Jul 1978: Krade se u
samouslugama, sve: od pečene kokoške s roštilja do čačkalice... Kad su videli kako se to radi "u
svetu", i naši trgovci su uveli samousluge.
Znali su da se
takav oblik prodaje neće baš složiti s mentalitetom našeg življa,
da neće biti "i vuci siti, i ovce na broju", ali nadali su
se da će vreme brzo učiniti svoje i da će samousluživanje
postati neodvojivo od samoplaćanja i u svesti i navikama kupaca.
Pomislili smo: da li je vreme imalo dosta "fore"?
Na ovaj, ne baš cvećem posut put
krenuli smo sa Novog Beograda, iz bloka 45. Najprometniji trgovinski
objekat u bloku je "Centropromov" supermarket "Sunce".
Porazgovarali smo s zamenikom glavnog poslovođe Rajkom Bogićevićem.
Dve, ne baš tanke knjige, uredno
evidentiranih lopova (i sve do kraja članka tako ćemo ih nazivati,
jer to nije ništa drugo nego krađa) nekim svojim nemuštim jezikom
duboko usađuje otužan utisak: krade se!
- Najčešće kradu žene srednjih
godina - kaže Bogićević. - Obično su na udaru parfemi,
dezodoransi, sprejevi, puderi...
Letimičnim prelistavanjem pomenutiih
knjiga u to se lako uveriti. Valjda se, jadnicama, čini da će da
vrate mladost kozmetikom, il’ im ljubomorni muževi ne daju da
troše novac na uređivanje?
- Kradu svi, od dece do staraca -
nastavlja Bogićević. - U toj prljavoj raboti uhvatili smo čak i
starca od sedamdeset dve godine.
Činjenicu da im trgovci ne smeju
zavirivati u džepove, ispod kaputa, pa čak ni u torbu koju nose u
drugoj ruci dok metalnu korpu supermarketa prinose kasi, ovi
takozvani sitni lopovi obilato nastoje da iskoriste. Ali, kasirke su
pronašle prilično uspešan metod za otkrivanje "zaboravljenih"
stvari, onih koje kupac nije prijavio za naplatu.
Kad neko nosi svoju torbu, uvek se
ljubazno ponude da pomognu da upakuju. Ne treba biti veliki psiholog
da se izvede zaključak iz reakcije kupca, a ponekad se tako pronađe
i poneki predmet. Kako to u praksi izgleda, ispričala nam je jedna
od najuspešnijih kasirki u hvatanju lopova, koja je za to bila čak
i nagrađivana, Kosovka:
- Pre neki dan sam tako, pomažući
jednoj gospođi da upakuje stvari, osetila u njenoj torbi nešto
hladno pod rukom. Pitala sam je šta je to. Odgovorila je da je
kupila u drugoj prodavnici margarin. Bilo mi je čudno kako je još
hladan. Pozvala sam poslovođu. Najednom je počelo da joj se strašno
žuri, pa je rekla da joj i to "otkucam"! Više nije bilo
sumnje, a ubrzo je i dokazano da je margarin iz naše prodavnice.
Ta hladnoća bila je kobna po još
jednu mušteriju. Ona je u torbu bila stavila sladoled. Kosovka je
opet bila "ljubazna" i - mušterija se našla na spisku
prijava za sudiju za prekršaje! Ali sladoled je ovde odigrao znatno
veću ulogu. Ispostavilo se da ta žena ispod mantila ima pravi mali
"bunker".
Oko grudi i pojasa bila je sašila
vrećice i u njih je trpala ukradenu robu: girice, kobasice i drugo.
"Baksuzni" sladoled bio je isuviše hladan da bi ga mogla
staviti uz telo.
Jasno je da se u najvećem broju
slučajeva ne radi o "profesionalnim" lopovima. Posredi je
izvitopereno sitnopotrošačko shvatanje koristi. Zato se ne treba ni
čuditi što se uzvrpolje kad se u njih upre oko sumnje. Dešava se
da plate neku sitnicu koju su nosili u korpi pa, i ne uzevši je,
brže bolje odjure sa nekom ukradenom stvari u torbi ili ispod
kaputa.
