Miloš Crnjanski je u doba održavanja
Igara u Berlinu bio ataše za štampu naše ambasade u glavnom gradu
Trećeg Rajha. Pratio je i službeno ocenjivao sve što je bilo u vezi
sa Igrama. Ali, on je bio i sportist. Interesovala su ga i
nadmetanja. Posvetio im je 17 strana svojih "Embahada". Ovo
što sledi samo su izvodi...
.... Priredba Olimpijade u godini 1936. bila je, već pre dolaska nacista na vlast, poverena Nemačkoj. Kao svi režimi, koji iskorišćuju velike, teatralne parade, sa masama, Hitlerov režim zapazio je od početka političke mogućnosti, koje mu takva, internacionalna manifestacija, u Berlinu, pruža...
Nemačka je pripreme za tu olimpijadu
bila otpočela, u Berlinu, odmah posle završetka zimske Olimpijade
te godine, koja je održana u mestu Garmiš Partenkirhenu. Gde je
Hitler imao svoj dvorac, na Alpima.
Ta olimpijada bila je poslednja
miroljubiva (?) manifestacija Hitlerova, a već iduće godine, 1937,
otpočinje priprema rata. To, razume se, te godine, nije još niko
kao sigurno znao.
Već u rano proleće, u Berlinu,
završava se novi olimpijski stadion...
U međuvremenu, Berlin priprema i veliki film o Olimpijadi koji će snimati ekipa pod vodstvom filmske
glumice, Leni Rifenštal. Ona je tvorac čuvenih fiimova skijaša, šapuće
se da je srcu Hitlera vrlo bliska, a drugi kažu da je metresa
Gebelsova...
Prvog dana Olimpijade, u ogromnom
stadionu, sva su mesta zauzeta, a Hitler stoji, kao spomenik, kraj
kojeg prolaze parade učesnika koje pri prolazu pred njim priklanjaju svoju zastavu...
Ja imam svoje mesto u ogromnoj novinarskoj loži koja je tačno iznad Hitlerove. Gledamo mu, na
nekoliko metara ispred nas, u glavu i brke. On dolazi svaki dan i
Nemci, skoro svaki dan pobeđuju.
Pred njegovom ložom, Leni Rifenštal, trčkara, sa filmadžijama, pa snimaju, ali je on i ne vidi, ili se pravi da je ne vidi.
On u svojoj loži, svaki dan, ima po nekog
stranog državnika, ili krunisanu glavu ili prestolonaslednika. Bivši
kaplar, kad Nemac pobedi, ustaje, pljeska, i prinčevi sa njim
ustaju. Kad je pobedilac maratonskog trčanja stigao u arenu, Hitler
je vikao i mahao rukom, kao što srednjoškolci mašu. Pobeda...
Najlepši atlet na toj olimpijadi bio
je crnac, Amerikanac, Ovens, lekar po zanimanju, pravi Apolon po telu. Pobedio je na sto, na dvesta metara, pa
i u skoku udalj. Tri zlatne medalje donosi Americi jedan čovek. Tri
puta dižu amerikansku zastavu, tri puta sviraju amerikansku himnu.
Pred Hitlerovom ložom krunišu
pobednike, tako, da prvi stoji u sredini, na najvišem drvenom
pijedestalu, drugi desno, treći levo.
Ovens stoji, tri puta, na najvišem
pijedestalu.
Svaki put, pobednika vode Hitleru, pred
Hitlerovu ložu, i on im pruža, u znak čestitanja, ruku. Vodili su
i Ovensa, tako, Hitler mu, u poslednjem trenutku, okreće leđa.
Pravi se da ga ne vidi. Crnca zatim odvode i on odlazi pognute glave.
Prati ga samo njegova crna senka.
Svi su to videli. U svetini je bila
nastala tišina. Amerikanci nisu ni protestovali. (Puškin je bio
potomak Etiopljanina)...
Olimpijada u Berlinu, uz učešće
celog sveta, izuzev SSSR, bio je veliki, politički, uspeh režima
u Berlinu. Uspeo je trik Hitlera. Sve je bilo zaboravljeno. I izlazak
na Rajnu, i cepanje Mirovnog ugovora u Versaju, i Abisinija.
Zapad je
brbljao. Cela svetska štampa hvalila je berlinsku Olimpijadu.
Bioskopi su bili prepuni, u Evropi, filmova o Olimpijadi...
Posle trijumfalnog završetka
Olimpijade, nastaju diplomatski prijemi u Berlinu, kao da smo u doba
kralja Luja XIV. Hitler prima osoblje ambasada i poslanstava, i
svetsku štampu, kao da je pobedio u skoku uvis. Prima na svojoj
jahti.
Gering, koga u Beogradu, i u našem
poslanstvu, u Berlinu, nazivaju "naš veliki prijatelj" prima
još raskošnije. Prima i ministar propagande, Gebels, koga Marković
smatra za glavnog prijatelja Branka Jelića. On prima na jednom
ostrvu...
Posle Olimpijade, ceo diplomatski kor
Berlina (izuzev ambasade SSSR) dobija od Hitlera, orden. Za zasluge
(?) oko olimpijade.
Orden je bio lična zamisao Hitlerova, izrađen prema njegovom nacrtu. Ličio je na krstić od belog emajla.
Na krstić kakav nose kaluđerice u manastiru.
Napisao: Miloš Crnjanski, pripremio: Boško Đ. Stanišić (Tempo, 1986.)