Zdravo! Ja sam Jovan Nikolić, imam 17 (i po) godina i u ovom istom listu imate priliku da se divite mom stripu "Ljubavni problemi mladih mužjaka" (Dule Bambus).
Hteo bih da vam ispričam šta mi se desilo. Putovanje!
Putovanje autobusom od 13 dana po srednjoj Evropi.
Može?
Hteo bih da vam ispričam šta mi se desilo. Putovanje!
Putovanje autobusom od 13 dana po srednjoj Evropi.
Može?
To vam je organizovao BZMROISJ (Biro za međunarodnu razmenu omladine i studenata Jugoslavije. Uh!). Kad bi svim putnicima prepolovio godine, možda bismo i zadovoljili "dozvoljeni" limit od 35 godina (mislim u proseku).
Osim mene bilo je još desetak (od 45) osoba koje su vadile prosek. Među putnicima je bila i Ona, ali tada je još nisam poznavao.
Osim mene bilo je još desetak (od 45) osoba koje su vadile prosek. Među putnicima je bila i Ona, ali tada je još nisam poznavao.
Oko 8.30, 11. jula, preko puta železničke stanice, šerif Meklaud (vozač) je elegantno parkirao svojih milion konja između dve dlake na asfaltu. Nakon što se nismo upoznali krenuli smo ka mađarskoj granici.
A Mađarska? Pa ovako: s leve strane ravno, s desne strane - ravno, spreda - ravno, otpozadi... - o, užasa! Nisam se usudio da se okrenem! (Posle su mi hrabriji pripovedali da je i tamo sve bilo ravno).
Jedino što sam mogao da uradim to je da se zavalim i umrem od spavanja. Zaista se divim kako ljudi uspevaju da opstanu tamo! U jednom trenutku sam se uplašio da će Meklaud zaspati, pa da ne stignemo dalje od prvog jarka, ali bilo je suviše dobro za spavanje da bih razmišljao o tome.
Mađarsku smo prespavali i u toku istog dana stigli u Bratislavu i pošli u krpe.
Sutradan smo razgledali dvorac Marije Terezije, letnjikovac Marije Terezije, most Marije Terezije, park Marije... Uh! Da nije bilo Austro-Ugarske i Marije Terezije, ne bi bilo ni bratislavske istorije. Jedino me je žamor slovenskog jezika na ulicama sprečio u halucinacijama, inače bih sigurno video i samu Mariju kako uplaćuje tiket sportske prognoze.
Te noći su nam pod prozorima pevali studenti
Te noći su nam pod prozorima pevali studenti
Tu smo boravili u "predivnom" studentskom domu gde su mnogi obavili posao pre nego što bi došli u red za WC.
Mnogi su gunđali zbog hrane, ali ih je povratio izvrsni šoping-program. Razmileli su se po robnim kućama zviždućući pesmicu "Švercerski život je lep..."
Uglavnom, niko nije zapamtio gde mu dođe Karlov most, ali će vas svako vezanih očiju odvesti do robne kuće "Kotva" ili neke njene koleginice.
Uglavnom, niko nije zapamtio gde mu dođe Karlov most, ali će vas svako vezanih očiju odvesti do robne kuće "Kotva" ili neke njene koleginice.
Videli smo i mali katolički oltar (vrednost mu nije baš mala) monstrancu "Praško sunce". Napraviše ga od 6000 dijamanata koje je Kapucinskoj crkvi (pre 2, 3, 4, 5... vekova) poklonila izvesna dama iz svoje svadbene haljine posle venčanja. Imali su dobar prosek, 35 godina. Ona 53... Kako li joj je samo uspelo?!?
Te noći su nam pod prozorima pevali studenti, tako da nisu svi baš najslađe spavali. Posle smo razrešili i tu misteriju.
Bejasmo i u Strahovskom manastiru koji ima svega nekoliko desetina hiljada (!) originalnih knjiga. Sve su sačuvane, nijedan osvajač se nije usudio da uđe, a ja znam i zašto: svaka knjiga im je tako masivna i teška da su u stara vremena sigurno njima ubijali slonove a kamoli neoprezne uljeze.
