Radmila Andrić danima, mesecima
(moglo bi se slobodno reći: godinama) nalazi argumente za to "ima" gospođe Deli. Gospođa Deli, žena nekih srednjih godina, "ljupka,
detinjasta žena" ima mladog ljubavnika nekog anđeoskog lica,
kome - pokušava objasniti...
... šta je navodi da prekorači norme i razruši neke ustaljene odnose - kaže glasom koji razgolićuje njenu samoću i čini njen postupak opravdanim, skoro ili sasvim:
... šta je navodi da prekorači norme i razruši neke ustaljene odnose - kaže glasom koji razgolićuje njenu samoću i čini njen postupak opravdanim, skoro ili sasvim:
"Nije
sve u tome".
Uvek sam verovala i osećala, znala dokle mogu i koliko mogu, šta mogu. Nikad nisam sumnjala. Kad počnem nov zadatak, počinjem od nule, kao da ništa ne znam, kao da prvi put radim, sa onim: "Jao, gospode, da li ću ja to moći? Da li je to moguće?" Kao đak pred tablom, kao dete prilazim.
Naizgled sa Radmilom Andrić sve je
jednostavno. Naizgled, ona je veoma jednostavna osoba - i sama će
insistirati na toj jednostavnosti - od onih osoba koje primaju i daju
sa istom otvorenošću i merom.
Radmila Andrić ima osmeh koji ide u
prilog toj jednostavnosti, njene ruke (ruke gospođe Patrik Kembel,
prijateljice Bernarda Šoa) potvrđuju tu jednostavnost, one su
prisutne i nenametljive, njen stav je ležeran, a ipak, Radmila
Andrić nije jednostavna osoba.
Postoji nešto što njenu
jednostavnost sputava, što je čini odvojenom, za sebe, izdvojenom
za druge. Da li postoji? Možda je utisak?
U jednom trenutku ona će reći da su
glumci bojažljivi ljudi. Primetiće da oni retko govore o sebi, da
oni zapravo nikada i ne govore o sebi i da su daleko čistiji nego
što ih predstavljaju, i da bi ona volela da postoji drugi utisak o
njima. Obični su, kaže, da bi dodala: "Živimo tako u tim zavesama".
Iza toga sledi jedna pauza, ona nekakva nedorečenost koja se može tumačiti na mnoge načine, ili: pauza koja mora da bude samo to što jeste, bez tumačenja.
Imam primer svojih kolega koji su bili tako dobri glumci i koji su vremenom nestajali. Šta se to događalo? Ja sam došla do zaključka da je to zbog gubljenja privatne ličnosti. A naš poziv to hoće, to može da učini. Prelaženjem iz posla u posao, odlaženje iz uloge u ulogu, uništavanjem svog privatnog života, pretapanjem iz lika u lik, a nenegovanjem svoje privatne ličnosti - nemoguće je zadržati svežu umetničku ličnost. To mora jedno u drugo da se sliva. Sigurna sam: nestajanjem privatne ličnosti, nestaje i ličnost umetnika. Ja se trudim da se to ne dogodi. Ne dam svoj život, kako bih rekla, da mi ga pojede pozorište, ne dam. Ja u životu, privatno, uopšte nisam glumica.
U jednom trenutku, uz osmeh kome je
teško ili nemoguće otkriti značenje, reći će: "Dosta mi je
bilo mene!"
U glasu će biti sažeti mali kapric i
zadovoljstvo. Zašto dosta? Zbog gospođe Deli, zbog Meri Rouz, zbog
glumice Donate.
Tri lika Radmile, tri osobe kojima Radmila Andrić
daje svoj lik, svoja osećanja, "deo sebe", dugo je ne
napuštaju. Sada je sve završeno. Snimljene su te drame, prikazuju
se na televiziji, sada je sve definitivno.
Ostaje utisak. U Radmili
Andrić to je ono osećanje da je sve još prisutno, ona se ne
opušta, ona još strepi, provlači se kao senka od sudeonika igre ka
posmatraču. (U jednom času prisetiće se "Meri Rouz", one
apsolutne koncentracije u ćutanju i nekog potmulog glasa: Meri
Rouz, Meri Rouz.. Te večeri u času je zavladao strah u njoj. Meri
Rouz? Ko to govori tim glasom Meri Rouz? Priviđa li joj se? Da li je
to samo mašta? Premorenost? Ispod prozora, kroz borove, njen sin i
njegovi drugovi, lagano mašući rukama, izigravajući duhove,
šaptali su to - Meri Rouz. Možda sablasno.)
Privatno sam veoma obična, kao svi mi, veoma jednostavna. Imam svoj unutrašnji život, ali ja o tome ne razmišljam. Mene ne proganja ni najmanje želja da moram da igram, ne proganja me to da ja moram da se pokazujem. Nisam te vrste glumica, znate. Ne osećam potrebu da stalno budem pred očima.
