... O tome kako je nesretan
jer ne može živjeti kao što mu je živio otac, siromašni ribar.
- Balun i novinarstvo moj je otac
oduvik smatra sumnjivim poslima.
Sićan se, bilo mi je 16 godina kad san igra za splitsku Nadu, a otac me, čim me vidija, odma izbacija s placa.
Eto, tako je on shvaća balun.
A novinarstvo?
- I to je njemu, siromašnom ribaru,
bija sumnjiv posal. Ja ništa ne radin, samo nešto u sobi pišen, a
poštar nosi svaki čas pineze! Uhvati se ti posla, govorija mi je
otac, radi bilo što poštenije, švercaj duhan, bilo šta, koji
kurac tu pišeš, svršit ćeš u pržunu!
Tako o svojim novinarskim i sportskim
počecima govori Miljenko Smoje, čovik kojeg, kume moj, pozna cili
svit, a koji osobno pozna cili Split i Dalmaciju, mada priznaje da od
prijatelja ima samo dva arhitekta, jednog penzionera i Borisa
Dvornika.
Oduvik je šjor Smoje volija pisat o
malin judima, o malon svitu. Intervjue s velikin svitom, kaže mi,
nikad nije volija. To su velike, puno važne stvari oko kojih se
historija vrti, umra bi on od straja o tom pisat. A onda, za poć
činit veliki intervju triba navit sat da te ujutro budi, pa se
obrijat, obuć bilu košulju, imat fini notes u koži i magnetofon...
A on ne nosi ni jedno ni drugo.
Piše i govori po dalmatinski. I to od
onog dana kad je, kako reče jednom, bio na nekom jugoslavenskom
kongresu novinara na kome su svi govorili po svom, pa si je prvi puta
postavio ono svoje povijesno pitanje: "Koji će nam kurac takav
kongres di niko nikog ne razumi?", te odlučio, kad već mora
učit ostale naše jezike, neka i drugi uče splitski. I tako je
počeo.
Šjor Smoje, mogu li i sve ove vaše
beštime u intervju?
- Ma mogu, zašto ne? Ja ne beštiman
zato što bi tija nekog impresionirat, nego što je to dio našeg
života. Ja san ribarsko dite i u moju kuću su se ka i u cilom
Splitu činile tri stvari: jelo se, pilo i beštimalo. Beštima se
svuda i danas, od gušta ili od veselja, kako kad. A čim te iste
riči staviš u novine svi popizdu?!
Što se njegove najranije sportske
biografije tiče, napominje kako su, dok ga je mater rađala, babicu
lovili i tražili okolo po nekom sportskom plesu. Petnaestak godina
kasnije bos i u podvrnutim gaćama postavio je splitski juniorski
rekord na 1.000 metara, "izmorija se ka pas" i obećao
sebi: "Nikad više, ni za što na svitu!"
Igra je i balun, ali je bija, kaže,
plašljiv igrač. Dobro je igra, ma je bija puno plašljiv.
- Ka zec, ka... (traži bolju usporedbu
- op. a)... eto, bija san plašljiv ka Biće Mladinić. Dobro, dobro,
ne baš toliko...
A onda, rekosmo, i otac je mislija o
balunu ono šta je mislija. Ne može se ozbiljan čovik bavit
balunom. Taj nije čak ni svoju kćer, Miljenkovu sestru, tija dat
nekom momku što je igra za Uskoka, sve dok se ovaj jadan nije
ostavija baluna.
U zrelijoj mu je dobi, od sve
rekreacije, ostalo samo ribarenje. Danas je i to prestao, štufalo ga
u šezdesetpetoj. Nikad neće zaboravit kako se na Lastovu zapleo u
neku žicu što je ostala iza rata, sve tražeći neko pogodno mjesto
za bacit tunj, s onim crvima u rukama...
- Sav san se izranjavija, plaka san od
muke, upa bidan u onu žicu i nisan se moga izvadit. Pa držin one
crve i kažen sam sebi ajd u pizdu materinu ća ti to triba. Još ću
digod slomit nogu i krepat ka pas da me niko neće nać.
Inače, zdravlje ga dobro služi,
osobito ljeti. To je, kaže sav raznježen, njegovo doba. Sve dobro
šta je napisa, sve je to bilo u ona tri luda vrila miseca kad su
dani dugi, kad cvrčak piva i kad se malo spava.
- Čim počne jesen, ja pomalo
propadan... A liti! Dižen se u pet, šest ujutro, popijen dvi kafe,
zapalin, pa pišen do devet. Nekad san popija i tri, četiri konjaka,
a sad mi jetra ne dozvoljava. Posli obida čitan, malo spavan, a kad
je vanka vruće dok sunce ne zađe opet pišen, što ću drugo činit?
