Pages

Davis Cup '85: Goran Prpić (21) ostvario senzacionalne pobede nad slavnim Noahom i Leconteom

Oktobar 1985: Među onim korpulentnim momcima u "Pioniru", Prpić je delovao kao neki zalutali junior, ali je tehnikom, preciznošću i prkosom učinio da Francuzi, pored toga što teško izgovaraju njegovo ime čine to i sa respektom...

Goran Prpić je pokazao Janiku Noa (pobednik "Rolan Garosa" pre dve godine, 6. na svetskoj ATP ranglisti) i Anri Lekontu (oko 20. mesta na ATP rang-listi) da i u Jugoslaviji neki momci znaju dobro da udare po loptici. (Krajnji rezultat: Jugoslavija - Francuska 4:1, Francuze je pobedio i sjajni Slobodan Živojinović).

U euforičnom haosu koji je nastao po završetku meča čini nam se da je najprisebniji ostao baš on koji je imao najviše motiva da se raduje. Tu psihološku armaturu Goran je pokazao dobivši i prvi gem u meču protiv Janika Noa.

- Tada sam video da mogu sa njim da igram. Nisam verovao da mogu i da pobedim - skromno i sasvim smireno govori nam u pero pošto su svetla u hali već počela da se gase.

Koliko se Goran posvetio ovom meču možda najbolje govori i njegova izjava na konferenciji za štampu održanoj neposredno posle trijumfa naše nad francuskom reprezentacijom. Malo stidljivo ispričao je kako je pred susret sa Lekontom sanjao da je imao četiri meč-lopte i da je izgubio meč. 

Na svu sreću stvarnost je bila sasvim drugačija.

Ove senzacionalne pobede, međutim, kao da nisu ostavile traga na licu Gorana Prpića, ili mi to ne zapažamo, a sasvim je moguće da još ne shvata veličinu svog podviga.

- Shvatam ja vrlo dobro šta sam postigao ovim rezultatima, ali ne znam šta bi trebalo da uradim kako bi ljudi shvatili da sam srećan. Još nisam video tenisera da se valja po terenu ili poziva publiku na skandiranje kao što to čine fudbaleri kada istrče na atletsku stazu - govori Prpić češkajući se iza uha.

Sportski deo ove nacije vrlo dobro zna napamet sve kandidate za fudbalsku reprezentaciju, a Gorana Prpića kao člana naše teniske reprezentacije koja već drugu godinu igra u "A" zoni Devis kupa, što je nezvanično prvenstvo sveta, poznaju njegovi rođaci, komšije u Zagrebu gde živi, i drugovi iz škole i sa teniskih terena.

- Tačno je to, daleko sam od svake slave i još nisam doživeo da mi neko ko me ne poznaje priđe na ulici, pozdravi ili zatraži autogram. Ne bih voleo ni posle ovih uspeha da mi se događa ništa slično jer jednostavno u tim situacijama ne znam da se ponašam. Tek, u ova dva dana ljudi su saznali nešto više o meni, da imam 21 godinu, da sam rođen u Zagrebu gde i sada živim, da sam završio srednju elektrotehničku školu "Nikola Tesla" i možda je ovo dobra prilika da ljudima iz te škole zahvalim za razumevanje koje su pokazali za mene u toku školovanja. Jednostavno, zauzet obavezama prema tenisu, vanredno sam polagao ispite a vodio se kao redovan đak - kaže nam o sebi mladić koji je po mišljenju mnogih udario temelje velike pobede nad teniserima Francuske.

U prilog svojoj teniskoj biografiji koja se svrstava pod naslov "jedan od najtalentovanijih omladinaca koje smo ikada imali", kaže nam da je tenisom počeo da se bavi sasvim slučajno i to u osmoj godini.

- Odlazio sam svake nedelje sa ocem na utakmice nekog zonskog ligaša na terenima "Mladosti". Tu su bili i teniski tereni i jednom smo otac i ja svratili da vidimo šta se tu radi. Pošto sam tada znao samo za fudbal počeo sam da trčkaram za lopticom ne znajući da se to ne sme. Publika se divno zabavljala tim prizorima a ja sam uskoro dobio svoj prvi reket u životu marke "slezindžer". Još uvek ga čuvam kod kuće - priseća se Goran Prpić i nastavlja:

- Prvi turnir sam odigrao u jedanaestoj godini i bio drugi u konkurenciji do 12 godina. To drugo mesto pratilo me sve dok nisam osvojio prvo u konkurenciji do 18 godina pobedivši u finalu Slobodana Živojinovića. U međuvremenu sam prešao u "Medvešćak" na popularnu Šalatu jer "Mladost" nije imala sredstava. Mnogo imam da zahvalim dvojici ljudi, pokojnom Zvonku Lukšiću sa kojim sam počeo tenis i Nikici Nadaliju sa kojim sam, radio u "Medvešćaku".


