Eto, najnovija afera "fudbalskih miliona", podgrejana letnjom vrelinom, stigla je čak i do saveznih skupštinskih klupa.
Jedan poslanik Saveznog veća pitao je, uzbuđenim tonom, kako je to moglo da se dogodi, a predstavnik Saveznog izvršnog veća odgovorio je podsećajući "na postojeći sistem kontrole".
Istovremeno, i drugi politički forumi u Beogradu, Zagrebu, Splitu, Ljubljani i drugim gradovima reagovali su oštro i spontano zahtevajući i započinjući istragu.
Nikom, naravno, ne pada na pamet da brani kupoprodaju igrača za višemilionske sume. Pa ipak, da li se fudbaleri, čak i oni najbolji, nalaze po primanjima na vrhu "zabavljača"?
Ko odgovara potvrdno - greši. Jer više od fudbalera zarađuju "reprezentativci" zabavne i narodne muzike. To je naravno teže dokazati. "Zabavnjaci" nemaju prelazni rok ni (ozakonjene) premije ali i od njihovih prihoda mogla bi da uhvati vrtoglavica onog prosečnog najčešćeg posetioca njihovih priredbi i kupca njihovih ploča.
Dve pesme za 100.000
Prvog avgusta na stadionu Tašmajdan pojaviće se Italijanka Rita Pavone. Ona za gostovanje u Beogradu za jedno veče (još tačnije: za 1 čas pevanja) dobija 1,300.000 lira (2,600.000 starih dinara). To je više od dve hiljade dolara, a u honorar, naravno, nisu uračunati prevozni i ostali troškovi.
Ovaj angažman izaziva tužne uzdahe domaćih interpretatora i podseća na jedini dosadašnji sukob Lole Novaković - Jovanović sa Beogradskom televizijom.
Pre nekoliko godina Điljola Činkveti dobila je, za polučasovni "šou" u studiju, milion dinara, a Lola za sudelovanje u istoj emisiji, ni deseti deo.
Došlo je do gužve koja je brzo izglađena, jer ni jedna Lola već tada nije smela da se zameri svemogućoj televiziji.
Ali zato Lola već desetak godina dominantno stoji na vrhu domaće liste popularnosti i honorara. Njoj nije potrebno da, kao Predrag Gojković, peva po "jugoslovenskim" kavanama u dalekoj Americi i nije nikad imala ambiciju jedne Tereze Kesovije koja je eto, osvojila čak i parišku tvrđavu.
Ne, Lola, iako ponekad daje neugodne izjave i žali se na svoj položaj, može da bude potpuno zadovoljna. Ove 1967. godine, ona neće da se popne na podijum bez 100.000 dinara.
To znači: dve otpevane pesme i eventualno treća "na "bis". Lola sama priznaje da publika najviše traži one starije, najpopularnije kompozicije i zato najbolje prolazi sa "Tišinom" i "Kap(ljom) veselja".
Inače nije u mogućnosti da se odbrani od silnih poziva sa svih strana jer bi svi hteli da je vide i čuju. Naravno, ona ne peva svakog dana, ali u proseku putuje bar deset puta mesečno. Stiže na priredbe u poslednji čas (koristeći privilegiju da ne mora ranije da proba) i vraća se u Beograd odmah, još iste noći. Posebno joj plaćaju put i dnevnice.
Uostalom, pogledajte tabelu jedanaest trenutno najpoznatijih muzičko-zabavnih imena i njihovog cenovnika za pojavu na pojedinoj priredbi pesme...
Sa turneje - 25 miliona
Arsen Dedić je toliko "rasprodat" da je svaki organizator srećan ako pristane da peva i potpiše ugovor. Đorđe Marjanović pogotovo. Ali on je ne samo najuporniji već i najvredniji u pojavljivanju pred publikom.
Ivo Robić nerado napušta svoju raskošnu vilu u Opatiji i čak "zaboravlja" da bar odgovori na mnoge ponude. Nije vic da mu je svaka otpevana reč nemačke melodije "Morgen" donela bar po dva miliona dinara - zahvaljujući pločama.
Dušan Jakšić je iako školovan i uspešan glumac napustio pozorišni angažman da bi mogao da peva. I on se nećka da često putuje.
Radmila Karaklajić ne zaboravlja domaće podijume i gostuje i kod nas posle redovnih višemesečnih boravaka u Sovjetskom Savezu. Njena poslednja turneja donela joj je, po sopstvenom priznanju, 25 miliona dinara! Zato je sada postala probirljiva.
Vice Vukovu je porasla cena posle uspeha na festivalu "Zlatni ključ" u Bratislavi.
Zajedno sa povećanom popularnošću Zlatko Golubović je podigao i tarifu skoro preko noći, za razliku od Dragana Stojnića, koji veoma sporo priprema nove kompozicije. Još pre godinu dana Stojnića su organizatori muzičko-zabavnih priredbi moljakali i vukli za ruku nudeći mu čak i po 200.000 dinara da bi na jedno veče došao kod njih.
