Pariz, marta 1968: Kada vam neki Francuz u razgovoru kaže
da dobro poznaje Jugoslaviju, onda možete biti sigurni da je to
jedan od onih stotina hiljada Gala koji su u toku poslednjih pet ili
šest godina otkrili jadransku obalu.
Odmah posle toga doći će i prvi izliv oduševljenja, propraćen uzdasima na račun nekog
kelnera koji je turisti doneo mlaku supu, ili hotelijera koji je
zaboravio da presvuče krevet i da se nasmeši.
I ovoga puta bio sam spreman da se
podvrgnem ritualu.
Andre Lakaz, glavni urednik "Pari mača"
s kojim "Ilustrovana Politika" već godinama održava poslovne veze, upravo me je obavestio da će počev od idućeg broja
njegov časopis udvostručiti broj strana u boji.
- Pružiće nam se mogućnost da
napravimo i jednu lepu reportažu iz Jugoslavije. Divna zemlja!
Poslovno sam se nasmejao, siguran da će
uslediti tirada o nekom mehaničaru koji nije uspeo da mu nabavi deo za
njegov "sitroen".
- Divna zemlja i divan narod - dodao je
moj sagovornik.
Više reda radi, upitao sam ga kada je
bio u našoj zemlji i gde.
- Poslednji put pre dve godine.
- A pre toga?
- U partizanima.
Oprostite, ali to je već nešto drugo. Odgurnuo sam dosije o
tiražima časopisa i reportažu o profesoru Barnardu i zamolio ga da se vrati dve i po decenije unazad
...
Nemci su me uhapsili i doveli u Pariz
- Bio sam član ćelije "Overklaud"
francuskog pokreta otpora. Imao sam 21 godinu i učestvovao u
pripremama za prihvatanje prvih savezničkih padobranaca. Nemci su
me uhapsili i doveli u Pariz. Na putu za zatvor Fren, iskočio sam iz
džipa. Ali, imao sam lisice na rukama. Uhvatili su me i tukli do
besvesti...
U tom trenutku otvorila su se vrata i u
sobu je ušao krupan, proćelav čovek, s debelom fasciklom pod miškom.
- Ah, da ... Dozvolite da vam
predstavim Fransoa Šafena, šefa našeg prodajnog odeljenja, čoveka
koji je dobrim delom zaslužan što četiri i po miliona primeraka
naših izdanja svake nedelje nalazi put do čitalaca.
- Enchanté - rekao sam, ustao i pružio
mu ruku.
- Zdravo, druže! - odgovorio mi je
Francuz, na besprekornom srpskohrvatskom.
"Još jedan turista koji je iz Jugoslavije poneo lepe utiske",
pomislio sam.
- Još jedan jugoslovenski partizan -
ispravio me je Lakaz, pogađajući mi misli. - Jugoslovenski partizan
oženjen Jugoslovenkom, Francuz koji već dvadeset godina provodi
godišnji odmor u Jugoslaviji. Od opštine u Tržiču dobio je
doživotnu pecačku dozvolu, na koju je vrlo ponosan.
Nisam verovao svojim očima. Dvadeset i
tri godine posle rata, usred Pariza, evo me s dvojicom Francuza koji su delili dobro i zlo s našim
borcima, kojima je Jugoslavija, kao mnogim našim ljudima Francuska -
druga domovina.
Šafen je otvorio fasciklu i iz nje
izvukao slike mladih francuskih učesnika jugoslovenskog
narodnooslobodilačkog pokreta:
Šafen i Lakaz s petokrakom. Snimljeni
kod tunela, ispred baraka ...
Ali, da idemo redom.
- U martu 1943. godine - nastavio je
Lakaz - stigao sam u Mauthauzen. Ubrzo sam dodeljen ekipi određenoj da
radi na prokopavanju ljubeljskog tunela. Iako smo stalno bili pod
stražom esesovaca, uspeli smo da organizujemo ogranak francuskog
Nacionalnog fronta i da se povežemo s jugoslovenskim partizanima.
- Tu sam i upoznao Božu Ziblar, koja
se već više od dve decenije zove madam Šafen - dodao je šef
prodaje. - Donosila nam je krišom hranu i poruke.