U stvari, možda Radmila Andrić ima
pravo. Privatno ona i ne liči na glumicu. Zapravo, ona ne liči na
naše predstave o glumicama. (Kako zamišljamo glumice? Među
stilskim nameštajem, velikim ogledalima, raskošnog osmeha i
gesta... Ili, možda su to samo knjiške predstave o
glumicama; nešto što nama odgovara da označava taj pojam, i
Radmila Andrić je verovatno sasvim u pravu kad traži taj "drugi
utisak o nama").
U stanu na Konjarniku, jedne od večeri kada
košava probija zidove, Radmila Andrić, iako i želi da govori o
sebi, ona više govori o umetnosti kojom se i bavi, o samom
umetničkom činu.
Nju malo sputava napomena da je "uvek bila
ozbiljna", "da publika zna samo to jedno njeno lice",
ono sa scene, lice Blanše, Džesike, gospođe Patrik Kembel, Elize
Dulitl, Barbline, Viole - žena iz dalekih i bliskih svetova... Možda uz napor, ali u želji da se, ipak, otkrije, ona kaže:
"Neki dan, dok sam posle predstave čekala Andrića (Dragoslav Andrić, prevodilac, suprug RadmileAndrić) svratila sam u onaj bife iza scene. Svi su se zaprepastili. Stavili su jednu stolicu na sredinu da bih sela, da me svi vide! Kao, to je bilo čudno. Ne svraćam tamo. Recimo, ja sam u Klubu književnika bila svega dva puta, jednom još dok mi se Andrić udvarao, a mi smo već četrnaest godina u braku...").
Ne igram mnogo, igram samo dobre zadatke. Odaberem zadatak, veliki ili manji, ali tražim da bude pravi, da bude drugačiji. A naigrala sam se prvih pet-šest godina, sad više nema potrebe. Znam šta hoću. Volim da igram u dobrom tekstu, dobru ulogu. Nije važno da je glavna uloga.
Radmila Andrić, moglo bi se reći, malo igra. Često ponavlja reči Bojana Stupice koji je govorio da glumica u prvih pet - šest godina odigra sve one guskice i onda dođe vreme za uloge. Ponekad kaže da voli gospođu Deli, gospođu Patrik Kembel, Elizu Dulitl... Od onih je glumica koja umeju da čekaju.
Reći će da poštuje posao svoga
muža, a da on iznad svega poštuje njen posao - time objašnjava i
svoju strpljivost i, reklo bi se, probirljivost. Uz Dragoslava
Andrića koji je najstroži sudija njenog rada, ona je naučila to o
selektivnosti. Sa zadovoljstvom će primetiti da posle emitovanja
drame "Gospođa Deli ima ljubavnika" on nije imao primedbi.
Imam ogroman strah od televizije. To je specijalan medijum i tu bi morali i zadaci da budu drukčiji, ozbiljniji. A oni su uvek jednolični, jednostrani, pravolinijski. Retko se pojavi da to bude zadatak koji mi omogućava ono što želim i mogu... Istroši se fizionomija, istroši se...
U tri subote, na malom ekranu
pojavljuju se tri lika Radmile Andrić. Moguć je rizik, činjenice
idu u prilog tome. Ona je još pod utiskom ostvarenih zadataka.
(Glumci često o svojim ulogama, o likovima koje tumače govore kao
o "zadacima". Zadatak je nešto što se mora uraditi,
glumac mora da odigra ulogu, ocena - to je sud publike i kritike).
Posle mnogih pauza koje - kad se apstrahuju - ostavljaju misao o glumačkom pozivu i
ličnosti glumca, Radmila Andrić primećuje da su dani u svemu
tome, i da je ogromna odgovornost "naterati" ljude da to
gledaju, da "dele sudbinu" usamljene gospođe Deli, Meri
Rouz i glumice Donate.
("Danas sam kao običan gledalac posmatrala gospođu Deli, bez svega onoga usput, bez onog profesionalnog pogleda. Da li sam zaplakala? Možda je zaostala neka suza".)
Ta tri lika su zadaci koja je Radmila Andrić očekivala
od televizije - "ozbiljni, uvek drukčiji".
Jer sam od onih glumica koje apsolutno sve postižu razmišljanjem. Ja mogu samo da sedim i mislim. Sedim... Ja nikad nisam u kući progovorila ni jednu, jedinu reč iz uloge. Ne, nikad. Samo sedim - to je moj princip rada - sedim i razmišljam, izmišljam, i onda dođem na probu i to što sam smislila, ja to probam.
Te večeri u domu Andrićevih mir.
Završeni su domaći zadaci (Radmilin sin Ljupče je već uveliko
đak), predstave toga dana nije bilo. Čuje se samo pomalo nesnosan
zvuk vetra. Radmila Andrić govori sa mnogo pauza, uz digresije da bi
se vratila na prvu temu: glumci su bojažljiva bića.
Dok govori, sve
je naizgled jednostavno. Da li?
Napisala: Zorica Pašić, snimio: Ivan Gol - Kevesić (TV novosti, 1974.)