Decembar 1978: Odavno je poznato da za rok-stvaralaštvo
nisu uvek potrebni vokalni solisti snažnih mogućnosti.
Odavno se
zna da izvrsni Mik Džeger nema glasovnu moć koja bi odgovarala
najširim dijapazonima i to njegovim "Kotrljajućim kamenovima"
nikada nije smetalo.
Fenomen rok-pevača je dublji i kompleksniji od dostizanja
visokog C i zvezdanih visina školovanog operskog glasa.
Verovatno
najbolji jugoslovenski rok-pevač Željko Bebek pre deceniju i više
ne bi ni stigao do neke audicije za pevače zabavne muzike, a danas u zemlji već ima nekoliko kopiranata koji ga sa više i manje
uspeha podražavaju.
U poslednje vreme, međutim, kao da
se vokalno stvaralaštvo u pop-muzici sve više izjednačava sa
angažovanjem naturščika u značajnim ulogama na filmu.
Kao da je
došlo vreme nepevača.
Nepevača koji beleže veće uspehe od
osvedočenih imena domaće pop i zabavne muzike kojima se može dati
zvanična i nezvanična diploma o glasovnim vrednostima.
Trenutno se u domaćoj rok-muzici
najviše govori i na radio talasima najviše slušaju nekadašnji
muzičari, gitaristi, pijanisti, bubnjari, koji su, hteli to ili ne - morali da propevaju.
Oliver Mandić peva slabašnim glasom ali beleži
velike uspehe.
Bora Đorđević je vokalni solista svoje nove grupe
"Riblja čorba".
Slobodan Kovačević je odlučio da bude
pevač u svom sastavu "More".
Nekadašnji bubnjar "Indeksa"
i "Bijelog dugmeta" Milić
Vukašinović prijatno iznenađuje kao pevač u svojoj grupi "Vatreni
poljubac".
Nikola Borota sam peva u svom "Kamenu na
kamen".
Zlatko Manojlović je već godinama više pevač nego
muzičar ...
Uspeh prati nepevače dok su pravi pevači u krizi. Nije
li to dokaz da je rad u grupi ipak rešenje za mnoge od njih?
Napisao: Zoran Predić (RTV revija, 1978.)