Pokazali su nam i ormarić u kome su bile "zabranjene knjige" i smeli su da ih čitaju samo sveštenici najčvršći u veri.
"Hi-hi! Pornografija!" - počesmo zlobno da se kezimo i smejuljimo, kad ono... samo jeretičke i "ne d'o Bog", knjige protiv istoga.
Pokazali su nam i ormarić u kome su bile "zabranjene knjige" i smeli su da ih čitaju samo sveštenici najčvršći u veri.
"Hi-hi! Pornografija!" - počesmo zlobno da se kezimo i smejuljimo, kad ono... samo jeretičke i "ne d'o Bog", knjige protiv istoga.
Aaaaah! Peti dan. Meklaud sigurnom rukom tera svojih milion konja prema Berlinu. Na granici smo prilično čekali dok su se prvo jedni, a zatim i drugi carinici smilovali da nas udostoje silne pažnje i izlupaju nam pečate. Oko pet sati. Možda i više ali nisam imao snage da brojim dalje. Uh, birokratija!
U Drezdenu nas je dočekala voditeljka (to vam je ženski rod od - vodič) Manuela. To joj beše prvi posao. Večerali smo u nekom berlinskom restoranu gde hranu spremaju tri dana unapred a hleb mere na grame. A zna se da naš narod ne računa da je jeo ako ne smaže 'leba kol'ko voli.
Zatim odosmo na kraj sveta, periferiju periferije, bogu iza leđa, u neki studentski dom "Egon Schultz" čiji su zidovi verovatno pravljeni od presovanog kartona. Bio sam na sedmom spratu, pa sam pomalo strepeo da ne propadnemo svi kod portirke.
Zatim odosmo na kraj sveta, periferiju periferije, bogu iza leđa, u neki studentski dom "Egon Schultz" čiji su zidovi verovatno pravljeni od presovanog kartona. Bio sam na sedmom spratu, pa sam pomalo strepeo da ne propadnemo svi kod portirke.
Strašno su se razočarali jugo-šverceri
Osim (ne)slavnog Berlinskog zida, Brandenburške kapije, nekoliko muzeja i blesavog vremena (3 minuta pljuska, 15 minuta tropsko sunce, i tako ceo dan) nema šta da se vidi. Od zgrade do zgrade po 300 metara. Ulice neljudski široke i srazmerno tome stravično prazne. Imam utisak da se pobednik svetio urbanizmom.
Strašno su se razočarali jugo-šverceri. Osim glavnog trga sve prodavnice su daleko kao naša fudbalska reprezentacija od titule svetskog prvaka.
Uveče je došlo do neke zbrke oko večere. Manuela je zaplakala. Što od muke, što od želje da je utešimo, počesmo da pevamo u autobusu. Konačno nam je postalo jasno zašto su studenti u Pragu pevali po celu noć.
Uveče je došlo do neke zbrke oko večere. Manuela je zaplakala. Što od muke, što od želje da je utešimo, počesmo da pevamo u autobusu. Konačno nam je postalo jasno zašto su studenti u Pragu pevali po celu noć.
Sedmog dana, ujutru, pokupismo krpice i krenusmo za Varšavu. Zbunjenom Meklaudu je trebalo ceo sat da ukapira da postoji neki izlaz iz jednoličnog Berlina. Čudo, niko se nije naročito bunio.
Uspeli smo da se promuvamo preko granice i ušunjamo u Poljsku. Međutim, nismo prošli nezapaženi. U Poznanju smo imali zakazan ručak, i odmah, čim smo stali, ulični menjači novca, šverceri i slični tipovi izvršili su frontalni juriš na našu jadnu grupu. "Hrabro" smo odbili napad i pregovorima razmenili valutu. Srećom, imali smo iskustva sa poljskim menjačima u Berlinu a bilo ih je i kasnije u Budimpešti.
Prvi put smo bili zadovoljni klopom. Vlada pecaroš nije imao zadovoljstvo da govori kako je hrana odlična... za mamce... Varšava. Noć.
