Novembar 1993: Prošle nedelje opet je bilo posla za
astronome - inflacija je skočila za hiljadu odsto, a na godišnjem
nivou meri se brojkom sa 52 nule. Građani koji su prodali državi
devize po pet puta višoj ceni od ulične zatekli su prazne ili
zatvorene radnje, a tamo gde je još bilo robe poskupela je i 15 puta!
Prošlonedeljni upad države u sopstveni monetarni sistem nije ni prvi ni najveći do sada, ali je sigurno najspektakularniji i sa najtežim posledicama po nacionalnu
valutu, građane i umiruću ekonomiju.
U toku samo jednog dana država je uspela da ogromnom emisijom novca bez ikakvog pokrića obori vrednost dinara na jedva 4 odsto, to jest da obezbedi dinar za čak 96 odsto. To se postiglo relativno malom intervencijom - prećutnom dozvolom bankama da prekrše zabranu žiralnog otkupa dinara i "dopisivanjem" nula na računima banaka, tako da su one u roku od 5 dana dobile oko 8 i po biliona nepostojećih i - treba li reći? - bezvrednih "sivih dinara".
Neke banke i "kreditno-štedne zadruge" izgleda da te fiktivne dinare nisu ni dopisale na svoje račune nego su samo očekivale da će im novac "leći" pa su ga trošile unapred otkupljujući od građana devize po pet puta višoj ceni od ulične.
Zbog toga sada nije moguće proceniti do koliko deviza je došla država ovakvim otkupom, ali ako računamo samo novac koji je zvanično bio upisan na računima banaka, radi se o ne velikoj sumi od oko 6 miliona maraka. Doduše, kupljenih za ništa, to jest praktično - džabe.
Da je država stigla i mogla da štampa dovoljno dinara u kešu mogla je za te dinare da pokupi od građana blizu 22 miliona maraka. Međutim, trgovina markama na ulici je sitan posao - tu se obrće najviše desetak odsto deviza. Glavnina prometa novca odvija se na paralelnom tržištu među preduzećima i to po takozvanom šticovanom kursu koji je nekoliko puta više od uličnog, a taj kurs marke proizvođači i trgovci ugrađuju u cene.
Građani prodaju marku na ulici za, na primer, milion dinara, ali kupuju robu koja se ceni prema marki od tri miliona i tako gube dve trećine novca. A to je, priznaćete, mnogo efikasniji i legalniji vid pljačke nego ulična trgovina.
Bilo da se radi o šest ili o dvadeset miliona maraka, koje je država uspela da istrese iz džepova građana, to je sitnica u poređenju sa prvim velikim upadom u monetarni sistem bivše Jugoslavije krajem 1991, kada je srpska država štampala dinare bez pokrića za penzije i za isplatu duga seljacima u vrednosti od oko dve milijarde maraka.
Ali, tada smo bili neuporedivo bogatiji i taj udar srozao je dinar tek na polovinu njegove pređašnje vrednosti. Danas, međutim, osam i po biliona dinara, plus nešto što se već zateklo u bankama, vrede koliko i 940 hiljada minimalaca ili čak 2,2 miliona prosečnih penzija!
Treba li reći da je ovim "bacanjem" sivih dinara na tržište novca minimalac srozan za nekoliko sati sa
16 na svega 6 "žiralnih" maraka, a pošto su cene skočile za pet,
deset, pa i petnaest puta, ispalo je, na primer, da su plate lekara
specijalista u Univerzitetskom kliničkom centru u Beogradu pale na
svega - dve i po marke!
Istovremeno, pošto za isplate penzija na vreme "nije bilo dinara", mnogi penzioneri su posle više sati čekanja vraćeni sa šaltera banaka da bi ponovo stali u red kroz dva-tri dana, a prosečna penzija od 4,3 miliona dinara, po uličnom kursu, pala je na 4,3 marke, a po žiralnom na svega 2, 5.
Gotovo sve prodavnice u centru Beograda su zatvorene da bi trgovci spasli robu od kupaca
To još ne bi bila tragedija kada bi za ta 4,3 miliona dinara penzioneri mogli da kupe nešto za jelo. Međutim, mala kutija čaja od kamilice teška 30 grama košta preko 10 miliona, a kutija keksa, posle privremenog poskupljenja na 115 miliona, "pojeftinila" je na 23 miliona dinara!
Ugledni ekonomisti dr Madžar i dr Boško Mijatović kažu da naša inflacija još nije dostigla mesečnu inflaciju u Nemačkoj pre Drugog svetskog rata, pa misle da do "konačnog sloma" ima još vremena. U Nemačkoj je u trenutku kraha mesečna inflacija bila 30.000 odsto, a kod nas je svega oko 6.000 odsto.
