Titova Korenica, 22. jula 1977: Sala
hotela "Plješevica" u rano jutro. Redovi stolova
mestimično zastrtih, musavim stolnjacima. Za duplim stolom deo ekipe
"Partizanske eskadrile" koji treba prvi da stigne na teren.
Raspoloženje blizu nuli.
Pogledi kroz prozor, na nebo koje se
niskim, crnim oblacima, naleglo na okolne planinčine. Težak miris
hladnog duvanskog dima. Za stolom kod samog ulaza, Hajrudin
Krvavac Šiba, režiser "Partizanske eskadrile" i Ljubiša
Samardžić Smoki.
Šiba, oniži, okrugao čovečuljak u
najboljim godinama, proređene kose, povelikog stomaka, sa kojim
stalno ratuje jer večito pokušava da drži dijetu i nikada u tome
ne uspeva, odeven u pantalone od teksas platna, začudo preširoke i
toplu jaknu sa letačkom značkom izvezenom na grudima, u rekvizit
filma koji radi.
U razgovoru neprestano gestikulira,
raspoloženje mu varira, nikada ne prelazeći donju granicu
optimizma, pa su zato i njegovi izlivi najpesimističkijih
raspoloženja simpatično smešni.
Ni jedna rečenica nije bez paprenog
začina za koji se obično kaže da nije za štampu.
Dok govori, upotrebljavajući glagole u
velikim količinama, pogled mu šeta između prozora i para vrućih
kobasica na stolu. Pogled kroz prozor, pogled u tanjir.
Komad kobasice na putu između tanjira
i usta reši da aterira na pantalone i u tome uspeva, glagol na račun
majke nestašne kobasice, a između toga priča o filmu.
Kasnije, kod preslušavanja trake,
najjasnije je snimljeno ono "mljac-mljac", ali čuje se i
ostalo.
HAJRUDIN ŠIBA KRVAVAC:
- Spremao sam "Avijaciju"
(radni naziv filma bio je "Partizanska avijacija" - op. Y.)
dve godine. I stalno je bivalo - biće para, nema para...
Producentska posla. To u stvari i nije film - to je moja želja da
držeći se osnovnih istorijskih činjenica, napravim baladu o
ljudima koje smo u ratu gledali odozdo, sa (glagol) zemlje kao
bogove...
Avion sa petokrakom zvezdom, gledan sa
partizanskog položaja, bio je nešto... nešto... ne znam ni sam
kako da ga opišem. To bih hteo da uslikam, i to na način koji je
blizak svakom gledaocu.
Voleo bih da Major, Vuk, Dalibor,
Slaven, Žare, Milja, Jelena, sve te ličnosti iz filma zažive u
bioskopima i kao realne ličnosti, ali i kao ono što u stvari i
jesu, sastavni deo večite želje našeg naroda da bude svoje sudbine
gospodar....
Neću pričati o sadržini filma...
Počinjemo od osnivanja partizanske ekadrile, završavamo sa
stvaranjem prve vazduhoplovne baze... Ne računajući poslednju
sekvencu.
Snimali smo, do sada, u okolini Han
Pijeska, sada smo u Udinama, zatim prelazimo u Mostar.
Radimo paralelno i film i televizijsku
seriju od pet nastavaka. Film bi trebalo da bude završen krajem
godine i da odmah krene u bioskope. Serija bi trebalo da krene kroz
dve godine.
LJUBIŠA SAMARDŽIĆ (opis nepotreban),
pilot potporučnik ŽARKO CEROVIĆ (opis iz knjige snimanja:
"Dvadeset i osam mu je godina. Prava ljudina. Od soja
gorolomnika: govor grlat i bučan, oči koje žagre. Zapenušana,
neiscrpna snaga."):
- Žare je po malo svojeglav, po malo
razuzdan, ali nadasve neustrašiv mladi čovek, koji je, pored
ostalog i ražalovan što je pred rat, proleteo ispod mostarskog
mosta, kako kaže:
"Za dlaku proleteo, ali i opkladu
dobio".
