvezda jugoslovenskog filma. Da li se i tako osećate?

Ne. Nikada. Kod nas su prave zvezde, u stvari, reditelji. To će vam potvrditi mnogi glumci. Većina naših reditelja se smatra ugroženim jakim glumačkim ličnostima. Naš reditelj je ljubomoran na dobrog glumca. Znam to iz ličnog a i iz iskustva mojih kolega.

Da li su oni, pored drugih razloga, omeli naše, svi kažu odlične glumce, u evropskim ili svetskim promocijama?

Između ostalog. Ali, bez obzira na razloge, meni je, iz ovog iskustva, vrlo žao što ni ja ni neke moje kolege koje su imale mogućnosti, nismo izmerili svoje snage u evropskom filmu. S druge strane, vrlo sam svesna činjenice - da sam napustila zemlju i pokušala da pravim neku evropsku, sigurna sam da paralelnu pozorišnu, filmsku i televizijsku karijeru ne bih nigde imala.

Dakle, mojih trideset godina rada na sva tri medija ne bih mogla ničim da nadoknadim. To smo moje kolege i ja "platili" evropskom anonimnošću.

Međutim, isto tako mislim da će to naše najmlađe kolege, a na umu imam Mirjanu Joković i Anicu Dobru, umeti da isprave. Na žalost, ni lepi počeci njihovih evropskih i vanevropskih karijera, ne zavise samo od njihovog talenta, već i od ovog silnog čuda koje se oko nas događa.

Razgovarala: Duška Maksimović (Nada, 1991.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate