Bilo je seljaka, radnika, intelektualaca.
Sećam se, čim je Tito počeo da
govori nastala je takva tišina u celoj sali, u kojoj je sedelo
nekoliko stotina ljudi, da si mogao čuti kako diše onaj sused do
tebe.
Tu je i onaj veliki trenutak kad je
Tito proglašen za Maršala.
Naime, za većinu odluka znalo se već unapred da treba da se donesu, za neke da se pripremaju prednacrti, ali o tome, da je predloženo da druga Tita proglasimo za maršala, o tome nismo znali.
S tim predlogom došao je jedan od rukovodećih ljudi Slovenije, doktor Vidmar. U momentu kad je on čitao predlog rezolucije, svi smo oduševljeno i spontano pozdravili taj predlog. Jer, zaista nešto idealnije nije moglo da se odluči u tom trenutku, nego da čovek koji je zbilja tako genijalno rukovodio jednim ustankom bude proglašen istovremeno i za maršala Jugoslavije, glavnog vojnog rukovodioca naših snaga.
Naime, za većinu odluka znalo se već unapred da treba da se donesu, za neke da se pripremaju prednacrti, ali o tome, da je predloženo da druga Tita proglasimo za maršala, o tome nismo znali.
S tim predlogom došao je jedan od rukovodećih ljudi Slovenije, doktor Vidmar. U momentu kad je on čitao predlog rezolucije, svi smo oduševljeno i spontano pozdravili taj predlog. Jer, zaista nešto idealnije nije moglo da se odluči u tom trenutku, nego da čovek koji je zbilja tako genijalno rukovodio jednim ustankom bude proglašen istovremeno i za maršala Jugoslavije, glavnog vojnog rukovodioca naših snaga.
Što se tiče samih borbi bilo je tu
mnogo događaja, mnogo stranica koje se, zbilja, ne mogu zaboraviti,
kojih se do u detalja čovek seća.
NAJTEŽI moji trenuci bili su onda kad
su mi ginuli borci, ljudi. Tako je bilo i kad su pali komesar
bataljona i komandir čete a obojica su proglašeni narodnim
herojima. To su bili Miloš Kupres, komandir čete i Pero Dokić,
nekadašnji student agronomije i komesar udarnog bataljona.
Tada sam se sreo sa drugom Rodoljubom Čolakovićem koji je ispred Glavnog štaba bio došao u posetu našem odredu da nam pomogne i da nas posavetuje šta i kako da radimo. Kad me je video, mislio je da sam izgubljen. Toliko me je potresla smrt mojih ljudi. Jer, poginuli su upravo oni u koje smo mnogo polagali.
Bilo je to u borbama prema Turiji i Lukavcu za vreme jedne kontraofanzive našeg odreda koji je išao sa zadatkom da se na neki način oslobodimo pritiska sa tri strane odakle su nailazili oni koje smo najmanje želeli, proustaški elementi.
Tada sam se sreo sa drugom Rodoljubom Čolakovićem koji je ispred Glavnog štaba bio došao u posetu našem odredu da nam pomogne i da nas posavetuje šta i kako da radimo. Kad me je video, mislio je da sam izgubljen. Toliko me je potresla smrt mojih ljudi. Jer, poginuli su upravo oni u koje smo mnogo polagali.
Bilo je to u borbama prema Turiji i Lukavcu za vreme jedne kontraofanzive našeg odreda koji je išao sa zadatkom da se na neki način oslobodimo pritiska sa tri strane odakle su nailazili oni koje smo najmanje želeli, proustaški elementi.
Mi smo se već u decembru 1941. bili
dogovorili sa majorom Todorovićem da zajednički s četnicima
izvršimo jedan napad u pravcu Tuzle. Eventualno da pokušamo i da
je zauzmemo. Nismo imali baš mnogo iluzija da ćemo uspeti, ali
nismo odustajali od pokušaja da napravimo prodor.
U momentu kad smo taj napad preduzimali, tadašnji kapetan Račić, jedan od četničkih komandanata, koji je po uzoru na naše udarne brigade, uspeo da formira i četničku udarnu, takozvanu Cersku udarnu brigadu, došao je s njom u taj kraj. Zajednički smo razradili plan. Mi, ozrenski odred, trebalo je da napadnemo sa zapadne strane prema Tuzli, četnici sa južne a Šekovački odred opet iz svog pravca.
Kad smo krenuli stigao mi je izveštaj od kapetana Račića da on ne može da učestvuje u akciji, jer su se, navodno stvari izmenile.
Tako nas je doveo u tešku situaciju.
Nastojao sam da povučem jedinice. I uspeo sam, osim te u kojoj je nastupao komandant udarnog bataljona i komandir čete sa svojom četom Miloš Kupres, koji je bio prodro napred, čak više nego što smo mu mi kao polazni položaj označili i našao se tako potpuno isturen da nismo mogli ništa da uradimo.
To je bilo onda kada je moj odred izgubio najviše u jednoj borbi. Palo ih je petnaest-šesnaest a među njima i ova dvojica.
Uzaludni su bili svi naši pokušaji da ih izvučemo.
U momentu kad su oni već podišli pod neprijateljske položaje i kad su se već prvi pucnji čuli, stiglo im je naređenje da se i oni povuku na stare položaje. Jedan deo čete već je bio povučen, ali u tom trenutku oni su primetili da im je jedan vod ostao skoro odsečen. Sa tim vodom bio je komesar bataljona Pero Dokić, a kad je to čuo Miloš Kupres, kad je video tu njihovu situaciju, potrčao je da im nekako pomogne, priključio im se.
Kako bi koji borac poginuo on je uzimao njegovu pušku, tako da je u momentu kad je i sam poginuo na sebi imao pet pušaka.
Kad smo posle toga Roćko (nadimak Rodoljuba Čolakovića) i ja prolazili pored puta stajale su žene, dugi nizovi žena i plakale. Znale su ko je pao.
U momentu kad smo taj napad preduzimali, tadašnji kapetan Račić, jedan od četničkih komandanata, koji je po uzoru na naše udarne brigade, uspeo da formira i četničku udarnu, takozvanu Cersku udarnu brigadu, došao je s njom u taj kraj. Zajednički smo razradili plan. Mi, ozrenski odred, trebalo je da napadnemo sa zapadne strane prema Tuzli, četnici sa južne a Šekovački odred opet iz svog pravca.
Kad smo krenuli stigao mi je izveštaj od kapetana Račića da on ne može da učestvuje u akciji, jer su se, navodno stvari izmenile.
Tako nas je doveo u tešku situaciju.
Nastojao sam da povučem jedinice. I uspeo sam, osim te u kojoj je nastupao komandant udarnog bataljona i komandir čete sa svojom četom Miloš Kupres, koji je bio prodro napred, čak više nego što smo mu mi kao polazni položaj označili i našao se tako potpuno isturen da nismo mogli ništa da uradimo.
To je bilo onda kada je moj odred izgubio najviše u jednoj borbi. Palo ih je petnaest-šesnaest a među njima i ova dvojica.
Uzaludni su bili svi naši pokušaji da ih izvučemo.
U momentu kad su oni već podišli pod neprijateljske položaje i kad su se već prvi pucnji čuli, stiglo im je naređenje da se i oni povuku na stare položaje. Jedan deo čete već je bio povučen, ali u tom trenutku oni su primetili da im je jedan vod ostao skoro odsečen. Sa tim vodom bio je komesar bataljona Pero Dokić, a kad je to čuo Miloš Kupres, kad je video tu njihovu situaciju, potrčao je da im nekako pomogne, priključio im se.
Kako bi koji borac poginuo on je uzimao njegovu pušku, tako da je u momentu kad je i sam poginuo na sebi imao pet pušaka.
Kad smo posle toga Roćko (nadimak Rodoljuba Čolakovića) i ja prolazili pored puta stajale su žene, dugi nizovi žena i plakale. Znale su ko je pao.
