"Usred ove bačke nizine, prošlost
se zove salaš. Salaš: način života, klatno koje lagano a
ujednačeno hoda, oblak koji nepomično stoji na obzorju, tiha linija
horizonta.
Na jednom salašu Feher Ferenc je zapisao: 'Gledam, kako
se moja sudbina osipa niz mršave, male dlanove'. Sudbina salaša,
međutim, kada melanholično zvoni u glasu Vere Svobode, ili pak
Zvonka Bogdana, bezmalo je čitava sazdana od tih razbokorenih
panonskih Kornata koji čekaju, neutilitarno, da ih otkrijete."
U ovom prilogu salaše vam otkrivaju Draško Ređep i Ivo Eterović...
"Paor je paor, ne zna granice." (Veljko Petrović, "Salašar")
Lutajući atarima u predvečerje, kada
se "ogromno platno neba" (P. Vojnić Purčar) javlja u
magiji svojih ljubičastih tonova, i kada nailazi ona salašarska
teskoba, istovetna s dugom melanholijom stepskih putnika, usred
Bačke, uvek usred ravnice, bele mrlje salašarskih otkrivenih zdanja
ispod visokih bagremova jedine su markacije.
"Putovati znači menjati se. Ali nije li to i opčinjenost istim drvećem, salašima, poznatim lavežom pasa na živice, kada se čini da se traka odmotava mehanički, i putujući zaustavljen, posmatraš kretanje izvan sebe" - veli ovaj isti Vojnić Purčar, u svom romanu "Odlazak Pauline Plavšić".
I odista, u vidokrugu putnika koji brodi ravnicom, javlja
se apokaliptična slika nekadašnjih razmišljanja Veljka Petrovića,
koji je, u svom patetičnom, visoko podignutom glasu snatrio kako "konjanici, kočije, prolaze tamo negde u žitima, leprša im
griva..."
Nema nigde nikoga, i nema ni za kim da se osvrnemo.
Jednolično data horizontala koja namah prenerazi namernika, a koja,
opet, tek svojim starim znancima ostavlja mogućnost spoznaje
nijansi. Mnogobrojnih.
Jer, zapravo, i reč je ovde o nijansama te
crne zemlje, tako neujednačeno mrke i masne. O tome da "ravnica
je samo prividno jednolika i prividno ćutljiva".
U dugim
jesenjim i zimskim noćima, kada traje lavež salašarskih pasa, i
kada tako melanholično šumore visoke grane topola, ovde je, više
nego igde, čak više nego i na sinjem moru, osećanje usamljenosti
autentično i uticajno.
Video sam, u jednom starom već filmu,
kako, u praznoj, pomno ispražnjenoj sobi, sa kao cekin žutim podom,
salašarska mlada učiteljica, vazda u krug, vozi svoj novi bicikl,
nemajući ni mogućnosti ni želje možda da se sa njegovim
svetlucavim, srebrnastim točkovima zaputi nekamo po leniji, njivama,
iza brazde.
To malo žutog poda jedini je njen put, vazda u krug
postavljen, nalik na jedan Ujevićev stih. Nije, naime, taj prostrani
horizont zemlje bačke ni nalik na zašećerene vinjete koje nam nudi
naša naiva, ili pak zakasneli odjeci naše nazdravičarske, vinske
pesme.
Uostalom, s tom lažnom, kičerskom predstavom o ambijentu
panonskom, obračunao se isti taj naš čika Veljko, čiji glas ne
čujemo već punih deset godina, koliko je već proteklo od njegove
smrti:
"Uveren sam da će naslov ovog našeg razgovora ("Bačka zimi") izazvati u svakome ko nije odrastao na toj našoj blagoslovenoj bačkoj ravnici, otprilike istu, predstavu; onu običnu zimsku sliku iz, takozvanih, porodičnih, ilustrovanih časopisa, s dopisnih, karata, s amaterskih fotografskih izložbi, sa starih bojadisanih snimaka u starim kućama. Bela, belomodra ravan gubi se u sivomrkoj daljini, iz ravne, glatke, bele nizine, u jednom uglu, samo nešto izviruju uvučeni, utonuli krovovi, čije šiljke omekšava i tupi debeli pokrivač, a ispod koga već žmiri po koji žuti prozorčić, u dubini već zapada veliko, crveno sunce, u drugom uglu, na smrznutoj barici, tociljaju se dundasta, zamurena deca, zavejanim putem naziru se sanke gde pristižu u oblaku pare... "
To je ta poznata, prečanska, zimska
idila, taj "kič", u kome, kao u svakom kiču uostalom, ima i
istine, ali samo delimične i naročito oslađene istine.
Putovati
zemljom panonskom, a ne spoznati taj osobeni ugao zemlje, blatnjavih,
kišnih, teških noći, kada se svaka razdaljina čini beskrajna, i
kada su daleka salašarska svetla nalik na svetionike jednog usahlog
mora kojim se sad već gotovo i ne plovi - znači ne videti jedan
predeo čiji je osnovni paradoks: toliko otvoren prema suncu i
mraznim noćima, kiši i olujnim vetrovima, a u isti mah tako
naklonjen stvarnosnom, korenskom osećanju opstanka.
