Bratislava, februara 1982: Atmosfera je prepoznatljiva. Podseća
na onu koja je bila toliko bliska dobrom starom Nušiću. Mali grad,
zadojen intrigama i pohotom za vlašću. U ovom slučaju, pitanje ko
će biti gradonačelnik treba da odluče poštar i njegova žena.
U
odsustvu pozorišta, za kojim ovaj bračni par žudi, oni postaju
režiseri, gradić njihov mizanscen. Igraju svi dokoni, isprazni i
usamljeni meštani. A takvih je mnogo. Događaji se konstruišu
anonimnim pismima, proizvodi ih poštarica, a raznosi njen muž,
poštar.
Središte intriga je Anka, naravno, lepa udovica. I putnik
namernik gospodin Goluža, mali uplašen čovek pred svojom prvom
životnom šansom: palankom u koju slučajno zalazi, u kojoj prvi put
od kada zna za sebe oseća da postoji, pravi momenat za buđenje
sopstvene fašisoidnosti.
I tu napuštamo vidokrug našeg
komediografa. Postajemo maštovitiji: sredina, ogrezla u svojoj
jalovosti i uzaludnosti, od namernika će tražiti i nešto više od
obične žrtve svojih intriga. Samu njegovu glavu. Na svečanosti
kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima
Goluža će je i položiti.
Naravno, ovo se ne dešava u
Bratislavi. Mada je "Smrt gospodina Goluže", film koji se
snima po istoimenoj noveli Brane Šćepanovića, inače veoma
popularnog pisca u Čehoslovačkoj, glavni bratislavski događaj na
petnaestom podeoku ispod nule.
Goluža sa Kolibe
Naime, u gradu, pored toga što je
hladno, na osoben način je i - mrtvo. Tramvaji, glavno prevozno
sredstvo Bratislave, jedna su od retkih zabava koje pruža ovaj grad.
Čovek se budi tek kad ugleda pred sobom šine. Bešumnost tih
gvozdenih monstruma zaista opčinjava.
I zato, članovi naše filmske
ekipe, čim se pojavi neko novi od naših, upozoravaju: "I pazite na gvozdence". I taj novi zaista pazi, a to znači odriče
se koje čašice "borovičke". Da, to je "nacionalni
lekoviti napitak". A on se uzima od ranog jutra, što
predstavlja i najveću radost, ne znamo da li samo stranaca.
Na vrhu jednog od mnogobrojnih
brežuljaka Bratislave, Kolibi, u istoimenom slovačkom filmskom
preduzeću, snimaju se enterijeri filma "Smrt gospodina
Goluže". Dovode nas do vrata sa natpisom "Smrt pana Goluže".
Unutra, poznata lica iz hotela, članovi naše produkcije i filmske
ekipe koji na čistom srpskohrvatskom bez problema razgovaraju sa
svojim slovačkim kolegama koji im, sa svoje strane, živo
uzvraćaju na čistom slovačkom. Ano, ano...
Odlazimo do ateljea. Tu je podignut
Ankin dom. Građanski, kitnjast. Živko Nikolić, odrekavši se tog
dana svog već tradicionalnog crnog džempera, ali ne i
razbarušene grive, nervozno šetka.
- Mene interesuje taj trenutak kada se
u čoveku budi neko zlo koje može da se nazove fašizmom -
objašnjava Živko Nikolić svoje rediteljsko viđenje "Gospodina
Goluže". - Dakle, taj tragikomičan momenat uoči rata.
Pitamo, šta je tu tragikomično?
- Obično se o pojavi zla govori kao o
nekoj nesreći, ali se ono može posmatrati i iz drugog ugla, jer u tim momentima mi smo i smešni. Film ima više slojeva: može se
govoriti o teskobi, o putu ka spasenju, traženju izlaza iz samog
sebe, o čoveku kojim se manipuliše. Želim da se podsmevam toj
nužnoj čovekovoj potrebi za tuđom nesrećom preko koje se traži
sopstveno spasenje, odnosno, o toj neuspešnoj upućenosti čoveka ka
razrešenju za koje niko nije našao ključ. Naravno, ni ja.
Autor "Beštija" i "Jovane
Lukine", ipak, zaključuje da nije dobro govoriti o filmu koji
još nije gotov iz prostog razloga što je onaj iracionalni momenat,
koji uvek izmakne, i najlepši trenutak koji se dogodi u
gradnji samog filma.
Pripreme za snimanje se privode kraju.
Scenograf, član ekipe sa slovačke strane u ovoj koprodukciji
"Avale-filma" i Slovenske filmove tvorbe "Koliba",
Roman Rjachovski ocenjuje da ovoj filmskoj sobi jedne udovice
nedostaje još neka slika. Začas se nalazi.