ŠTO se tiče žena, bile su hrabre.
Ispričaću nešto o Dragici Mitrović koja je prvih dana došla u
moj odred. To je bila jedna mala srednjoškolka, vrlo simpatična,
vrlo zlatna, a neverovatno hrabra. Ona je došla iz sela Trbuka, iz
jedne seoske, zapravo železničarske porodice.
Bila je završila Srednju stručnu školu u Doboju i nju je povukla Dušanka Vajić koja je bila u našem odredu kao član partije i jedan od organizatora ustanka u tom kraju. Ona je u naše redove došla kao bolničarka, ali nikada se od puške nije rastajala, osim kada je morala da pomogne da se izvuče neki ranjeni drug.
Bila je završila Srednju stručnu školu u Doboju i nju je povukla Dušanka Vajić koja je bila u našem odredu kao član partije i jedan od organizatora ustanka u tom kraju. Ona je u naše redove došla kao bolničarka, ali nikada se od puške nije rastajala, osim kada je morala da pomogne da se izvuče neki ranjeni drug.
U momentu kada je poginula išla je uz štab jedne brigade, uz pokojnog Peru Kosorića i pokraj njega je bila pogođena mitraljeskim rafalom koji je prosto presekao.
Njena smrt me je strašno pogodila.
ISTO tako sećam se drugarice Rave
Janković, narodnog heroja. Bila je borac šeste brigade. Zapravo,
ona je bila najpre u onom odredu koji je prvi započeo borbe u dolini
reke Bosne ispod Sarajeva, tamo oko Blažuja, da bi se kasnije
prebacila u Romanijski odred i iz njega otišla u šestu brigadu.
Bila je junak. Primer hrabrosti. Uvek borac, uvek s puškom. Blistala je. Sećam se jedne situacije. Mislim da je to bio početak šeste ofanzive, kad su velike, jake esesovske snage bile prebačene u Istočnu Bosnu, pa su naši morali da se povlače. Na terenu je ostalo samo nekoliko ranjenih drugova.
Ona je previjala jednog ranjenika dok su oko nje letele one nemačke crvene rakete koje su njihovim jedinicama označavale pojedine komande. Svaka takva raketa, malo ju je zbunjivala. Previjala je tog teško ranjenog borca i rakete su je više nervirale nego što su je plašile.
U jednom trenutku povikala je iz sveg glasa:
"Baci, jednom belu, majku ti, da vidim već jednom da previjem druga".
Bila je nadljudski hrabra. I nešto kasnije ta ista Rava, u šestoj ofanzivi, bila je teško ranjena.
Nisam je video, ali su mi pričali da su je teško ranjenu izvukli. Borba se vodila uveliko i nisu mogli da je previju kako treba.
Digli su je na nosila i ona je, dok su je tako teško ranjenu nosili, pevala, sve dok nije umrla.
Bila je junak. Primer hrabrosti. Uvek borac, uvek s puškom. Blistala je. Sećam se jedne situacije. Mislim da je to bio početak šeste ofanzive, kad su velike, jake esesovske snage bile prebačene u Istočnu Bosnu, pa su naši morali da se povlače. Na terenu je ostalo samo nekoliko ranjenih drugova.
Ona je previjala jednog ranjenika dok su oko nje letele one nemačke crvene rakete koje su njihovim jedinicama označavale pojedine komande. Svaka takva raketa, malo ju je zbunjivala. Previjala je tog teško ranjenog borca i rakete su je više nervirale nego što su je plašile.
U jednom trenutku povikala je iz sveg glasa:
"Baci, jednom belu, majku ti, da vidim već jednom da previjem druga".
Bila je nadljudski hrabra. I nešto kasnije ta ista Rava, u šestoj ofanzivi, bila je teško ranjena.
Nisam je video, ali su mi pričali da su je teško ranjenu izvukli. Borba se vodila uveliko i nisu mogli da je previju kako treba.
Digli su je na nosila i ona je, dok su je tako teško ranjenu nosili, pevala, sve dok nije umrla.
U RATU, kao i u životu ne dešavaju se
samo tužne, tragične stvari. Tako sam ja obilazeći položaje i
jedinice stigao jednog dana u štab našeg bataljona koji je bio prema Puračiću, prema Tuzli, i našao
samo jednog ćatu i jednog bricu. Brica brije ćatu.
"Đe su ovi drugi? - pitam.
"Oni su - kaže brica - na
položaju, ali treba da se vrate."
A ja, kao velim, kad moram da čekam
onda bar da se obrijem. Jer, mi smo se uvek brijali i strašno držali
do toga. Čak smo se i u petoj ofanzivi brijali. I sednem ja da mene
brico obrije.
A brica se raspričao:
"Pa druže, Tošo, kad ono bi, ona borba tamo, a mi navalismo. Vičem ja komandiru to i to... "
I malte ne ratuje on, bitke dobija, mene nasapunjao, maše onom britvom:
"Kad bi ovo, kad bi ono... Pa ja opet njima kažem a taj i taj, napravismo to i to, provalismo tamo neprijatelja".
I, poteže on britvom, a britva tupa, običan nož. Užas. Stegoh zube, a on brije li brije i stalno prepričava ta svoja junaštva. Kad je bio napola ja htedoh da kažem: "Prestani, dovraga, pa makar..." ali šta ću, kako ću da idem napola obrijan? Opet me on nasapuni i ja se trljam sam a on priča...
A brica se raspričao:
"Pa druže, Tošo, kad ono bi, ona borba tamo, a mi navalismo. Vičem ja komandiru to i to... "
I malte ne ratuje on, bitke dobija, mene nasapunjao, maše onom britvom:
"Kad bi ovo, kad bi ono... Pa ja opet njima kažem a taj i taj, napravismo to i to, provalismo tamo neprijatelja".
I, poteže on britvom, a britva tupa, običan nož. Užas. Stegoh zube, a on brije li brije i stalno prepričava ta svoja junaštva. Kad je bio napola ja htedoh da kažem: "Prestani, dovraga, pa makar..." ali šta ću, kako ću da idem napola obrijan? Opet me on nasapuni i ja se trljam sam a on priča...
"Slušaj, brico, molim te - rekoh
mu ja - priznajem ti da si veliki junak, ali slušaj, svi oni koji
sednu pod ovu tvoju britvu veći su junaci od tebe, pa boga mi i
ja."
JEDNOM opet bio sam u koloni sa Roćkom
Čolakovićem. Bila je noć a kad je noć prenosi se komanda kad na
nešto treba da se skrene pažnja.
Na primer govori se "Brže, brže ili uspori malo ili stoj ili oprez ..."
I tako vidimo zaustavi se kolona a tamo, kao pored nekog jarka stoji neki čovek i viče svakom "preskoči, preskoči, preskoči!..." I svi preskaču.
Dođe Roćko na red, ripnu, preskoči, pa pošto vide da tu nema nikakav jarak, zapita:
"A zašto sam preskakao?" - a ovaj čovek će:
"Pa druže Roćko, hoćemo malo da rasanimo ljude, vidiš umorni su."
Eto, bilo je i takvih stranica.
Napisao: Todor Vujasinović (TV novosti, 1973.)
Na primer govori se "Brže, brže ili uspori malo ili stoj ili oprez ..."
I tako vidimo zaustavi se kolona a tamo, kao pored nekog jarka stoji neki čovek i viče svakom "preskoči, preskoči, preskoči!..." I svi preskaču.
Dođe Roćko na red, ripnu, preskoči, pa pošto vide da tu nema nikakav jarak, zapita:
"A zašto sam preskakao?" - a ovaj čovek će:
"Pa druže Roćko, hoćemo malo da rasanimo ljude, vidiš umorni su."
Eto, bilo je i takvih stranica.
Napisao: Todor Vujasinović (TV novosti, 1973.)