Ona je volela disko, pa sam morao i to da preživim
Jutro, osmi dan. Neki pedesetogodišnjak iz grupe "čovek od iskustva", stalno nas je upozoravao da ne nasedamo poljskim menjačima, da pazimo šta radimo i tako dalje. On baš beše prva (srećom i jedina) žrtva. Menjači - mađioničari mu drpiše 100 maraka za hiljadu umesto 6000 zlota. Prozvasmo ga: Valutnik.
No, to ne beše sve. Topao početak su nam priredili i drugovi iz drugog OOUR-a varšavskog podzemlja. Tek što smo izašli sa doručka, ispred hotela nas je čekao obijen autobus.
"Ludo! Ludo!" - zavrištaše jugošverceri. Umesto da idemo pre podne u razgledanje Varšave, pušteni smo s lanca, da se k'o oblak etiopijskih skakavaca obrušimo na prodavnice, sve ispipamo, onjušimo i isprobamo. Verovatno ne bi izdržali prepodnevno razgledanje. Ovako, duša će im doći na mesto, dok drugovi organi vrše uviđaj, a po podne će zadovoljni i slatko umorni krenuti da odspavaju "kulturne znamenitosti".
Ona je volela disko, pa sam morao i to da preživim.
Te večeri nas 5 - 6 je otišlo u best-Warszawa-disco. Rešio sam da odolim iskušenju i ne zaigram. Međutim, pošto sam uspeo da odbijem napad jedne Poljakinje (nije valjda mislila da me napastvuje, ali šta ja znam), mudro sam zaključio da je bolje ući u gomilu i potražiti Nju.
Te večeri nas 5 - 6 je otišlo u best-Warszawa-disco. Rešio sam da odolim iskušenju i ne zaigram. Međutim, pošto sam uspeo da odbijem napad jedne Poljakinje (nije valjda mislila da me napastvuje, ali šta ja znam), mudro sam zaključio da je bolje ući u gomilu i potražiti Nju.
Deveti dan. Uh! Boli me glava pomalo, nekako uspevam da se održim na nogama. Nije ni čudo, vratili smo se iz diska u pola tri ujutro. Do podne sam se potpuno rasanio. Naši divni "turisti" opet krenuše u nove pobede, u ispunjenje šoping programa!
Po podne sam sa Njom, dok je pljuštala kiša, proveo pola sata u holu hotela Victoria-super ultra, de luxe kategorije ispred koje smo se zatekli.
Ali hotel nije ništa naročito. Ona je zanimljivija.
Ali hotel nije ništa naročito. Ona je zanimljivija.
Naš narod je uporno pokušavao da sazna rezultate fudbalskog prvenstva, međutim, gos'n Somosa, pošto je izgubio državu, izvoleo je uzurpirati radio-talase, te smo po ceo dan slušali vesti o njemu.
Jedva smo čekali da zbrišemo iz te svečarske atmosfere ...
Stigli smo u hotel "Pod kopcem", bolje da su ga nazvali hotel "Pod nadgrobnom pločom". To su preuređene ćelije neke stare tvrđave na periferiji Krakova. Hotel je bio dobar, ali deluje zastrašujuće. Do njega, mora da se prođe kroz 5-6 kamenih kapija, pored muzejskih topova do dvorišta u kome se osećate kao u mišolovci.
Srećom, sobe su gledale na Krakov, pa nije bilo tako "strašno".
Srećom, sobe su gledale na Krakov, pa nije bilo tako "strašno".
Sledećeg dana posle doručka odvezli smo se za Aušvic, 80 km od Krakova. Posle prvih rečenica tamošnjeg vodiča, pomislili smo da se radi o još jednom hotelu za nas, ali brzo su nas razuverili, pa je sve bilo u redu.
O Aušvicu ne bih pričao, bolje je videti.
