Januar 1967: Pesnik je, odista, u pravu: zatečeni svet nije i sopstveni svet; on, zapravo, deluje inspirativno ili, gotovo, izazovno - stvoriti nešto po svome, možda sopstveni svet.
U tom nemirenju s postojećim leži jedan od najjačih motiva čovekovog stvaralačkog angažovanja.
Tako počinje i sama stvaralačka avantura: po sopstvenim modelima koji dobijaju oblik sna, mašte, prkosa, ljubavi, čovek počinje da gradi...
Ta čovekova ambicija za menjanjem sveta najjače je ispoljena u njegovim mladim danima.
Zanimalo nas je zato, šta bi to, po mladima, značilo menjati svet? Rušiti, da bi se gradilo ili samo graditi, nadgrađivati, ili...? Zamolili smo nekoliko mladića i devojaka koji nisu mlađi od 16 ni stariji od 20 godina, da odsanjaju jedan budan san: kad bi oni bili u stanju da organizuju svet, kako bi on izgledao?
Evo njihovih odgovora...
Svet zaljubljenih u ljubav
Gordana Najdović, učenica drugog razreda Šeste beogradske gimnazije:
- Najpre bih svet oslobodila mržnje. Mrzeti - to bi bio najveći greh. Iako bih i kažnjavanje ukinula, za sve koji nisu zaboravili da mrze - čak bih predvidela neku vrstu kazne. Iz tog sveta prognala bih čak i svaku misao na rat.
U mom svetu ne bi bilo bolesnih. A ako bi ih ipak bilo, onda bi svaka ulica morala da ima svoju bolnicu. Ukinula bih dečje domove: ako bi već bilo dece bez roditelja, ona to ne bi smela znati ni osetiti...
Možda je to trebalo reći na početku: moj svet bi bio lišen siromaštva. A gladi - pogotovo. U njemu ne bi bilo siromašnih, ali ni bogatih (zašto uopšte činiti razliku među ljudima, pogotovu na tako vulgaran i drastičan način?).
Ljudi bi imali pravo jedino na duhovno bogatstvo i duševno blagostanje. Ukinula bih sve ostale vidove bogaćenja. Ne verujem da bi neko zbog toga bio pogođen.
Moj svet bi bio svet slobodnog ponašanja; ljudi bi se ponašali onako kako žele i osećaju: naravno, to ne bi smelo prerasti u haos i anarhiju.
Proglasila bih opštu i slobodnu ljubav. Poštovala bih jedinu parolu: volite se ljudi. Žitelji novog sveta bili bi, odista, neobični: svi bi bili zaljubljeni u - ljubav.
Zabranio bih sve zabrane
Zoran Bošković, livac zaposlen u IMT, Zemun:
Pitate me: kako bih organizovao svet? Verujte, vrlo jednostavno i vrlo rado. Pre svega: to bi bio svet bez rata, bez atomske more, bez ljudskih žrtava, bez siromaštva.
Zabranio bih sve - zabrane!
Svi ljudi bi imali, ne samo pravo na rad, već i pravo na zaradu. Svi bi uživali ravnopravnost, ali ne obećanu, već istinsku. U tom svetu ne bi bilo kriminala, niti izrabljivanja.
Mladi se ne bi oduševljavali gangsterima i siledžijama, već podvizima umnih i plemenitih ljudi.
I, najzad, u tom svetu ne bi bilo rasne netrpeljivosti. Mrzeti nekog zbog toga što ima crnu ili žutu boju kože, bilo bi beskrajno smešno i neshvatljivo, kad se zna da su ljudi, bez obzira na boju kože, jednostavno, ljudi.
A to je dovoljno. To je najviše od svega.
Svet bez preterane i nameštene uglađenosti
Melita Vlahovljak, učenica trećeg razreda Četrnaeste beogradske gimnazije:
Današnji tempo života je suviše brz i bučan; život današnjeg čoveka prolazi u trci za novcem i drugim materijalnim moćima. Suviše je uskovitlan da bi ostavio čoveka samom sebi, njegovim zadovoljstvima i obezbedio ono najpreče - duševni mir.
Svet, kako sam ga ja zamislila, postoji samo u mojoj mašti i ja znam da je - neostvarljiv.
Žudim za svetom u kome će čovek postati centralna ličnost sa svojim bogatim unutrašnjim životom, svet u kome će svako samo svojom radnom sposobnošću i znanjem obezbediti sebi položaj u društvu (bez protekcije, poltronstva i raznih privilegija).
Želim svet u kome će već jednom žene, praktično, a ne samo teorijski, biti ravnopravne, svet bez preterane i nameštene uglađenosti, društvenih predrasuda i konvencija, svet koji ide u pozorišta i na koncerte iz istinske potrebe, iz ličnog zadovoljstva, a ne da bi se pokazao u novoj toaleti na premijeri, svet u kome umetnici (slikari i pesnici) neće bita "nazovi umetnici".
