Petrovac na Mlavi, septembra 1975: Priča o čoveku koji na čudan način
čita novine: samo traži one kojima je potrebna pomoć...
U ulici Milana Ristića broj 21, u
skromnoj kući, okruženoj bogatom i lepo uređenom baštom živi
Milan Ljubomirović. Dva minuta odatle, u Ulici Maršala Tita 204,
nalazi se kafana "Trest" vlasništvo istog tog Milana. Živi
on svoj život između radnje i kuće sa suprugom Leposavom i unukom
Goranom. Naoko običan život kakav većina vodi.
Ali nije. Jer, Milan Ljubomirović ima
mnogo veću porodicu: stotine onih, i kod nas i u drugim zemljama,
kojima je potrebna pomoć. Bilo kakva.
On čita sve novine i časopise u našoj
zemlji i beleži imena i adrese ljudi u nevolji. Ima već čitavu
kartoteku. To skupljanje je samo deo ovog prilično složenog posla.
Jer, sledeća faza je slanje pomoći, novca, hrane, odeće, obuće, a
zatim prepiska i provera da li je sve stiglo u prave ruke.
Eto, to je "hobi" Milana
Ljubomirovića iz Petrovca na Mlavi, kafedžije, aktiviste Crvenog
krsta, jednog od prvih predsednika Mesne organizacije Narodnog
fronta, bivšeg stolarskog šegrta, koji je, kako kaže, izučio
zanat sa "stomakom slepljenim za kičmu".
- Gorko sam živeo, znam šta je
nevolja, nisam zaboravio svoje "gladne dane" i ledene
podrumske sobičke. Šta da vam pričam. Kome još nije poznata priča
o predratnim šegrtima, vrućim šamarima i kriškama hleba kroz
koje si mogao da vidiš gazdu.
Sedimo u Milanovoj kafani dok nam
priča. Omanji rastom, šezdesetogodišnjak. Bele kose, koja jedva
proviruje ispod kačketa. Tihim glasom smireno priča. Živahne su mu
samo oči ispod nakostrešenih obrva.
- Nemam ni ja mnogo, mala mi je radnja, ali meni i ne treba mnogo. Porodica mi je skromna. Tako stigne malo
nama, malo nevoljnicima.
Milanova kafana je, međutim, uvek
puna. Stecište je raznih nevoljnika ali dolaze i drugi, čak i
imućni i vrlo ugledni Petrovčani. U njoj može mirno da se posedi,
niko da te ne uznemirava. Da popričaš sa susedom, prijateljom, i, što je najvažnije, ako imaš neku
muku, da se izjadaš Milanu. I ne samo to, da pojedeš, platio ne
platio.
- Ima kada - kaže Milan. - Čovek je
u nevolji, kako da ne pomogneš, bar da ga nahraniš, pa kad mu krene
bolje, platiće, ako se seti, jer ja raboše ne vodim.
Inače, dugačak je spisak onih kojima
je Milan Ljubomirović pomogao. Svote nisu bile uvek velike, od 10 do
500 dinara, ali su uputnice stizale u pravom trenutku. To su ljudi
iz svih krajeva naše zemlje: Bitolja, Požarevca, Skoplja,
Mojkovca, Bosanske Srebrenice, Hučareva, Kolašina, Brodareva, Luke
kod Bora i mnogih drugih.
- Pročitam tako u novinama - kaže
Milan. - Nevolja teška, ostalo mnogo nezbrinute dece. I ja, šta ću,
prvo ček a zatim i paket. Znate, cipelice, čarapice, odelca...
Bezbroj je takvih primera u Milanovoj dokumentaciji. Kada su
se dešavali tragični događaji u Bijafri, neobični dobrotvor je
otpremio 16 paketa tamošnjoj deci preko našeg Crvenog krsta. Iste
takve pošiljke uputio je i deci u Vijetnamu, Indiji i mnogim
zemljama centralne Afrike koje je opustošila suša.
Zato stižu pisma sa svih strana.
"Dragi druže Milane, evo dobio sam Vašu pomoć od 30 hiljada."
"Zdravo druže, poštovani i visoko cenjeni Milane. Pošto sam primio Vašu pošiljku i solidarni poklon za moju porodicu, odlučih da Vam napišem i da Vam se zahvalim."
"Prosto nemamo reči kojima bismo izrazili zahvalnost što ste svojim poklonima omogućili da izvestan broj učenika iz najudaljenijih sela i zaselaka već danas udobno podnosi zimsku hladnoću i uspešno se bori sa snežnim nanosima i mećavama."
Mogli bismo dugo ovako da ređamo. Pisama je bezbroj. Pisana su pisaćom mašinom i overavana pečatom, ali i običnim ili mastiljavim olovkama, mastilom.
- Volim sva ta pisma, osećam da su mi
prijatelji pisali. Ta pisma su mi najdraža priznanja, uz Orden
zasluge za narod sa srebrnom zvezdom kojim me je odlikovao maršal
Tito.
Zar je onda čudo što se za Milana
priča da je svoje obaveze prema ljudima izmirio za sledećih sto
godina. Ali i prema društvu. Jer, uvek je najveći darodavac
prilikom raspisivanja samodoprinosa i organizovanja raznih
dobrovoljnih akcija.
Od svojih para preuredio je prostorije Crvenog
krsta u Petrovcu i kupio nameštaj. Za izgradnju vodovoda i
kanalizacije u ovom gradiću dao je i jednokratnu novčanu pomoć
koja nije bila mala.
I čuli smo još jednu priču. Najveće
petrovačko preduzeće, industrija nameštaja "Javor",
razvilo se iz stolarske radionice Milana Ljubomirovića, one iste
koju je 1946. godine bez naknade ustupio društvu. To samo poneko
pamti u Petrovcu. Sećanja su zakopana u arhivi "Javora".
Milan je pošao da nas isprati i uz put
svrati u poštu. Nosio je telegram sledeće sadržine, adresiran
redakciji jednog bedgradskog lista:
"Molim da novac uručite preko
svog dopisnika za porodicu Stuparević Traila, selo Luka kod Bora.
Nudim im stan i hranu, knjige za decu i odeću besplatno do izlaska
njihove majke iz zatvora. Ljubomirović Milan, Petrovac na Mlavi
12308, Maršala Tita... "
Napisao: M. Dobrić (Ilustrovana, 1975.)