Vratismo se na ručak u sami centar grada. Jugo-šverceri su se sladili dobrim šoping terenom. U celom Krakovu je treštala "limena glazba" zbog sutrašnjeg praznika partije, 35 godina osnivanja - 22. lipca (to jest lipnja, jula).
Svuda su se viorile zastave od 20 sm do 20 m. Jedva smo čekali da zbrišemo iz te svečarske atmosfere (uglavnom zato što su se prodavnice ranije zatvarale). U crkvi na starom Krakovskom trgu, možete provesti divne trenutke... ako imate s kim.
Svuda su se viorile zastave od 20 sm do 20 m. Jedva smo čekali da zbrišemo iz te svečarske atmosfere (uglavnom zato što su se prodavnice ranije zatvarale). U crkvi na starom Krakovskom trgu, možete provesti divne trenutke... ako imate s kim.
Dvanaesti dan. Granica. S obzirom da su naši u Poljskoj kupili dosta rančeva, dok smo se znojili na poljskoj carini, uglas smo pevali novokomponovanu švercersku pesmu:
"Bolujem ja, boluješ ti, bolujemo na carini.
Jer nikoga ne ljubim ja, osim čet'ri ranca moja.
Poći ću ja u dalek svet, da prošvercujem rančeva pet!"
Izašli smo iz Poljske, protutnjali kroz Slovačku i zabili se u saobraćajnu gužvu dvomilionske Budimpešte (cela Mađarska ima 10 miliona stanovnika).
Shvatio sam kako uspevaju da prežive ravnicu. Jednostavno se zagrade u velike gradove i onda je sve drugačije.
Naš Meklaud nam je sa svojih milion konja prokrčio put do prenoćišta. Genijalac!
Shvatio sam kako uspevaju da prežive ravnicu. Jednostavno se zagrade u velike gradove i onda je sve drugačije.
Naš Meklaud nam je sa svojih milion konja prokrčio put do prenoćišta. Genijalac!
Trinaesti, poslednji dan. Do đavola sa razgledanjem grada! Svi smo iscrpljeni i svega nam je dosta. To pre podne smo proveli pasivno i apatično. Pored našeg umora, imali smo i strašnu gužvu i buku na ulicama, tako i da smo hteli, nismo mogli da uživamo u Budimpešti.
"Tačno u podne" dobauljasmo do autobusa, a uvek sveži Meklaud nas utovari i potera autobus put Beograda.
"Tačno u podne" dobauljasmo do autobusa, a uvek sveži Meklaud nas utovari i potera autobus put Beograda.
Kafane krajputaši
Po podne ugledasmo granicu. Nije bilo patriotskog oduševljenja iz razumljivih (carinskih) razloga. Ipak, svuda pođi, kući doći. Evo i zašto.
Prošli smo toliko granica i nagledali se uniformi i carinika. Svi utegnuti, kapa pod propisanim uglom, rutinska tvrda faca za strašenje kriminalaca i rečita k'o pesnica.
A naš čovek - uđe lenjo u autobus pospan (očito nije niko prošao celo popodne), raskopčane košulje, bez kape, bez pištolja, bez pečata, češka se po glavi i žmirka.
Sa smeškom nam je pretrčao pogledom po pasošima i upozorio nas da ima kolegu gnjavatora zaduženog za carinjenje.
Ipak, sa svim mogućim zadržavanjima ostali smo jedva 20 minuta.
Osim po cariniku, našu Jugoslaviju smo prepoznali i po kafanama krajputašima za kojima smo kukali 13 dana.
U prvu smo svratili. Začulo se njištanje, ali to nije bilo Meklaudovih milion konja, već stampedo suludih Jugoslovena željnih svega što je "made in YU".
Uveče, beše 23. jul, ponedeljak, osam sati, trijumfalno uđosmo u Beograd. Dočekao nas je raširenih ulica, kupao se u svetlu, predivan, veličanstven, poznate ulice. Kraj, kraj svega...
Nadam se da vam nisam omrznuo putovanje jer to mi nije bila namera. Bilo je ludo i nezaboravno.
P. S: Znate, Ona nije iz Beograda, ali za mene nema prepreka.