U njemu ima mesta samo za jednu želju:
za slobodom.
VISORAVAN u okolini Udina, 22. jul
1977. Rano pre podne. Objekat. Vojnički logor. Eskadrila aviona.
Cisterne. Statisti. Ispod drveća, dva dvokrilca maskirana platnom i
granjem.
ŠIBA:
- To su naši avioni. Strah me uhvati
kad vidim svu tu tehniku i kad pomislim da je, možda nisam potpuno
iskoristio. A kad god završimo snimanje, čini mi se da je nismo
dovoljno iskoristili.
Bura udara, a oblaci nam ipak stoje na
glavama. Obilazimo objekat. Štabski šator. Bura samo što ga ne
rastrgne. Šiba se čudi kako da ga nije odnela u toku noći. Radio
stanica, romantična, lepa kućica od granja. Romantična kad nema
bure. Brzo je ostavljamo. Šta raditi?
Moglo bi se snimati ako se vreme malo
razvedri.
Na dispoziciji, dnevnoj zapovesti
snimanja, govoreći vojnim jezikom, ispisano je da tog dana treba
snimati far Majora i Begovića, zatim jedan kadar sa Vukom, i jedan,
poslednji na ovom terenu, sa Žaretom.
Samardžić cupka. Navija za komadiće
vedrog neba koji se, ponekad, pojave.
Oko pola deset počinje pljusak.
Oblacima je dosadilo da se samo oslanjaju na brda, počinju da se
razlivaju po njima. Bura jenjava, pljusak se ustaljuje.
Samardžić prebrojava bogove. Planirao
je da završi snimanje poslednjeg kadra i istog dana krene za Pulu.
Tamo ga čekaju supruga i deca i... Pulski festival.
UDBINA, 22. jula 1977. Rano podne.
Hotel. Kancelarija ekipe. Više nema nade. Kiša pljušti i pljušti.
Ne kao da je jesen pred vratima, nego kao da će svakog časa početi
potop.
Ko li će biti Noje?
Mladen Todić, najbolji direktor filma
kod nas, ne uzbuđuje se. Koristi ružno vreme da bi sredio poslove.
Bata Živojinović, Bekim Fehmiu, Faruk
Begoli, Suada Avdić, Radoš Bajić, ulaze i izlaze.
Šiba zakazuje vanredni sastanak štaba
ekipe. Planiranje za sutra. Sa aerodroma Zadar javili su da bi 23.
moglo da bude lepo vreme, ali, ipak, treba se obezbediti. Treba
napraviti plan snimanja i za ružno i za lepo vreme.
Jer, kako Todićeva neumoljiva računica
kaže: svaki dan, bilo snimanja ili ne, košta 13 starih miliona.
Čitav film, bez učešća armije,
gotovo dve stare milijarde.
I to je predračun. Račun će,
sigurno, zbog ovakvih uslova i dana, biti i veći.
Kako će producent, "Sutjeska"
iz Sarajeva, reagovati na to? Hoće li neočekivano nevreme u kojem
su se istopili milioni tog dana, biti za nju vis major ili neće?
BATA ŽIVOJINOVIĆ (opis nepotreban),
pilot poručnik VUK ALEKSIĆ (opis iz knjige snimanja: "Prevalio
je tridesetu. Visoka, mišićava prilika. Lice osenčeno tugom,
zaraslo u korov brade. Oko usana lebdi gorak, skeptičan osmeh."):
- Vuk je čovek koji je, pogibijom
čitave porodice, u bombardovanju Beograda, izgubio veru u život. Za
njega postoji samo smrt. Vreme u partizanskoj eskadrili pokazaće mu
da ne treba srljati u smrt, da se treba okrenuti budućnosti ne
žaleći, pritom, ni svoj život.