Vesna Pećanac, Ankina
sluškinja i desna ruka Živka Nikolića, inače i muža joj, glave
obavijene neurednim kikama, poružnjena dronjavim haljinama,
materinskim instinktom brine o svojoj "gazdarici".
Od teniserke do udovice
Anka, dvadesetogodišnja Savina Geršak,
studentkinja iz Ljubljane, naša teniserka i fotomodel iz Štutgarta,
kojoj je "Smrt gospodina Goluže" filmski debi, cvokoće od
zime pod teretom šminke.
Kamera počinje da zuji. Napuštamo
"Kolibu" sa Kolibe.
Tramvajem do hotela "Kijev"
radi predaha i upoznavanja sa "glavnim" prolaznicima kroz Bratislavu. A ima ih u ne malom broju. Po državljanstvu su
Jugosloveni, slični onima sa mnogih graničnih prelaza, bave se
švercom.
Austrija je tu, deli je istina dva kilometra duga pedantno
isprepletena bodljikava žica pod naponom od 220 volti, ali to ne
važi za nas.
Jer, ko poseduje jugoslovenski pasoš, kao što je
poznato, nisu mu potrebne vize, te se ta ista komplikovana granica
prelazi bez teškoća.
Prenosi se uglavnom novac radi daljih
transakcija. Na ovu stranu se dolazi i zbog žena od kojih, kako reče
jedan naš čovek, nigde nema jeftinijih.
A sastajalište je tu, u
hotelu "Kijev", visokoj zgradi u centru grada koju je
podiglo jedno naše građevinsko preduzeće. Sve što želite da
kupite ili prodate, možete da obavite ovde, u ovom utvrđenju.
Naši
zemljaci, iz svih krajeva Jugoslavije, stoje vam na usluzi i žele
vam dobrodošlicu u ČSSR.
Bratislava pod borovičkom
U hotelu "Bratislava", gde je
odsela naša ekipa, sve je u znaku borovičke. Ljubiša Samardžić,
Goluža u filmu, za koga kažu da je odigrao jednu od svojih
najboljih uloga, iskoristio je vikend da odleti do Beograda i još se
nije vratio.
Bata Kameni, čuveni kaskader i idol Beograda šezdesetih
godina, čovek koji je poneo prvu "tarzanku" (frizuru) i
prve kupaće gaćice sa šarom leoparda, sedi za hotelskim šankom
uglavnom iz sopstvenog nezadovoljstva. U filmu je glumac, igra jednog
od tri siledžije, što je za aktivnost jednog kaskadera suviše
mrtav posao.
- Nikada ne bih bio glumac - kaže Bata
Kameni - meni je to dosadno. Ja volim da uradim posao za pet dana i
da odem.
Po hotelskim sobama Zaim Muzaferija,
fotograf u filmu, inače profesor nemačkog jezika iz Visokog, Veljko
Otašević, čovek koji je radio sve poslove na filmu od snimatelja
do režisera, a glumi iz hobija, stari Šulja Spajić, penzionisani
glumac pozorišta u Kotoru, gradu koji je svojim fasadama napuštenih
kuća i praznim ulicama ponudio ono jedino što mu je ostalo: kulise
gospodinu Goluži, gde su i snimljeni svi eksterijeri.
Uz remi
ubijaju vreme, čekaju svoj red za snimanje u ateljeu "Kolibe".
Znak da nešto nije u redu
Jedno je jasno, da Slovaci nisu
ponudili svoje usluge i tako pokrenuli ideju o koprodukciji, ovaj
film verovatno nikada ne bi bio ni snimljen. U svetu poznati kao
izuzetni poslovni partneri u filmskim produkcijama, prvi posao sa
Avalom-film dočekali su neverovatno organizovano i uz puno poštovanje
naše filmske ekipe.
Ipak...
- Svaka koprodukcija je znak da u
sopstvenoj kinematografiji nešto nije u redu - kaže reditelj. - Po
prirodi stvari mi bi trebalo sami da gradimo našu kinematografiju,
bez ičije finansijske pomoći, pogotovu kad je reč o jeftinom
projektu kao što je ovaj, ali mi izgleda imamo para samo za skupe.
Koprodukcija je uvek problem: jedna zemlja ima svoje principe, druga
svoje i treba uskladiti stavove. U ovom slučaju, srećom, nije bilo
problema jer se radi o univerzalnom pitnju koje se tiče, koliko nas,
toliko i njih.
Lepota je ako uspete da se igrate u filmu i uvek se
oseti da li ste se vi, kao neki dirigent, igrali sa svojim
saradnicima ili ne. Kada je ta igra kompletna, u kadru nešto
treperi. Rečju, potrebna je atmosfera, a mislim da je ovde, uz
svestranu pomoć svih mojih saradnika, nje i bilo.
Napisala: Dubravka Rajh (Intervju, 1982.)