Lopov, koji krade sa velikim strahom,
jer je amater, a takvih je najviše, zna da napravi posao i
čistačicama. Tako se neka žena, stojeći pred Bogićevićem u
njegovoj kancelariji, kad joj je ovaj zapretio milicijom, toliko
uplašila da se, "sirotica", i pokvasila.
Kradu žene i čarape. Ali to je na
kasi gotovo nemoguće uhvatiti, jer ne uzimaju ih sa kutijom, već ih
izvuku. Svakog meseca, na štandu sa čarapama, nađu po nekoliko
praznih kutija.
Organizovan prepad na - kafu
Na početku je, na udaru, najvše bila
kafa, pa su je premestili na suprotan kraj od ulaza, tako da je sada
u prinadležnosti gotovo isključivo profesionalaca. Nedavno je jedna
organizovana grupa lopova posetila ovaj supermarket i iz njega iznela
deset kilograma kafe, ne plativši je. Srećom, na vreme su primećeni
i ovdašnji čuvar je pojurio za njima. Umakli su taksijem, koji ih
je čekao, ali su se prethodno oslobodili "balasta" - kafe.
Nevolja su roditelji sa malom decom.
Kupe deci sladoled ili kiflu, a ova su nestrpljiva, pa počnu da ih
jedu odmah; obično ih pojedu pre nego dođu do kase. Roditelji posle
zaborave, namerno ili nenamerno, da ih plate.
Hendikep ovog supermarketa je što nema
takozvanu špijunku - sobicu na spratu iz koje se cela prodavnica
vidi kao na dlanu. Ali zato postoje dva čuvara, koja budno paze na
svaku mušteriju. Čak i kad primete da je neko nešto stavio u džep
ili torbu, intervenišu tek kad prođe pored kase i ne plati. Niko
neće biti proglašen za lopova pre nego se to dokaže.
Zato se mogu naći kobasice na štandu
sa parfemom, ili sir među čarapama: kad lopov primeti da ga prate,
ne vodi računa kako će se osloboditi ukradene robe.
"Izgubljena" ruka - lopov
Sledeći naš sagovornik je poslovođa
"Centropromove" samousluge "Pelješac" u Knez
Mihailovoj ulici, Stanimir Gizdavić. On je dugo muku mučio sa
"džoni vokerom". To je najskuplji artikal u njegovoj
prodavnici i bili su se prosto okomili na njega. Jedini je izlaz bio
da ga premesti pod sam plafon, tako da ga mogu dohvatiti samo
prodavci pomoću lestvica.
Ovde imaju "špijunku" i
posao obezbeđenja je znatno olakšan, ali nije i savršen,
"špijunka" ne može pomoći da se uhvati čovek koji
jednostavno projuri pored kasirke i pobegne. Nedavno je jedan tako
čak udario i SUP-ovca u civilu na vratima, koji je upravo naišao i
pokušao da ga zaustavi, i pobegao. Odneo je vinjak.
Imaju posla i sa beznadežnim
slučajevima: kleptomanima, alkoholičarima, kriminalcima. Pre neki
dan je jedan alkoholičar, koji se upravo bio vratio iz zatvora,
pokušao da ukrade dve flaše vinjaka.
- Najnoviji način krađe je "štafetna
krađa" - kaže Gizdavić. - Dođe njih nekoliko, jedan uzme
neki artikal i privuče na sebe našu pažnju stavivši ga ispod
kaputa ili slično. Kasnije, kad kod kase potražimo taj predmet -
nema ga. U međuvremenu ga je dao drugome, ovaj trećem, koji ga
iznosi. Uhvatili smo ih kad su tako pokušali da ukradu jedan kulen.
Milica Ličina je donedavno bila ovde
kasirka. Ispričala nam je jedan svoj doživljaj:
- Jednom mi je mušterija bio
sredovečni gospodin bez ruke. Makar sam mislila da je bez ruke.
Izgledao je nekako sav utučen dok mu je rukav sakoa visio prazan.
Sažaljevajući ga, naplatila sam mu ono što je imao u korpi. Ali
samo što je uzeo kusur dojurila je jedna koleginica i raširila mu
sako. Rukom, koju "nije imao" stiskao je uz telo flašu
pića.
