Ovog puta, pošto je
godišnjica bila "okrugla" i pošto joj je od prvih početaka
priprema pridavan izuzetan, jubilaran značaj, očekivali smo da će
i JRT izvesti neki izuzetan programski podvig.
Ako smo ostali nešto malo razočarani, to jamačno nije stoga što se poslenici televizije (i posebno angažovani saradnici sa strane) nisu pošteno trudili da zadovolje izuzetna očekivanja, nego verovatno zato što smo očekivali još više - više nego što je trebalo očekivati.
Prenos glavnog događaja - svečane
sednice u Jajcu na sam dan 29. novembra - bio je korektan. To je,
uostalom, i najviša moguća ocena za takvu vrstu emisije, gde se od
televizije i ne traži ništa drugo do da bude otvoreni kanal
između Doma kulture u Jajcu i milionskog auditorijuma širom
Jugoslavije.
Priznanje pripada kamermanima, mikromanima i ostalim
trudbenicima tv-tehnike, koji su se postarali da ne bude "kiksa".
Mladi veterani
Ako nam je televizija tako omogućila
da Titov referat pratimo kao da smo u samoj dvorani - uoči svečane
sednice, uveče u sredu, 28. novembra, ona (Televizija, s velikim T)
bila je domaćin, organizator i maltene centralna ličnost velike
priredbe u istoj toj dvorani.
Što je priredba ipak ostala podređena
temi i što je izbegnuta opasnost da se sve zajedno pretvori u neku
vrstu "super-tv-šoua", valja zahvaliti osećanju mere i
ukusa kako scenariste Ljubomira Simovića, tako i reditelja Bode
Markovića.
Razgovori na licu mesta s nekolicinom
veterana Revolucije i nekolicinom mladih samoupravljača bili su -
kao ideja - dobrodošlo osveženje; kao realizacija, pokazali su da
ubuduće valja pažljivije odabirati sagovornike.
Dok je, recimo,
kazivanje dr Pavla Gregorića zvučalo neposredno, vispreno, humano
i duboko proosećano, odgovori nekih predstavnika mlađeg naraštaja
odzvanjali su kao napamet naučene fraze. Uopšte uzev, veterani su
delovali autentičnije, svežije i - mlađe.
Raskorak između ideje i realizacije
osetio se i u recitatorskim tačkama. Dok su stihovi bili znalački
probrani, oni koji su ih govorili, kao da nisu mogli (ili nisu ni
smatrali za shodno) da se otresu šablonskog teatralnog patosa.
Odakle uopšte ta navika da se o godišnjicama datuma Revolucije (ove
naše) stihovi deklamuju kao na estradama 1789. ili 1848?
Deplasirani čupavci
O džeziranju i "osavremenjavanju"
partizanskog melosa:
Sumnjiv je argumenat da se tako
("modernizovanjem" pesama iz NOB u stilu "roka",
"bita", "popa" i ostaloga što upražnjavaju
VIS-ovi) tradicije naše revolucije "približavaju"
današnjoj omladini.
Na priredbi za veterane te revolucije, pak, o
tridesetogodišnjici najpresudnijeg njenog događaja,
"osavremenjena" pesmica insipidnog proznog teksta i muzike
izvučene iz arhive festivalskog kiča, mogla je delovati samo kao
parodija, što u konkretnom slučaju znači: blasfemija.
I još nešto: ako bradati čupavci u
ovo naše današnje vreme svojom kosmatom pojavom žele da izraze
protest protiv konvencija građanskog društva - kada se pojave na
bini Doma kulture u Jajcu, i to još na svečanoj priredbi
posvećenoj godišnjici onoga što se tu zbilo 1943. godine, oni u
tom kontekstu svojim izgledom pre mogu evocirati
uspomenu na bradate čupavce iz upravo te, 1943. godine ...
Šteta što su takvi sitni propusti
okrnjili vrednost jedne inače lepo zamišljene i dobro izvedene priredbe.
Od ostalih emisija vezanih za jubilej
AVNOJ-a treba istaći zanimljivo kazivanje Petra Stambolića. Iako bi
sadržini njegovih sećanja više odgovarala monološka forma,
učešće sagovornika, diskretnog Dušana Mitevića, nije odveć
smetalo.
Spektator (TV novosti, 1973.)