Neminovno, takav svet bi bio lišen malograđanštine i licemerstva.
Kad bi mladi imali svoj kontinent
Vlada Petrović, student prava:
Mladi idu putem koji im odgovara i ne obaziru se mnogo na razne norme ponašanja, koje, na razočaranje starijih, ponekad i prekrše. Njima je jedino jasno da žele put koji vodi u jedan novi svet, svet gde će im biti lepo i gde će biti manje usamljenih.
Pitajte mlade Amerikance ili Ruse, da li bi u njihovom svetu bilo granica i graničara i da li više vole buku topova od muzike sa gitare, pa, ako mislite da će odgovoriti potvrdno, grdno se varate.
Ni najzagriženiji bitnici ne negiraju tekovine civilizacije. Oni, jednostavno, negoduju protiv onog što im život čini nepodnošljivim. Verujem, kad bi jedan od kontinenata, nekim slučajem, bio nastanjen ljudima mlađim od trideset godina, tu ne bi bilo ni borbe oko vlasti ni trke za profitom niti bilo čega drugog, što ljude veštački podvaja.
Verujem da bi tada i stariji poželeli da se presele na taj kontinent, bez obzira na nacionalnost, ideološku i versku pripadnost.
Kad bi me neko pitao, smesta bih glasao za svet bez konzervativnih normi i veštačkih pregrada, za svet u kome ne bi bilo usamljenih u masi.
Očovečiti čoveka
Slavjanka Adžić, student prava:
Zamisliti budući svet! Da li to znači pustiti mašti na volju: ili poći skoroj budućnosti i zamisliti je onakvom kakva bi stvarno mogla biti? Želeti novi svet, da li to znači pobeći od nečega danas i, ako je to tako, od čega?
Zvuči apsurdno, ali izgleda da danas čovek oseća veoma jaku potrebu za bićem sličnim sebi, a, u isto vreme i beži od njega!
Koji to motivi današnje umetnike inspirišu da se u svojim delima bave usamljenošću, besmislenošću, strahom? Je li to slučajno? Nije, verovatno.
Današnji tempo života dehumanizira čoveka. Urbanizacija čini od njega serijski proizvod, njegova je ličnost, pre svega u kulturnom smislu, osiromašena.
Svet se približava jednoj od verovatio najvećih revolucija u istoriji - oslobađanju rada. Izvesno je da bi ogroman porast proizvodnje uslovio i veliko skraćenje radnog vremena. U tom slučaju, čovek bi imao mnogo više uslova da se posveti slobodnom radu, dakle radu iz ljubavi, i razvoju sopstvene ličnosti.
Lepota jednog takvog sveta bila bi u tome što bi čovek bio i ostao jedinstveni opit prirode. Njegova dragocenost ležala bi u neponovljivosti njegove ličnosti, njegovog bogatog emotivnog života.
Ogromno bogatstvo ljudske kulture, vekovima stvarano, postalo bi mu dostupnije. Vrednost ljudskog stvaralaštva došla bi do izražaja u samom čoveku.
Biti svestan, tada ne bi značilo - biti površan, što je na žalost, danas čest slučaj. Sve bi to značilo sačuvati dragocenu ljudsku prirodu od vrtoglavog vremena, očovečiti samog čoveka.
Za društvo koje smo proklamovali
Žarko Korać, student psihologije:
Mislim da danas nije potrebno stvarati neku utopiju o društvu i ljudima. Društvo u kome živimo, socijalističko, pruža sve mogućnosti za istinski humane i ravnopravne odnose među ljudima.
Ipak, svaki dan čovek se susreće sa mnogim pogreškama i nerazumevanjem.
Nailazimo na nacionalne i ekonomske zablude. Gramzivost, karijerizam i jeftina demagogija, sračunati na korist, podmeću nogu čoveku.
A on živi i gleda.
Zna da nisu svi takvi, da ima mnogo ljudi koji tako ne misle i zato mu sve to još teže pada.
Mladom čoveku, naročito.
Teško je razumeti zašto je neko mlad - nacionalista, ako je rođen posle rata.
Zašto je neko bahat i bezobziran, a drugi nema šta da jede.
Tako nestaju mnogi ideali u društvu. Ipak, ne može se mladima prebaciti da samo maštaju i da su apatični. Mnogi od nas se bore protiv svega što ne valja.
Poneki kažu: mnogo kritikujete, neki nas podstiču: što ćutite, ali se neke stvari ipak menjaju. Poneko odustane od borbe, postane sitan demagog, veseli se svim teškoćama, zlurado se smeška.
Ipak, većina se bori!
Iz toga, ako može poslužiti kao odgovor na pitanje - kakvo bi društvo trebalo da bude, onda nedvosmisleno odgovaram: onakvo kakvo smo proklamovali da bude, ali uz stalnu borbu za njegovo ostvaranje. Jer istorija se nikad ne vraća unazad.
Razgovor vodio: Mihailo Blečić (Bazar, 1967.)
