Januar 1982: "Ako komunisti i socijalisti ne
rasvijetle do kraja problem državno-birokratskog monopola i despotije
koja se pompezno prikazuje kao diktatura proleterijata, onda
komunisti mogu odigrati ne samo konzervativnu nego i reakcionarnu
ulogu."
Prošli su novogodišnji praznici,
pukla kočnica na vozilu za cene. Odošmo! Ura! Prvo nas je predlogom
o povećanju za lepih 25% šarmantno šokirala STRUJA. A pre toga smo
bili šokirani obećanjem (i časnom rečju!) da ove godine inflacija
ne sme da bude veća od 25, pardon, od 15 odsto.
Naš skromni prilog ovakvom stanju stvari izgledao bi ovako. Kad smo već obećali i zarekli se da ćemo štedeti na svakom mestu u interesu stabilizacije, sa neskrivenim zadovoljstvom prenosim tekst Tanjugove vesti objavljen u Politici, 9. januara ove godine.
Tamo stoji:
"Opasno buja administracija" (to je naslov teksta).
Izdvajamo delove:
"I korišćenju radnog vremena bi trebalo posvetiti više pažnje. Jer, prema nekim pokazateljima više od 350.000 radnih ljudi u Jugoslaviji dnevno izostaje s posla."
Tu je u pitanju sigurno sopstveno imanje - radiš kod sebe na njivi
ili u bašti, a socijalno ti nadoknadi izostanak. Čist račun, duga
ljubav. Dok "boluješ" na svojoj njivi, preduzeće ti plati
što nisi ni nosa promolio u njegovu halu. Kud bi bolje!
Ima još:
"Zapošljavanje u vanprivredi je i dalje problem kome se mora posvetiti veća pažnja. I pored svih upozorenja povećava se administracija, pa danas, od šest miliona zaposlenih u društvenom sektoru u nas, samo oko dva miliona lica radi u industriji.
Nije obuzdano ni trošenje društvenih sredstava za dnevnice, reprezentaciju i putne troškove. Samo su troškovi za reprezentaciju za šest meseci prošle godine, u poređenju sa istim vremenom u 1980, u privredi porasli za 43%, dok su dnevnice za službena putovanja u inostranstvo porasle za 54%, a da izvoz pri tom nije znatnije povećan".
Ha, kad smo takvi po prirodi. Volimo da
putujemo.
S obzirom na devalvaciju dinara, i ne čudi što su
troškovi putovanja u inostranstvo tako malo porasli, samo 53 odsto.
Naš narod kaže: "Ne kuva pitu ko ima već ko je naučio".
Pa sad, ako je naš predstavnik navikao da putuje, naći će taj
načina da se nekud dene, makar mu se samo prohtelo pišnuti na Jelisejskim
poljima, ili u Majnu.
Za izvoz, za potrebe radne organizacije ko te
pita. Jesi li bio preko? - jesam! Ima još toga:
"I troškovi korišćenja službenih automobila stalno rastu i proširuje se broj lica kojima službeni automobili stoje za lično korišćenje. Korišćenje službenih kola u privatne svrhe, rečeno je na sednici, iritira javnost. Zato ovu pojavu treba suzbiti do kraja."
Kako šofer
službenih kola da suzbije svog šefa koji mu jednostavno, uz smešak,
kaže: "Pali, burazeru, moram da stignem."
Koliko se to
puta ponovi u toku dana, u radno i neradno vreme. Teško će upaliti
to sa gašenjem službenih automobila u svako doba dana i noći. Kad
može da ih ima omladinski funkcioner u nekoj provinciji, što ih ne
bi imala i radna organizacija!
Za kraj smo ostavili onu cifru od šest
miliona zaposlenih u društvenom sektoru, a samo oko dva miliona od
tog broja u industriji.
Naime, reč je o fenomenu bujanja
birokratije.
Koliko su se puta naši rukovodeći ljudi i forumi u
kojima sede i odlučuju, zarekli, čak zakonskim klauzulama, da nema
govora o povećanju birokratskog aparata - pa uzalud.
Protivno svim
pravilima, crv birokratije ima protiv sebe ništavno stablo i buši
ga kao pacov sir. Prodire i prodire, i uvećava se njegovo glomazno
telo. Otud nam je tako kako jeste.
A lek se izgleda, bez radikalnijeg
reza, neće ni moći naći.
Hteo bih samo da podsetim na reči
profesora Vranickog iz "Marksizma i socijalizma:"
"Ako komunisti i socijalisti ne rasvijetle do kraja problem državno-birokratskog monopola i despotije koja se pompezno prikazuje kao diktatura proleterijata - onda komunisti mogu odigrati ne samo konzervativnu nego i reakcionarnu ulogu. A to je za komuniste i marksiste sigurno najnepoželjnije rešenje."
Utoliko se i
pitamo: je li moguće da smo dogurali dotle da nam se birokratski
aparat umnožava sam od sebe i da ne možemo da zaustavimo taj čudan
oblak skakavaca. Odatle bi možda bilo daleko korisnije početi
razgovor o stabilizaciji. Ali: mi u klin, mi u ploču ... mi u prst,
mi po prstu.
Napisao: Milan Nenadić (Zum reporter, 1982.)