Međutim, većina drugih stručnjaka tvrdi da je kritična granica već pređena i da se slom kod nas već dogodio, samo što to mi ne primećujemo, jer smo navikli da banke nemaju novca, da niko ne može da podigne svoju štednju, da robe u radnjama nema, da se promet vrši gotovo isključivo na paralelnom, sivom ili crnom tržištu, da nijedna vrednost više uopšte i ne može da se izrazi u nacionalnoj valuti, a da sve više robe nije ni moguće nabaviti za dinare, koji su postali samo "pomoćno sredstvo koje smeta" i kojih svako pametan gleda da se trenutno otarasi.
Sve to važilo je i pre 8. novembra, kada je izvršen "upad u sistem", ali potres od 8. novembra bio je toliko jak da je doneo jedno sasvim novo iskustvo - poljuljao je i nemačku marku, kao jedino stvarno važeće merilo vrednosti u našem svakodnevnom i privrednom životu.
Rano ujutru, za marku ste na ulici mogli dobiti 300 hiljada dinara, oko podne su vam nudili 500 hiljada, a uveče i više od 600 hiljada. Istovremeno, u banci ste za marku mogli dobiti pre podne i do 1,5 milion žiralnih dinara, po podne 1,8 miliona, a kasno uveče neke menjačnice davale su za marku i 2 miliona.
Preduzeća su za to vreme marku morala da plate 1,8 do 2
miliona, a krajem dana i 3 miliona dinara. Tako je zapravo izgubljeno
svako merilo vrednosti, gotovo sve prodavnice u centru Beograda su
zatvorene da bi trgovci spasli robu od kupaca, a tamo gde je robe
bilo cene su prevazišle i najcrnju maštu.
Na primer, kilogram griza
8. novembra, po uličnom kursu marke koštao je 40 maraka, kilogram kafe 152 marke, deterdženta 14 maraka, a šećera u prahu
(jedinog u prodaji) čak 29 maraka! Meso je koštalo - zavisno od
brzine trgovaca - između 7 i 14 maraka po kilogramu, a pošto su se
cene menjale tri puta u toku dana, neki su stigli da ga podignu na 22
marke.
Sapun, za koji ulični trgovci traže 1-1,5 marku, u
samouslugama je koštao 11 maraka, a kaladont, kome je cena
približno ista, čak 25 maraka.
Istovremeno, dok je u Beogradu obična
najlon kesa stajala 100 hiljada dinara (20 pfeniga po kursu u
podne), u Podgorici se ista takva najlon kesa prodavala za 2 miliona
i 56 hiljada dinara (više od 4 marke).
Za takvo ludilo i poremećaj niko nije bio pripremljen, čak ni oni koji su doneli odluku da
sivom emisijom novca bez pokrića obore vrednost dinara i tako dođu
do "pravog novca".
Jer, šta sa markama ako je došlo do takvog
raskoraka između sve manje ponude robe i sve veće potražnje, pa
na primer, invalidnine koje su toga dana povećane za čak 49 puta - vrede svega 0,003 do 0,1 marku!?
Čemu vodi bacanje tolikih dinara u
promet, kada je zbog nedostatka robe i paralisane proizvodnje,
mesečni paket hrane po računu nutricionista poskupeo na 820
maraka?
Na prvi pogled operacija rušenja dinara i nema smisla, osim
što je država uspela da opet bambadava dođe do izvesne količine
deviza. Na žalost, posledice su katastrofalne, jer se šteta širi
aritmetičkom progresijom; praktično, više od devet desetina novca
kojim smo raspolagali promenilo je vlasnika, dinar je pao na 7
stomilionitih delova takozvanog Antinog dinara, inflacija na
godišnjem nivou meri se brojkom sa 52 nule, što je otprilike
nekoliko desetina milijardi triliona-triliona-triliona, inflacija
tražnje realno je podigla cene robe za tri do pet puta, a opet nije
rešen nijedan problem, jer, kako kažu privrednici, u ovim uslovima
se više nikakva proizvodnja ne isplati.
I, naravno, srpska država,
koja je uspela sve to da uradi, i koja može sve, i dalje je u
škripcu jer su joj ovom operacijom prihodi smanjeni toliko da se
bliže nuli, a jedino što ta država ne može jeste - da štampa
nemačku marku
Ili se možda radi i na tome?
Napisala: Neda Nikolić (RTV revija, 1993.)