Mart 1986: Prvi put se rodila ne zna se gde,
kad i od koga. Drugi put, na pokolju zbega ljudi u planini Kamišnici
iznad Sinja. Treći put, u pesmi Mire Alečković "Zvezdana
bajka o Vjazmi" i uglavnom je takvu znamo... Vjazma danas živi u Dubrovniku sa
4.300 dinara mesečne invalidnine. Kako? ...
Ovo je zapis Vjazminih
neiskazanih osećanja...
Vladimir Dedijer je u knjizi "Novi
prilozi za biografiju Josipa Broza Tita (1980) zapisao:
"Jedna dalmatinska brigada, našla
je u jednoj pećini grupu od pedesetak izmasakriranih seljanki sa
decom. Samo je jedno malo dete od godinu dana bauljalo među
leševima. Čudnim slučajem, ostalo je pošteđeno u pokolju.
Partizani su uzeli dete sa sobom; jedna bolničarka ga je negovala.
Detetu se nije znalo ime. Tog dana došla je vest da su Rusi na
Istočnom frontu oslobodili od Nemaca grad Vjazmu. Neko je predložio
da se dete prozove Vjazma ... "
I dete je dobilo ime.
Rođenje iz pakta
 |
| Branko Ćopić, Mira Alečković i Blažo Koneski u partizanima (Wikipedija) |
Ljudi su, tih februarskih dana, zaraženi tifusom, bežali.
Krili su se u stajama za stoku na Kamišnici.
I tu su ih, da se i sami od njih ne bi otrovali, Nemci poklali...
Iz tog pokolja, krvi i leševa, u
trenutku kada su naišli partizani Mosorskog bataljona, odred "Vice
Buljan" čudnom igrom slučaja izbauljala je jednogodišnja devojčica.
Plakala je. Ili dozivala kolone.
Plakala je. Ili dozivala kolone.
Čuvši za ovu surovost rata od Saše
Božović i još nekih drugarica iz svoje Druge proleterske divizije,
Mira Alečković je sredinom 1944. godine napisala pesmu "Zvezdana
bajka o Vjazmi".
Pokušala je da ispriča ali i ublaži strahotu pokolja:
Pokušala je da ispriča ali i ublaži strahotu pokolja:
Zvezdana bajka o Vjazmi
"Lete po srebrnom snegu sanke, borovi snežni, snežne i jele…
To je početak zvezdane bajke… Sneg dubok, idu umorne čete…
Ja se to sećam zime jedne, ja se to sećam tuge goleme, spaljeno selo, pusto sleme i dete jedno sa zgarišta u zagrljaju partizanke.
Nosi ga, sporo kroz sneg korača dok bela vlakna vetar mota, i zanosi se od dečjeg plača, od ovog buntovnog malog života.
Otkriće plačem gde je kolona, i znaće meci kuda idete, devojko draga iz bataljona, pevuši pesmu, uspavaj dete.
Umirilo se, klonula glava,
Ćutite, puške, tiše, tiše, pustite ovu malu da spava, devojčica je ova sama, nikoga nema, nikoga više.
Ćutite, topovi u daljini, u snežnoj buri, i divljini, ovo siroče majku sanja, i umuknite, mitraljezi,
nek' dete ovo spokojno spava, da se na proleće raduje brezi, da na proleće potrči travom, jedna devojčica nemirna plava,
bežite, crne ptičurine, sa neba moje domovine, ne budite mi dete što spava…
A kako ćemo ime mu dati? Ko zna kakvo je želela majka, u ognju kuće spaljena mati…
Vetar fijuče, sneg solujava,
Ljude već jedva noge drže,
– Prenesi dalje: Koračaj brže.
Prenesi dalje: Vjazma je pala…
Vjazma je slobodna! – prenesi dalje…
Radost se razlila po koloni, sva srca nadom zaigrala, Vjazma je slobodna, Vjazma je pala.
– Neka se Vjazma zove i mala – partizanka je prošaptala.
Neka se Vjazma zove i mala…
Partizanska je kolona stala…
Komadant na ruke podiže dete:
– Drugovi, tiše, neka spava…
Nešto je lepo reći hteo,
U tom trenutku preko glava, jedan je rafal proleteo.
– Pa budi srećna, vižljo mala, ime si dobila od naše čete…
Partizanka je zaplakala i dalje kroz sneg ponela dete.