Skupi se tako deset kartica na dan, sedamdesetak tjedno. Tako je to
danas. Prije? Eh, prije san ganja kurbe, trka za ženskadi, pola
vrimena ode na njih, pola na pisanje. Dok si mlad rasipaš energiju
na avanture, na jebivjetrarenje, na ribarenje, na svašta...
Danas mi se čini, kad se ne vidin u
novinama, kao da san već mrtav. U penziji san, a eto, pišen i
dalje, puno pišen. I dok me glava bude služila ja ću pisat. Ja ne
mogu shvatit, recimo, igrača koji svrši karijeru pa više nikad ne
dođe na plac, glumca koji ode u penziju pa više ne svrati u
kazalište.
Zamisli se malo i lice mu se smrkne.
- A i ova naša situacija naprosto
provocira čovika da piše, da progovori. Danas triba bit velik
kurbin sin pa mučat i ne reagirat na sve to što se oko nas događa.
Zbog nekih ste antinacionalističkih
članaka (uz ostalo i o divljanju na utakmicama i stadionu) imali
poprilično neugodnosti, zar ne?
- Ima san, kako ne. Prijetili mi
noževima, nazivali telefonom u svaku uru, pričali mi pizdarije.
"Zaklat ćemo te, ubit ćemo te kad dođemo na vlast!",
tako su prijetili. A jedan mi je reka: "Kad mi dođemo na vlast,
nećeš više pisat svoje komentare, pisat ćeš izvještaje s
tržnice!" E, to mi je bilo najdraže. Ovi me ipak neće ubit, a
oni drugi bi me zaklali...
Ne mogu gledat taj jad
O balunu je dosta pisao i piše. Premda
mu na pjaci mnogi kažu, onako u ljutnji ili šali:
- Barba Smoje, vi ste jedan pametan
čovik, ma se ne razumite u balun!
Pričao mi kako je jednom gledao
nogometnu utakmicu momčadi Brela i Supetra. Pa se igrači potukli.
- Potuču se oni, a ja in kažen: "Ma
što se tučete?! Igrajte da se zabavite, jebe van se tko će
pobijedit. Ispecite posli janjca i proveselite se, uživajte..."
i tako ja govorin njima, a znan i san kad bi igra na karte i kad bi
mi partner falija, najradije bi ga šakon u glavu, tako je to... a
kritikujen onoga malog od osamnaest godina.
Kad je o balunu riječ, uvijek kaže da
mu je najviše žao što o barba Luki Kaliterni nije napisao knjigu.
- Zna sam ga u dušu, puno puta mi se
ispovidija. Bija je on veliki meštar baluna, veliki meštar. I
volija je balun, sve je ocjenjiva kroz balun. Eto, Boris Dvornik je
posta velik glumac, ali ga je barba Luka uvik gleda ka tića što je
igra u pionirima Hajduka. I govorija: "Griota je judi, propa je
velik igrač, propa je čovik, posta neki pizdunski glumac, a moga je
bit balunjer." I za Ratu Tvrdića je slično govorija, moga je,
kaže, postat veliki igrač baluna...
Poznata je ona barba Lukina: Ne daje
gol igrač, igra daje gol...
- Ili ona: ne igra samo oni čovik što
ima balun, igra i onaj što ga nima! I pričao tako barba Luka svojim
Splićanima o balunu ("Splićani ni do danas nisu shvatili šta
je balun!", govorija je) pa ponovio tu svoju maksimu kako ne
igra igrač koji ima balun... a upravo tada dođe neki pas i počne
pišat pod murvom. A jedan izvali: "Je li, barba Luka, ispada da
ne piša onaj što tamo piša, nego mi što ga gledamo, ha?!"
Mnogo je sličnih anegdota, zar ne?
- Uh! Jednom tako gremo skupa barba
Luka, ja i Biće. Biće je baš ferma igrat. I reče on barba Luki:
"Ovu ste košulju kupili kad smo bili u Parizu." "Jesam,
moj Biće". A Biće opet: "Ovu ste jaketu kupili u
Adelaideu." "Jesam, moj Biće." I kad je Biće tako
naredao dosta toga, reče mu barba Luka: "Moj Biće, imaš dobru
memoriju, ma nimaš selekciju. Pamtiš pizdarije, a bitne stvari
zaboravljaš."
Ili ona kad je barba Luka pao priko
coketa na brodu. Kako vi rečete coket? E, priko praga, onog visokog
da voda ne ulazi u kabinu. I smije mu se Biće, a barba Luka će:
"Što se smiješ. Nisan ja kriv nego Jadrolinija. Digli su coket
dva centimetra a meni nisu rekli. Ja san diga nogu taman koliko je
tribalo, da ne trošin suviše energije, a oni digli coket!"
