Pre svega, moram i hoću da sačuvam svoju dušu od mržnje, da ni po koju cenu ne dozvolim da budem isprovocirana i da počnem da mrzim nekoga samo zato što je imao tu nesreću ili sreću da bude rođen kao pripadnik neke druge nacionalnosti.
Moramo sačuvati bolji deo sebe za vreme koje će kad-tad doći, za čas kada ćemo pogledati jedni drugima u oči i početi da živimo drugi, bolji, novi život.
Mislim da je to malo što bi svako od nas morao učiniti istovremeno jako mnogo. Ne padati u vatru od mržnje i ne dozvoliti da nas uvuku u to odvratno kolo koje vode ludaci.
U svemu ovome ja osećam strašnu teskobu, ali ja ipak preživljavam.
Ujutro ustanem, doručkujem, idem na probu, razgovaram sa ljudima, ponekad se i nasmejem... ali često plačem. I pomislim da mi osim suza ništa drugo nije preostalo, a onda dođe drugi dan, pa sebi kažem: Pa dobro, imaš još nešto osim suza, imaš reči!
Vrlo često odlučim: Neću više, ne mogu više ni da razgovaram ni sa kim, uzaludno je...
Bezbroj puta se osetim usamljenom, ali me spašava to što verujem da ima dovoljno drugih koji isto misle, pa opstajem ipak u toj usamljenosti hiljada sličnih ljudi.
Da li je slučaj ili sudbina, ali ljubavlju sam uvek bivala vezana za neke druge gradove ove naše zemlje. Čovek mog života, moj mladić je Dubrovčanin. Divne smo časove proveli zajedno, volim ga... a evo, već mesec dana ne znam ništa o njemu. Ne znam ni da li je živ.
Leto sam provela u Dubrovniku i nikada nisam čula niti jedne ružne reči ni od koga. A taj grad je već tada živeo u strahu. Ja sada ne smem ni da pomislim kako je njima svima bez vode, hrane, struje bez veza sa svetom, opkoljenim raznim vojskama, u užasnom strahu...
I zbog toga se osećam potpuno izgubljena i nemoćna, i ostaje mi samo da se molim i nadam da će sve biti u redu. Ali, čak i ako ostanemo živi, ja ne znam kako ćemo mi ponovo tamo da odlazimo. Da li ćemo ikada više za svoga života moći otići u Dubrovnik, među ruševine ljudskog duha?
Mržnja je velika rana koja teško zarasta.
Jedino znam da moram da živim sa svim tim bolom. A strašno je teško živeti, a ne biti ni na čijoj strani. I shvatam sada da je lakše mrzeti, nego voleti."
Zdravka Krstulović, glumica iz Splita:
"Oslobađanje neviđene količine mržnje i potamnjenje svijesti me strašno potreslo. Taj pohod ljudi kroz mrak je užasan.
Uvijek mislim da postoji ljudski način razrješavanja problema čak i kada su mišljenja različita.
Izašle su na vidjelo najmračnije i najdivnije strane ljudi koji žive oko nas.
Nećemo izaći iz mraka dok ne izađemo iz terora primitivizma. Onog balkanskog, u smislu: Ubiću te, pa makar i sebi naškodio."
(S.O.S, Sarajevo, 1991.)