Anica Zubović i Gabi Novak godinama održavaju renome.
Ovu vodeću grupu pevača prate Ivica Šerfezi (50.000), Miodrag Miki Jevremović (50.000), Nina Spirova (40.000), Senka Veletanlić i Zafir Hadžimanov (po 40.000) i niz drugih.
Sve zavisi od trenutne ili trajnije popularnosti: pojave na televiziji, uspeha na festivalima i bolje ili osrednje prodaje ploča.
Ako su automobili pre desetak godina bili barometar poslovnog i životnog uspeha, ni tu pevači nisu zaostajali za fudbalerima.
Ploče - najunosnije!
Ploče, to je ono najunosnije u karijeri jednog zabavnog interpretatora. Teške milione zaradio je Predrag Gojković (a da o Safetu Isoviću i ne govorimo!).
Lola Novaković, Arsen Dedić, Ivo Robić i još mnogi, snimili su na desetine ploča u visokim tiražima. Negujući sopstvenu poslovnost, pevači ugovaraju prodaju ploča na procenat što odgovara i njima i fabrikama.
Pevač dobija, na primer, 15 dinara od prodate ploče - i ne mislite da je to malo. "Zlatna ploča", to je 100.000 prodatih primeraka, milion i po dinara i nagrada od 200.000 dinara. Sve uz put, uz ostale poslove i aranžmane. A ploče se vrte i prodaju sve više i češće.
Godišnja jugoslovenska produkcija već se, tvrde upućeni, popela na milion primeraka!
Izuzetnu pojavu u našoj zabavnoj muzici predstavlja Olivera Vučo, zlatni glas već proslavljenog filma "Skopljači perja". Njoj upravo kolege-pevači odriču muzikalnost, a ona se ne osvrće na to i dalje usavršava svoj biznis.
Ne voli da peva na javnim priredbama (jer je i orkestri nerado prate!), ali je na pločama već zaradila milione. A nema ih više od tri. Na prve dve snimila je egzotične, doterane i prevedene melodije "azijskih naroda" i to je delovalo neobično, osvežavajuće u poplavi domaće i pomodarske monotonije.
Ali tek sa ciganskim melodijama iz "Skupljača perja" ("Đelem, delem" i ostale), mlada glumica koja pevanje suprotstavlja pozorištu pa i filmu, napravila je "štih-kasu". Ovu njenu ploču proizveo je, zamislite, ugledni izdavački zavod "Jugoslavija", a izrađene su čak u praškom "Suprafonu".
Još dok ni jedna od ovih ploča nije ni stigla u prodavnice, Olivera Vučo je na spektakularnoj pres-konferenciji usred Beograda pompezno primila "zlatnu ploču". Ko zna koliko je primila i prima od "Jugoslavije".
"Harmoniko moja, suzom zalivana ..."
Pa ipak, u našoj sve raspevanijoj zabavi nisu pevači prvi na listi plaćanja. To su, da se ne poveruje, samouki i samozvani "kompozitori" novih narodnih pesama koje sa pravim narodnim melosom nemaju nikakve veze.
Na žalost, ove "melodije" prihvaćene su od najšire publike i to su odmah iskoristile fabrike ploča. Tako je "narodni šund" (te ploče nisu skupe: 700 dinara primerak) počeo da se krčmi u desetinama hiljada primeraka na najveću korist novopečenih "kompozitora". Oni dobijaju osam odsto od prodate ploče i ostvaruju godišnji prihod od deset do dvadeset miliona dinara.
Prvi na listi ovih lako-ćemo-milionera je neki Mića Stojanović čiji je najnoviji "hit" melodija "Harmoniko moja, suzom zalivana". Pri tome Stojanović, naravno, vešto rukuje i sopstvenom harmonikom, naravno uz dodatne honorare.
Ništa slabije od njega ne prolaze ni braća Bajić, Perica Tanasijević i još neki "kompozitori" iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije i drugih krajeva.
Poslovica kaže da "Ko peva, zlo ne misli". Ali ko u Jugoslaviji propeva za publiku, na javnim priredbama, festivalima, televiziji i pločama, ne treba da brine. Milioni su mu na domaku. Nije potreban poseban trud, najmanje fizički - još manje misaoni.
Znači, nisu fudbaleri jedini koji zbog pojave pred publikom ostvaruju velike zarade. Nisu to bili ni ranije.
Niti su im pevači-zabavnjaci jedina konkurencija.
Šta je onda to što je zarade fudbalera i njihove transfere stavilo na najcrnju listu društveno neopravdane i nekorektne zarade. Oni su uvek bili na udaru za razliku od dosta brojnih drugih kategorija milionera.
Nemojte nas pogrešno shvatiti - ne branimo fudbalere.
Mislimo da je dobro što se poslednjih dana živo radi na proveravanju njihovih akcija i transakcija, ali ne bi trebalo da bude da po onoj narodnoj "povika na vuka, a lisica meso jede."
(Tempo, 1967.)