Ima jedna francuska poslovica koju je
rado citirala Isidora Sekulić i mi smo je jednom napominjali u vezi
sa salašima: Plus petite la maison, et plus solide la Cloture.
Veli
se, otprilike: Što je kuća manja, ograda je čvršća.
Paradoks i
ovde, međutim, preti da naruši red, i mi smo ga uobličili ovako:
Kuća je, najčešće, na dnu platna, ili u dubini kadra. Okolo
pucaju bezmerni vidici barokno razvijenih oblačina panonskih,
horizontale sudbine, tek nekoliko uspravnih poteza đerma, topole,
zvonika.
Tako je to kod starih naših majstora. Tako je to u
fovističkoj gami Konjovića. Tako u pojednostavljenom mizanscenu
salaša Stojana Trumića.
Velike površine njiva i sad, kao ono u
vreme savremenika Veljka Petrovića, nagone putnika na poznate
lamentacije o monotoniji pejzaža, u sumornosti i sivilu predela.
Treba li da se podsećamo jednog Matoševa pogleda kroz okno
peštanskog voza, usred Panonije? Tek, kuća s izuvijanim seoskim
barokom svoje uspravnosti, svetlo okrečena, najčešće bela, usred
crne njive, s onih nekoliko visokih stabala bagrema i topole, u
nedogledu prituljene svjetlosti u praskozorje, kuća bez sumnje
ostaje da važi kao prvostepena senzacija.
Bogdan Bogdanović je,
svojevremeno, tumačio fenomen grada, pa i našeg grada, kao pitanje
antičko, sa saznanjem koje je čitav svet, bez početka, ali i bez
mogućnosti kraja.
Ovde, usred salaša, koji su, može biti, u
njegovim poslednjim trenucima, protutnjali konjanici našeg
detinjstva, ali kojim i dalje ne prestaje da huji, do zlokobnosti i do prisećanja, da ne
kažem predosećanja rušenja, košava koja je stigla iz daleka, kuća,
i to ta zamišljena, i postojeća i nepostojeća demarkacija jednog
svetla, kuća je ceo svet.
Nema tu, najčešće, onih dekorativnih, ukrasima od novih materijala zaptivenih i sazdanih vratnica
koji, u našim sokacima, često nadvisuju zdanja kuća. Kuća je
svetla, u svojoj asimetriji, sa svojim gonkom, sa svojim većitim
produžecima. Sa svojim ograničenjima najzad.
Gde joj je ograda, gde joj je taj krug
istrulelih letava, dera kroz koju se zaviruje u susedstvo? Gde joj je
prvi a gde drugi komšiluk? Možda je jedina, suštastvena ograda
njenog gazdinstva, njenog posedovanja, njenog jedinstva zapravo to
veliko crno more nespokojstva vetra, mećave, vrelih podneva od kojih
niko i nikada ne može da umakne.
Zaista, francuska izreka, koju smo
spominjali, posle Isidore, o kući i ogradi, doseže ovde do stepena
svoje antiteze. Kao u južnoameričkim džunglama, i ovde je svaka
ograda tek dekorativni, neprimetni potez makete. Nepostojeća u
surovom, niskom realitetu nizine, onda, dakako, i ne traje dugo, niti
se može obuhvatiti pogledom iznutra.
Jedini pogled salaša: visoko nebo nad
nama, bespuće zemlje oko nas.
A u jednom kadru, sad se prisećam:
film Vojnića Purčara, salašarska učiteljica u malenoj školskoj
sobi, u krug, na jednoj jedinoj mogućoj pisti, vozi, vozi
neprestano, bicikl.
Salaš je uvek na kraju sveta.
Jer, "nigde i niodakle ne vidi čovek toliko zvezda, nigde ne oseća on vezu svojih kratkih trenutaka s njihovom večnošću, svojih sitnih koraka i spoticanja s njihovim kosmičkim kolutanjima i nečujnim katastrofama. I Haldeja i Misir ravnice su, a na njima je nastala astrologija i zvezdarstvo" - veli Veljko.
Tako se, zapravo, svaka varijacija o bezmernom
talasanju horizontala Panonije neminovno svodi i na dojmove o
vertikalama glasa, klasa, ljudske sudbine, korenskog uporišta.
Čovek je na salašu sasvim sam, usred
gluve tišine, "ali u sredini vidljivoga sveta, u osi
vaseljene", kako se to obično govori.
Salaši su ta tiha, grafitom ljudskog
poteza naznačena ostrva jednog mora koga nema više. I putovanja
koja, kao nekadašnje skitnje Matka Peića, još mogu da se pred nama
postave kao otkrovenja sama.
Napisao: Draško Ređep, snimio: Ivo Eterović (Start, 1978.)