Slava u službi krađe?
Dragstor u Nušićevoj ulici je, s
obzirom na položaj i "protok" kupaca, na najjačoj
lopovskoj vetrometini u gradu. Paradoksalno je da je prošle godine
podneto samo sto dvadeset prijava sudiji za prekršaje. Dragstor se
nalazi u samom centru Beograda, radi i danju i noću, bez prestanka,
363 dana u godini (1. i 2. januara je popis), a nije ništa
produktivniji od ostalih samousluga, tako da ne mogu da planiraju
veći broj ljudi nego što sada radi.
A sada nemaju organizovanu zaštitu,
nema čoveka kome je posao da pazi da neko nešto ne ukrade. Sve je prepušteno prezauzetim
prodavcima i kasirkama i - savesti potrošača (sic!). U dragstoru se
ništa ne zaključava; ključevi su plombirani (!), i upotrebljavaju
se samo za vreme popisa.
Razgovarali smo sa Stanojem Simićem,
pomoćnikom rukovodioca Dragstora:
- Kad sam jednom dolazio na posao -
priča Simić - sreo sam neko dete na stepenicama gde nosi punu korpu
robe. Kako se radilo o našoj korpi, pitao sam ga gde će sa njom.
Rekao mi je da mu je otac naredio da korpu odnese u kola. Vratio sam
ga da potražimo tog oca. Spazivši dete sa mnom, ovaj poče da viče
na njega gde se "izgubilo". I decu zloupotrebljavaju za
krađu!
Kradu i naši miljenici iz javnog
života, takozvani poznati ljudi. Jedna estradna umetnica imala je
običaj da uzme ono što joj treba za jedan dan u domaćinstvu.
Poznati fudbaler, još poznatijeg beogradskog kluba, jednom je ukrao
majonez i, kako je bio pijan, izazvao i tuču, pride!
U dva sata noću jedan je čovek
izjurio sa čajnom kobasicom pod rukom. Hrabri prodavac pojurio je
za, njim i, kad ga je stigao kod Doma omladine, ovaj je izvukao
pištolj. Prodavac je uspeo da mu ga otme i da ga privede.
Inače, krade se sve, čak i čačkalice.
Najpopularnije je takozvana "lančana" krađa. U Dragstoru
je to lako izvesti, treba samo drugu, ili drugarici, dodati ukradeno
preko lanca.
Kao ni sve ostalo, ne zaključava se ni
roštilj na kome se peku kokoške, koji se nalazi kao u izlogu
podzemnog prolaza ispod ulice Moše Pijade. Kad se otvori, roštilj
stane i ništa lakše nego skinuti pile. To, kad ga niko ne čuva.
Na spisku prijava ima ljudi iz svih
krajeva zemlje. Posle velikih sportskih događaja oni bukvalno
"nagrnu" u Dragstor. Tada studenti masovno kradu vakumiranu
robu - za večeru. Možda je u pitanju i nestrpljenje - nije lako po
sat i više čekati u redu - ali krađa je krađa.
Od svakog lopova zatraže da potpiše
izjavu da je "prisvojio" robu. Poneko odbije, ali većinom
potpišu tu sramnu izjavu. Možda će to malo samokritike uticati
pozitivno.
Na kraju smo posetili robnu kuću
"Beograđanka". Pošli smo s nadom o obilju podataka, a
vratili smo se prazne beležnice. Direktor ove kuće je "nalepio"
veto na usta zamenika šefa obezbeđenja koji je svakako jedan od
najinformisanijih ljudi "po ovom pitanju". Zašto, pitali
smo se tada. Nismo dobili odgovor. Zašto, pitamo se i sada.
Zašto, kad ova robna kuća svakodnevno
bude pokradena za tri do četiri miliona starih dinara (podatak
dobijen preko "veze"), kad, ako uzmete bilo koju stvar i
kesu uz nju, možete da trpate štogod hoćete, kad možete da
obučete odelo i mirno išetate? Zašto? Zašto narod u robnoj kući
"Beograđanka" može da dobije sve osim - ogledala!?
Napisao: Jovan Plamenac (Zum reporter,
1978.)