- Ja sam bio degolista, drugi članovi
Fronta bili su komunisti. - To opet govori Lakaz.
- Niko nikoga nije pitao šta je. Imali smo zajedničkog
neprijatelja, iste ideale. Moj prijatelj Andre Menar, rukovodilac
pokreta otpora u Renu i logoraš u Mauthauzenu, prvi je otišao u
partizane. Ubio je nemačkog stražara i prišao jednoj slovenačkoj
četi. Poginuo je boreći se u vašoj zemlji. Dobio je francusku
Legiju časti. Njemu ću, ako ikada budem uspeo da je završim,
posvetiti svoju knjigu.
Jednog dana, kada se grupa logoraša vraćala u baraku,
partizani su napali esesovce. Zajedno s nekoliko Poljaka, oslobođeni
Francuzi su odmah formirali brigadu "Liberte". Dobili su i
jugoslovenske uniforme.
Hteo sam da ostanem sa svojim jugoslovenskim drugovima
- Pošto sam umeo da vozim automobil,
partizani su mi pokazali zaplenjeni kamion i rekli mi da ih prebacim
u jedno selo. Nisam znao kako ću, jer nikad nisam upravljao
kamionom. Mislim da sam se tada više uplašio nego kada su me
feldžandarmi uhvatili u Parizu. No, sve je dobro prošlo.
Učestvovao sam u nekoliko borbi protiv Nemaca i ustaša, koji su
tada počeli da se povlače prema Austriji. U svojoj vozačkoj
kabini imao sam sliku maršala Tita, koga bih danas, posle tolikih
godina, želeo da intervjuišem.
Toliko sam zavoleo svoje
jugoslovenske drugove da sam i posle pobede hteo da ostanem s njima.
Ali, onda je došla misija Slobodnih francuskih snaga i major Kolen
mi je naredio da se vratim u Pariz.
To je kraj kratke i skromne ratne
ispovesti Andre Lakaza, ali i početak jednog dugog perioda nadanja i
maštanja.
Punih dvadeset godina, ovaj naš Francuz održavao je vezu
s Jugoslavijom dopisujući se sa inženjerom Grgom Ugrinom iz Splita.
Pre dve godine, najzad, sa ženom Ženevjevom i 17-godišnjim sinom
Žan-Žakom, glavni urednik najvećeg francuskog časopisa i zamenik
poslanika degolističke Unije za osamnaesti pariski arondisman krenuo
je u hodočašće do ljubeljskog tunela i dalje.
- Bio sam u Tržiču, na obali, u
Zadru. Gde sve nisam bio! Vratio sam se oduševljen. Osvojio me je
mentalitet vaših ljudi, vaša omladina bez kompleksa, zavisti i
socijalnih razlika. Stekao sam utisak da su ljudi više srećni iako
ne plivaju u luksuzu. Posedujete ono veliko blago koje mi, Francuzi,
nazivamo životnom radošću. Verujte mi, zaželeo sam da mi sin živi
u jednoj takvoj zemlji bez društvenih barijera.
- A Šafen?
- On je bio u Beogradu s brigadom
"Liberte", kao njen politički komesar. Bio je veliki
junak.
- Lakaz preteruje - protestuje šef
prodaje.
- Ne. Čak je posle rata tragao za
ratnim zločincima. A već sam vam rekao da se oženio Jugoslovenkom,
udovicom palog partizana. Bio sam kum na venčanju.
Ne znam više ko je prvi pogledao na
sat, ali dosijei o tiražima i reportaže u
boji koje će idućih nedelja istovremeno objaviti "Pari mač"
i "Ilustrovana Politika" ponovo su se pojavili pred nama.
Od sećanja se ne živi. Čak i kada su najplemenitija.
- Još samo jedno pitanje, messieurs:
imate li neka odlikovanja?
- Da. Legiju časti, ratni krst i
medalju Pokreta otpora.
Nisam im rekao, ali učinilo mi se kao
da tu nešto nedostaje.
Razgovarao: Leon Davičo (Ilustrovana, 1968.)