Borbenost i brzina



Onako slabašan, u širokoj majici koja kao da mu je dva broja veća, ležernim pokretima Prpić ne uliva baš veliko poverenje onima koji ga ne poznaju. To je, možda, prevarilo i dvojicu Francuza sa vrha svetske rang-liste. Pitamo ga koji su to kvaliteti po njegovom mišljenju kojima je postigao ovu senzaciju. Bez razmišljanja kaže:

- Borbenost i brzina -  a zatim uz dečački osmeh dodaje - moram da priznam da sam još vrhunski inadžija i tvrdoglavko.

To su bile osobine i velikog Borga. Na ovu primedbu Goran odmahuje rukom: 

"Ih, koliko sam ja daleko od njega!"

Kada smo pitali o treninzima, ulaganjima i odricanjima, Goran uz lagani osmeh okreće pogled na svoju devojku Andreu koja je prisustvovala razgovoru - ne baš oduševljena što joj oduzimamo vreme za čestitke bez svedoka.

- Neka vam ona kaže koliko je vremena presedela na klupi pored terena tek da bi bila pored mene. Da bi u jednom meču mogao da pretrčiš više od desetak kilometara, koliko se najčešće pretrči, mora dnevno da se trenira pet do šest časova dnevno. Ja inače ne volim mnogo da treniram, ali kada se mora pred neki značajni turnir, znam i više vremena da provedem sa reketom u ruci.

• Znači oni spin-lobovi i kompjuterske paralele koje su sluđivale Noa i Lekonta nisu bile plod slučajnosti?

- Ja imam neverovatnu preciznost i osećaj u zglobu ruke i to mi je osnovno oružje, što se valjda videlo i u ovim mečevima. Međutim, sve je veći broj vrhunskih igrača čija je snaga neverovatna, što dalje znači da ću morati nešto da preduzmem na pojačavanju servisa i voleja. Znači još sat vremena više na terenu - ne baš oduševljeno kaže Prpić.

I bez obzira na toliki rad i odricanja, kada se pomene njegovo ime uz jednog Mrkelu, Vargu, Mlinarića, ili Vujovića - 99 posto ljudi zapitaće se ko je taj. Posle ovakvog uspeha i prodora u javnost možda je još procenat-dva na njegovoj strani. 

Tu istinu Goran ovako komentariše:

- Ne smeta mi to što publika više poznaje i voli njih, ali mislim da fudbal ne zaslužuje takav publicitet, bar kada se pogledaju rezultati kao merilo. Mi smo uložili u ovaj uspeh mnogo više volje, znanja i rada i mnogo ulažemo tokom cele karijere, a sve prednosti su na strani fudbalera. Pri tom mislim i na novac. U redu je, u tenisu može da se zaradi, ali to pretpostavlja vrhunske svetske rezultate i turnire, a da bi se do toga došlo...

Na primer, ja u sve turnire koje sam do sada odigrao po svetu ulažem sam. Igram u jednom drugoligaškom klubu iz Štutgarta da bih zaradio novac za to. Od Teniskog saveza sam dobio par avionskih karata i ništa više, a šta sve dobijaju naši fudbaleri za svoje rezultate?!

Pominjemo mu da tenis u našim uslovima važi kao snobovski sport, pa podrazumeva i život na visokoj nozi. Na to on odmahuje rukom.

- Ma kakav život na visokoj nozi! Daleko sam ja od toga. Živim kod devojke u njenom stanu, a da bih zaradio svoj treba da prolijem još tone znoja, jer ne postoji klub od koga bih za potpis ugovora dobio stan i još nešto pride - rekao nam je na kraju Goran Prpić posle mečeva u kojima je na najbolji način dokazao da priča o Aski i vuku može biti i stvarnost.

Tekst: D. Stojmenov (RTV revija, 1985.)


Radmilo Armenulić, naš savezni selektor:



- Džoker celog ovog susreta bio je, u stvari, Prpić, koga Francuzi nisu poznavali, ali će ga od sada izvesno često pominjati. Igrao je kao u transu i ispunio sva moja očekivanja i mislim da će mu to mnogo značiti za dalji uspeh.

Kako su Francuzi doživeli poraz? Kada smo išli prema svlačionici, Noa je plakao, što će reći da je on veliki igrač ne samo zato što je šesti u svetu, već i zato što mu poraz tako teško pada. Meni ga je kao igrača bilo veoma žao, prišao sam mu i potapšao ga. To je sve što sam mogao da učinim, jer ja moram da navijam za svoje.





Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate