Maj 1974: Trinaest od pedeset zabeleženih razmišljanja i razgovora na koncertima, snimanjima, za vreme preslušavanja snimaka i odmora...
1 AKO je onaj korak Nila Armstronga
26. jula 1969. godine na površinu Meseca bio presudan u osvajanju i
upoznavanju Zemljinog pratioca, čak i bolan za sve romantičare koji
su iz Mesečeve ledene svetlosti crpli snagu za svoja eterična
raspoloženja, onda je i korak Kornelija Kovača iz Sarajeva u
Beograd sedam-osam meseci ranije bio od istog značaja za našu
"zabavnu muziku".
Kovač je, međutim, morao da bude i maštar, vizionar,
stručnjak i, konačno, realizator poduhvata, koji je isuviše
stidljivo bio najavljen da bi se u tom trenutku o njemu, izuzev uskog
kruga prijatelja i zaljubljenika u muziku i traženja uopšte, i
govorilo.
Danas, pet i po godina kasnije, kada
Kornelije Kovač, njegova muzika i "Korni grupa" - prvi put
smireno i sa punim samopouzdanjem stoje pred nama, ne moramo samo da
prelistavamo dnevnike minulih događaja, već možemo i da zabeležimo
nešto i na stranicama koje tek ispisujemo.
4 POLAZEĆI na put, Kornelije Kovač
nije hteo da zaboravi diksilend ansambl iz Subotice, džez trio iz
Sarajeva, razne druge ansamble i, konačno, "Indekse", sa
kojima je i sam počeo da uči azbuku zajedničkog rada u jednom
ansamblu.
Stigavši u Beograd pune glave "Bitlsa", ali i
sećanja na Betovena i ostale klasike, on prvo, uz razbijanje
kompleksa prema gradu na čiju Muzičku akademiju nije bio primljen
("To je bio moj prvi poraz u životu i zato sam toliko želeo da
dođem u Beograd i tu nešto da stvorim") rastura i dva ansambla
da bi stvorio svoju "Korni grupu".
7 TRAŽITI odgovarajući zvuk i stil - to
nije posao od šest dana da bi se sedmog odmarao. On ipak menja šest
glasova.
Sa Sekom Kojadinović - nije bio pokušaj, već samo
mogućnost postojanja.
Sa Dušanom Prelevićem - prvi artikulisani
krik.
Sa Daliborom Brunom, prva sigurnost i smirenje kao i naznaka
pravca za budućnost.
Sa Zdravkom Čolićem, opet zastoj i pokušaj mirenja nečega
što se nije moglo i nije ni trebalo miriti.
Sa Dadom Topićem -
stvaranje rama za sliku koja će jedan od svojih mogućih izgleda,
naravno nikada definitivan, dobiti dolaskom ZLATKA PEJAKOVIĆA.
I, dok se publika zabavljala ili -
nervirala zbog promena solista, tih, za nju najinteresantnijih likova
zbog kojih često zaboravlja na postojanje cele grupe, unutrašnja
mašinerija ansambla radi sve bolje.
Dva "veterana" -
Vladimir Furduj, za bubnjevima, i Bojan Hreljac - bas gitari,
pojačani samo jednim novim gostom, Josipom Bočekom - solo gitara,
stvaraju podlogu na kojoj će uz klavir i orgulje Kornelija Kovača,
glas koji definitivno bude odgovarao ovoj muzici - moći da procveta
i da postane samostalni saradnik u ovoj petočlanoj grupi.
8 TEK dolaskom Zlatka Pejakovića, pravi
kvaliteti "Korni grupe" izlaze pred slušaoce. Shvativši
da konačno ima stabilnog vokalnog solistu čiji osećaj za muziku i
vokalna interpretacija stoje u službi ansambla, mašti Kornelija
Kovača kao da su otvoreni svi putevi.
Odjednom, muzika dotle čak i
zauzdana teškim ritmom i jednostavnim figurama, dobija novu snagu i
polet. Rađaju se nove, sve slobodnije forme, bogate melodikom, i
dalje čežnjivom, novim razuđenim ritmovima, furioznom snagom i
mislima koje više ne govore o opštem, već - o ovom našem vremenu.
9 POSLEDNJE tri godine lične
sigurnosti stvaraju pravu muziku Kornelija Kovača. Stvorivši
muzičku podlogu za film "Bez", i dobivši "Zlatnu
arenu", Kovač kao da više ne razmišlja o barijerama između
"ozbiljne" i "neozbiljne" muzike i počinje da
govori samo - jezikom muzike.
Odlazak na Džez festival u Montreu
(naravno, kao i obično skeptično ispraćen sa pakosnim primedbama
da "ta deca pojma nemaju o džezu"), taj odlazak mu daje
još jednu satisfakciju i pomaže mu ne toliko pred javnošću,
koliko pred samim sobom - uverava se da je na pravom putu.
"Igra
na Šar planini", opet prepuna boje našeg tla, raspevana i
setna, sa slobodnim delom u koji flig-horna i tenor saksofon unose nemir današnjeg vremena i svu prisutnost modernog
sveta - čak i tamo gde su poslednji mirni prostori surovih planinskih vrleti.
13 KORNELIJE Kovač je uvek za sebe
obezbeđivao ozbiljan tretman i kod publike i kod kritike. Bez obzira
da li su bile posredi pesme tipa "Cigu-ligu", ili poema
"1941.", ili, "Jedan ne tako običan život", o
njegovom radu se nikada niko nije usuđivao da govori sa nemarnošću
i površnošću.
Radom izborivši ono što je stvorio, i na to sve
dodavši svoj talenat neobične žestine, snage i mogućnosti,
izazivao je uvek poštovanje i kod onih koji su ga negirali, ili ga
nisu - razumeli.
18 NESPORAZUME je sam stvarao,
ali niko nikada nije mogao da skupi dovoljno hrabrosti da ga nazove
protivrečnom ličnošću.
Radoznalost ga vuče da napiše baladicu u
stilu "Ljubavne priče" - "Pogledaj u nebo", želja
za useljavanjem u disko-klubove i u diskoteke tinejdžera, ali i
posebna doza drskosti u odnosu na tradiciju poslovica i običaja
stvaraju - "Trla baba lan", i "Oj, dodo, dodole",
senzualne pesme napisane sa puno strasti za Oliveru Katarinu, treća
su struja tih njegovih izleta.
To nije, niti može biti - muzička
izdaja, to je samo njegova lična fuga osećanja, i razmišljanja, i
želja za životom.
Možda se u ovom trenutku još bolje
shvata Leonard Bernštajn, taj briljantni muzičar, kompozitor,
pijanist, dirigent, organizator, pedagog i entuzijast, kada kaže da
mu je najveća, ali i verovatno neostvarena želja - da jedna njegova pesma bude brodvejski
hit.
21 "1941" - izazov na koji Kovač
pronalazi pravi odgovor. Možda prva moderna kompozicija u kojoj je
duh revolucije, sećanje na rat i heroje, uspomene - od "Marije na
Prkosima" do "Herojeve majke", zazvučala u
senzibilitetu našeg vremena i života - 30 godina kasnije.
25 "KORNI GRUPA" nije samo -
muzika Kornelija Kovača, kao što ni muzika KK nije samo muzika -
"Korni grupe".
Možda izgleda nelogično, ali, ipak je
tako. S druge strane, "Korni grupa" postaje ono što jeste
- tek muzikom KK, kao što i muzika KK svoje - nikako definitivne
granice, dobija tek propuštena kroz instrumente "Korni grupe".
Druženje koje ne ograničava, već samo unapređuje, uveličava jedno
prijateljstvo i jednu ljubav.
28 ONI SU mašina koja zna da prevede
misli KK.
KK ih je naučio da misle na njegov način, i, mada svaki
od njih posebno možda ne bi vredeo onoliko koliko znače u ovoj
grupi, trenutno za KK ostaju najbolji.
35 KK treba sada da odsvira unapred
film, novi film Miše Radivojevića. Njegova muzika treba da da
kompletan redosled osećanja, pokreta, kretanja i akcije svih
glumaca, kamere i reditelja.
Kao da reditelj svesno odlazi u drugi
plan i ostavlja muziku da dela. Da li je to mogućnost novog muzičkog filma?
42 PLOČE, koncerti, TV - to nije
dovoljno za ono što muzika KK znači i nosi u sebi. Kao da
naslućujemo, u poslednjim kompozicijama, najavu oratorijuma, baleta,
rok-opere, uličnog pozorišta - neopterećenog bilo kakvom formom
koja obavezuje.
(Ako Opera Hrvatskog narodnog kazališta razmišlja o
postavljanju rok opere "Gubec-beg", Karla Metikoša, Ivice
Krajača i Miljenka Prohaske, onda ni ovakva predviđanja budućnosti
muzike KK ne bi trebalo da izazivaju gnev "ozbiljnih
kompozitora").
49 MUZIKA KK nije ni zabavna, ni
ozbiljna ni neozbiljna. Ona je muzika koja je - ovovremena, koja se
nameće, ne udvara se, koja podseća, opominje, zove.
Koja je gruba,
oštra, drska, nervozna, prepametna i ironična, da bi, možda,
izgradila oklop iznad nežnih duša ljudi ovog vremena, koji se, bežeći
od svoje romantične i ljudske suštine, pojavljuju jedni ispred
drugih u promenjenim, pozajmljenim ulogama, i sa licima koja,
zamenjujući osećanja grimasama, žive život maski.
Februar - mart '74.
Napisao: Nikola Nešković (TV novosti, 1974.)