A sneg je vejao, vejao beo, sve nam je staze bio pomeo, i mi išli po bespuću do prvog ognja slobodnog sela, tražeći maloj Vjazmi kuću, sav dan smo išli put jednog krova, svu noć smo išli put svetlosti, i bajci jednoj zvezdanoj, beloj, bili smo toga dana gosti,
i slavili smo jedno slavlje, pjani bez pića, siti bez hleba, zbog jednog malog sićušnog bića što nosi ime slobodnog neba.
…Bilo je davno, zemljo, oprosti
I sećanja se daleka mute.
Ućutali su mitraljezi, bacači, puške. Topovi ćute.
Sada još samo zvoni zvono veselih sanki moje ravnice, snegom se viju slobodne ptice.
Ja uvek vidim kad jesen ode, kad sneg zaveje bele staze, kad se zalede široke vode, gde idu ljudi gladni i bosi, idu i idu put slobode i svako Vjazmu malu nosi."
*****
... Pišući, u meni se sve bunilo protiv
te strahote. Nisu mi nikako išli leševi i deca - priseća se danas
naša poznata pesnikinja.
Ipak, tako je bilo. Među leševima, u
krvi, tog trenutka otpočeo je drugi, novi život male Vjazme.
Više
beba nego jednogodišnje dete simbolično je nagoveštavala slobodu.
Njene godine ("kažu da sam bila sićušnija od deteta tog
uzrasta") i dalji opstanak ("obrasla u dlaku i zamrznuta")
bili su samo pretpostavka.
Niko nije verovao. A svi su želeli isto.
Da Vjazma preživi.
Iz ruke u ruku, u torbici, na magarcu,
sa borcima je prešla četvrtu neprijateljsku ofanzivu. Posle pete
prebačena je u bolnicu u Komiži. I tu joj je život visio o koncu.
Posle bombardovanja među benzinskim buradima ju je pronašao
ranjenik po nadimku Lile. Odatle je, sa ostalim ranjenicima,
prebačena u Italiju, u malo mesto Santa Marija de Leuka.
"Kome i gde ja pripadam"?
Februar je, posle četrdeset i nešto
godina. U dubrovačkom hotelu "Palas", Vjazma Bijelić
(prezime je zadržala od bivšeg muža) je upravo završila
predavanje iz mentalne dinamike.
- Baš kao i tada, kada me je jedan
borac ostavio u bolnici u Italiji nasred sobe i rekao: "Evo
vam je i radite sa njom šta znate", tako je i danas. Živim, ne
znajući kome i gde pripadam. Tamo u bolnici, srećom, nakon celog
dana čekanja, pronašla me moja pomajka, jedina majka za koju znam,
Anka Buljević-Škarpa, koja me je kasnije 1946. godine usvojila. Ona
je još u Komiži, videvši me, rekla: "Jadnica, kakva je bolje
je da umre". To veče, ipak, stavila me je da spavam između nje
i Edite Ler. I tad sam se, po njenom kasnijem kazivanju, prvi put
nasmejala.
Kad govori o svojim osećanjima Vjazmi
zadrhti glas. I gleda ispred sebe. U zemlju.
- Kažu mi da sam uvek imala taj
običaj. Da sedim pognute glave i gledam u prste. Dakle, na neki
način da se izdvajam od sveta. Borci su me voleli, ali svi su imali
i svoje zadatke. Niko nije imao vremena da se duže zadrži pored
mene. Moja pomajka, majka Anka, mi je prva vratila sigurnost kad mi
je jednom prilikom rekla: "Od danas me zovi mama". Bio je
to moj prvi osećaj da neko brine za mene. Da sam nekome potrebna.
Moja pomajka i majka Anka je umrla kad sam imala 15 godina, kad mi je
najviše bila potrebna. Posle toga sam se udala. Iz tog braka nosim
samo prezime. Dakle, opet nikome ne pripadam. I kad sam pre izvesnog
vremena pokušala da ostvarim pravo na invalidninu nisam imala čime
da dokazujem ko sam. Jer kad ljudima pričam o sebi, niko mi ne
veruje da sam ja to. Onda se postavlja pitanje da li ja tu
invalidninu zaista zaslužujem. Ne znaju po kom osnovu i zakonu da mi
je daju. Tada sam, i nikad više, plakala. Ne za invalidninom, ona
ionako iznosi samo 4.300 dinara, već sama za sobom.