Poznavali ste sve trenere Hajduka?
- Jesan, sve osim Vucova, njega nisan
ima prilike upoznat. Najlipši balun igra se za vrime Luštice. E,
Hajduk je tada igra jednu lipu pismu od baluna, pismu, razumiš?
Benčić je bija pegulast trener, najpegulastiji trener ča ga je
Hajduk ikad ima.
Strašan utisak na mene je ostavija
Zebec, možda najveći trener što se ikad pojavija u Splitu.
Germanski duh, red, disciplina, sve je htio imati u rukama, u sve se
petljao, udarija je jak pečat Hajduku. Zabranija je alkohol, uveo
modernu ishranu, zabranija da se jede fažol prije utakmice.
Ivić?
- Eh, cili Split je mislija da san ja
bija kontra Ivića. A nisan. Ivić je doša u Split trenirat Hajduka
a da nikad prije toga nije ni vidija veliku utakmicu. On je tek
kasnije posta velik trener. Ima je najveću momčad na svitu, momčad
koja se mogla šetat Evropom: Buljan, Peruzović, Holcer, Šurjak,
Žungul, Mužinić, Jerković... a s tom je momčadi jedva, u
gol-razliku, osvaja prvenstvo Jugoslavije.
Još ste navijač Hajduka?
- Ja san toliki navijač da više ne
gren na utakmice. Ne mogu više gledat taj jad, ne mogu. Boli me kad
Hajduk izgubi, a ne mogu baš posli svake utakmice patit. Jer, ja san
ti strašni lokalpatriota, priznajen. Da klinci igraju na franje, na
klikere, ja bi za svojin Splićanima patija i navija da tučedu,
razumiš?
Ne odlazite više u Hajduka?
- Prije san dolazija često, s Bićon
san bija svaki dan, popriča malo, popija kafu. U ovim novim
prostorijama bio sam dosad samo dva puta, tamo se skoro izgubim.
Mnogi više ne dolaze. A možda je tako i bolje. Di bi Hajduk
završija kad bi svi njegovi bivši igrači i članovi uprave
dolazili dilit ricete. Ne treba svatko vječno polagati pravo na
klub, ne može se više reći: "Mi smo davali pineze, mi smo se
tukli za Hajduka, mi smo kupovali suce i tukli ih..."
Kriza mi došla ka Gospa
Šjor Smoje, imate li neku svoju
životnu filozofiju?
- Vidiš, ja uvik kažen da čovik mora
simplificirat život, pojednostavnit ga do krajnjih granica. Ja san
ribarsko dite, ja ne volin ništa posjedovat. Kod mojih je u kući
odavno bila jednostavna filozofija: imaš ist, imaš pit, pa ako imaš
još i pušit, što ti fali!?
I uvik kad san ima što ist, pit i
pušit mislija san - ne triba mi više. Pa, ako uz sve to padne još
i kakva ženska, što ti više triba? Uvik san govorija: blaženi
svaki dinar kojeg su mi izlili konobari i žene. Meni je ova kriza
došla ka Gospa. Malo me disciplinirala.
I kako je podnosite? Mislim, ne
disciplinu, nego krizu?
- Da mi je samo živit kako je živija
moj otac. On je bija siromašni ribar, svakog je dana odlazija u
konobu na ribe i vino ujutro i uvečer. A ja to ne moren! Niman
pinezi!
Molim?!
- Niman pineze, nemam para! Dobro, imam
penziju oko 60 milijuna, od Slobodne Dalmacije dobijen još sto, sto
i dvadeset, a to sve skupa nije mi dosta ako hoću ka čovik uvečer
sa ženom izać i večerat. Pazi, ja četrdeset godin nisan večerava
doma, uvik san iša vanka, u restorane. Četrdeset godin! Danas ne
mogu, preskupo mi. Boca vina dva milijuna. A ja popijen dvi boce, ja
san ribarsko dite, pijen vino ka vodu. A još ako hoćeš nešto
pojist...
Zašuti na trenutak, kao da hoće
razmislit treba li reći ono što mu je na vrhu jezika.
- Pazi, molim te, napiši još ovo.
Tija bi živit jednostavnim, normalnim životom. A jeben ti ja Gospu
ako ne mogu tako živit, ja koji san u životu radija po 16 sati
dnevno! I jeben ti ja one što jedu kavijare i jastoge, a nama
govoridu kako tribamo stezat kaiše. Komu oni to lažu? Ja bi tija
živit ka moj otac, siromašni ribar, a on je, Gospe ti, živija
bolje od mene...
Razgovarao: Vlatko Mišković
(Sprint, 1988.)