FARUK BEGOLI (opis nepotreban) poručnik
ISMET BEGOVIĆ (opis iz knjige snimanja: "Begović je mlad,
vižljast, pravilnih crta lica koje ulivaju poverenje."):
- Begović je čovek sa zemlje. Zajedno
sa Majorom dobio je zadatak da oformi partizansku eskadrilu, ali za
razliku od Majora, on brine da eskadrila uvek bude o svemu obaveštena
i dobro snabdevena. Istina, ja ne volim da letim, i nisam nikada u
Sarajevo doleteo avionom, ali to što Šiba priča da me je ostavio
na zemlji jer se plašim letenja - čista je insinuacija (smeje se).
Štab je završio većanje. Plan
snimanja za 23. jul je gotov. Kiša ne prestaje. Ni od pasulja, koji
je trebalo pojesti u vojničkom logoru, nema ništa. Ljudi iz ekipe,
koji su bili u logoru, kažu da je poplavljen.
Prema tome, ostaje samo jedna
varijanta: povratak u Titovu Korenicu i u hotel "Plješevica".
Šiba komanduje polazak.
TITOVA Korenica, 22. jul 1977 sala
hotela "Plješevica", rano popodne: Miris hladnog duvanskog
dima izmešan sa svežim mirisom dima. Ekipa pokisla. I od kiše i
zbog izgubljenog dana.
RADOŠ BAJIĆ, mladi glumac koji je
posle "Sarajevskog atentata" krenuo iz filma u film, ovo mu
je četvrta uloga, DALIBOR (videti opis sa početka teksta):
- Dalibor je mladić koji, u
najpravijem smislu te reči, sazreva tokom filma. On gubi prvu
ljubav, Milju, gubi svog idola Žareta, ali shvata da se do pobede
može doći samo uz žrtve. I spreman je da i on bude jedna do njih.
BEKIM FEHMIU (opis nepotreban), MAJOR
(videti opis sa početka teksta):
- Major je čvrst čovek, pilot
predratni oficir, španski borac, sedam puta obaran, dva puta
ranjavan. Čovek koji zna da komanduje, ali koji nije lišen ni
snažne note humanosti. U ratnoj situaciji, u njemu nema mesta za
ljubav prema ženi, jer je zaljubljen u avijaciju.
Možda bi u drugoj situaciji, da je
preživeo rat, ljubav prema Jeleni, koju igra Zlata Petković, i
procvetala, ali on to ne dočekuje. Ranjen, u avionu koji je toliko
oštećen da ne može da aterira, on leti prema suncu i niko nikada
nije video mesto gde je pao, ako je pao.
SUADA AVDIĆ, debitant, student prve
godine sarajevske akademije, dva krupna plava oka, mladeži po licu
raspoređeni na najsimpatičnijim mestima, dugokosa, smeđokosa,
MILJA (opis iz knjige snimanja: "Devojka od 17 godina, umiljata
lica, vragolastih očiju, sva savitljiva, lomna, neukrotiva."):
- Milja je devojčica koja postaje
devojka u času kada upoznaje Dalibora. Rat joj ne dozvoljava da do
kraja iživi svoju sreću i večita ženska strahovanja - koliko će
trajati ljubav muškarca.
A kiša u Titovoj Korenici pada i
pada.
Stigle su prve rolne snimljenog
materijala. Odlazi se u mesni bioskop ("Reprezentativan, pacovi
iskaču iz projektora" - primedba Hajrudina Krvavca, a nije bilo
pacova, bile su samo bubašvabe), da bi se videlo šta je snimljeno.
Rolne i vreme. Posle ponoći,
projekcija se završava.
Možda će sutra, 23. jula, vreme biti
dovoljno lepo da bi se snimalo i nešto iz plana za lepo vreme?
Zabeležio: Nino Milenković (TV
novosti, avgust 1977.)