"Svi moji ratovi i moj mir"
- Samo su deca, kad bi u školi
pročitala "Zvezdanu bajku o Vjazmi" pitala da li sam
preživela rat. Gde i kako živim. Ja sam za umetnike, književnike i
pesnike bila samo njihova inspiracija i apstrakcija. Jedino me deca
doživljavaju kao stvarnu Vjazmu. Da nije njih ja bih se s puno prava
pitala ko sam i šta sam. Na sreću, to vrlo dobro znam. Jer, moja
sećanja su jaka. Pamtim sve još od svoje druge, treće godine,
Vjazma danas ne podnosi gole zidove u
sobi. Kaže da joj odaju utisak samoće. Ulivaju strah. Zidovi njene
sobe (dali su joj je prijatelji da stanuje jer sa 4.300 dinara ne
može ni krevet da plaća) zatrpani su knjigama.
- U Italiji, kad su saveznici
pripremali priredbu, igrala sam se sa jednom devojčicom. Pratile smo
senke i tako istrčale na pozornicu. Odjednom zavesa se podigla, a
nas dve smo uplašene, ali na opšte zadovoljstvo svih počele: "Hej
Sloveni". Tako smo neplanirano otvorile priredbu. Jednostavno
bila sam čudno dete. Uporno sam išla na partizanski kazan i čekala
u redu kao i svi drugi. Sećam se, jedan drug Korušić, Slovenac, sa
dugom belom bradom, jako me je voleo. Imao je jedan plehani tanjir i
ja sam strašno uživala kad bi mi dozvolio da jedem iz tog tanjira.
Kad je trebalo da se fotografišem osećala sam se, a i danas je
tako, kao pred nekakvom porotom. Svi ti moji ratovi i mir su u meni i
danas. Ne znam kako su ljudi imali snage da vole tako nešto kao što
sam bila ja. Moja pomajka Anka mi je pričala da sam
sa tri-četiri godine izgledala kao da imam šezdeset.
"Izgubili smo nešto vredno u sebi"
Ali i tu često doživljava razočaranja. Kad
je jednom posetiocu, zadovoljnom što se izlečio,
odgovorila da sve ro radi besplatno, rekao joj je da takvi ljudi ne
postoje.
- Sećam se, da je doktor Matea, kada
me je jednom posetio u bolnici, pričao bolesnicima: "Pogledajte
ovo ovde. Ovo je dete bilo majmun." Po njegovoj proceni bila sam
najmanje dvadeset dana poluobučena u snegu. Organizam je već počeo
da se prilagođava sredini. Jela sam na mestu pokolja na šta sam
nailazila. Od nečega sam morala živeti. Telo mi je bilo obraslo
dlakama, tako da su me, po doktorovom pričanju, morali šišati
mašinom. Kad je čuo i video da sam preživela bio je iznenađen.
Nije mogao da veruje. Ja se zaista čudim da su ljudi u takvim
uslovima rata imali vremena za mene. Kako su samo mogli da me vole?
I Vjazma danas voli na svoj način.
Deci često priča da se zlo iskorenjuje praštanjem.
Tog dana kada je zakazan ovaj razgovor,
Vjazma je u dubrovačkom hotelu "Palas" dobila poruku.
Tražila ju je Roksa Njeguš, žena koja je Vjazmu prva ponela na
rukama. Posle četrdeset i nešto godina plakale su zajedno u
zagrljaju.
Roksa je smogla snage da kaže:
- Pogledajte, ona koju sam nosila ja,
sada može mene da nosi.
Treba živeti prvo za druge a onda za
sebe. Tako kaže Vjazma, jedan od najmlađih svedoka svih strahota
rata. Zato joj i treba verovati kad tihim glasom dodaje:
- Samo da se više ne ponovi i da
ovakvih tužnih priča više ne bude.
Zabeležio: Milorad Antonić, snimio: Z. Tatar (Praktična žena, 1986.)
Ljudima treba pomoći
Vjazma uvek tako kaže i to zaista
radi. Pomaže ljudima na način koji se kod nas u poslednje vreme
samo pominje. Njena preokupacija je alternativna medicina u koju
spada i mentalna dinamika. Učila ju je na kursevima u Austriji i
Švajcarskoj, a zatim znanje dopunjavala iz literature.
Šta to
zapravo znači? Znači da je Vjazma svesna da čovek može sam sebi
pomoći ako to želi. Jer mentalna dinamika pripada alternativnoj
medicini. Ona čak i ne teži institucionalizmu. To je samo znanje
koje treba posedovati i koje je korisno svakom čoveku
- Važno je -
kaže Vjazma - da sami povećavamo svoju kreativnost kako bi se
oslobodili stresa, da nastojimo da zaboravimo bolest.
