Februar 1991: Otac ih je
školovao, usadio im shvatanje da su rad i poštenje najvažniji i da
se nikad ne mešaju u politiku. A Mirsad i Sead Pipić, inženjeri iz
Zagreba, od očeve male radionice uspeli su da stvore prave fabrike
kompjutera, mašina i raznih alatki. Do sada su samo za porez dali
šest miliona maraka. No, iako zadovoljan onim što je postigao,
Mirsad čezne da se vrati svojoj najvećoj ljubavi - slikanju...
Poznati su ne samo u Zagrebu,
Hrvatskoj, već i u Srbiji, Bosni, Makedoniji, pa i van granica
Jugoslavije.
Braća Mirsad i Sead Pipić važe za uspešne i bogate
poslovne ljude. Vlasnici su nekoliko radionica, pravih malih fabrika
u kojima proizvode kompjuterske kase, razne mašine i alate. Poseduju
i računski centar, predstavništva u Hong Kongu, Singapuru, na
Tajlandu, u Beču...
Bave se i uvozom i izvozom, otvaraju
svoje prodavnice tekstila u Zagrebu. Godinama su najveće platiše
poreza u Jugoslaviji - u deset godina, koliko postoje, za porez su
dali oko šest miliona maraka. A imovina, objedinjena u firme "Elmer
S i M Pipić" i "Centrum" procenjuje se na oko pet
miliona maraka. U našim uslovima, oni su izuzetno bogati ljudi, ali
gotovo uglas Mirsad i Sead kažu:
- Bogatstvo je relativna stvar, jer sve
što smo zaradili uložili smo u nove pogone i mašine. Nikada nam
nije bio cilj samo novac, jer naše pravo bogatstvo, a to zaista
mislimo, bez lažne skromnosti, su naša porodica, zajedništvo, naše
diplome, jezici koje znamo, prijatelji koje imamo širom svijeta...
Diplome kao ulog
A do pre deset godina nisu ni sanjali
da će se baviti svim ovim poslovima, da će se toliko obogatiti.
Činilo se pre toga da će im životni putevi ići u sasvim drugom
pravcu. Mlađi brat, 44-godišnji Sead, priča:
- Naš otac je bio komunista još prije
rata, bio je i u partizanima, ali je zaglavio po IB 1948. godine.
Tada je odlučio da zauvijek napusti politiku i pošto je bio
električar, u Zagrebu je, otvorio elektro-mehaničarsku radionicu.
Dobro je radio, omogućio nam je pristojan život, ali mu je bilo
najvažnije da školuje sva tri sina.
Najstariji Mirsad diplomirao je
elektrotehniku, Sead mašinstvo, a najmlađi Nedim medicinu.
- Kao student prodavao sam tuđe slike
na moru ođ Makarske do Ulcinja - priča Mirsad. - I kada je jedan
slikar počeo da me ucjenjuje, resio sam da počnem sam da slikam.
Ne samo da je slikao, već je počeo da
i prodaje svoje slike. Svoj talenat otkrio je slučajno, ali mu to
nije ništa smetalo da uspešno organizuje izložbe u Rimu, Nici,
Njujorku, Moskvi.
- Kada sam završio studije, nisam
radio u struci - nastavlja Mirsad - živeo sam od slika. Četiri
godine sam živeo u Moskvi, uradio slike za Olimpijadu, u Moskvi, što
je tada bilo nezamislivo da to učini stranac. U tih nekoliko godina
od slika sam zaradio oko 250.000 dolara.
Dok je Mirsad slikao po svetu, Sead je
radio za američku firmu "Westinghouse" na nuklearnim
centralama, a najmlađi Nedim je specijalizovao otorinolaringologiju
i postao poznati svetski stručnjak.
- Pre deset godina nam je umro otac -
kaže Sead. - Ostavio nam je radionicu. Porodica se sastala i tada
smo odlučili nas dvojica, Mirsad i ja da preuzmem posao. Uložili
smo sve što smo zaradili u inostranstvu i počeli da radimo, iako
nismo nikada mislili da ćemo se tim baviti.
U deset godina razvili su posao,
otvorili radionice, osvojili nove proizvode. Mirsad i Sead ulažu
svaki po 50 odsto, a na isti način i dele prihode. Imaju čak i
zajedničku kancelariju, u Preobraženskoj ulici. Kancelarija velika,
elegantno nameštena sa dva istovetna pisaća stola, telefona, sa dve
iste lampe. Sve dele bratski. Mirsad se malo više bavi trgovinom,
uvozom i izvozom.
- Naš ured nazivamo Alcatraz - kaže
Sead - jer najviše vremena provodimo u njemu, ovdje se rješavaju
svi naši problemi. Ponekad se i posvađamo, ali brzo se pomirimo,
jer treba dalje raditi. A nama je najvažnije da stalno ulažemo,
proširujemo proizvodnju, osvajamo nova tržišta. Naš uspjeh je
možda i u tome što možemo uvijek da se preorijentišemo na nove
proizvode i to činimo kad god zatreba. Recimo, naša industrija je
sada u vrlo teškom položaju, ne možemo da sarađujemo više sa
onim fabrikama sa kojima smo do sada radili i, moramo da menjamo
proizvodne programe.
- Mi smo već toliko zaradili da od
toga mogu da žive i naša djeca - kaže Mirsad, čije slike vise i u
kancelarijama njihove direkcije u Zagrebu. - Ali nama je važno da
radimo, da stalno nešto novo stvaramo. Obojicu nas goni neki
kreativni duh koji nam ne da mira.
Bogatašica bez bunde
Kako žive braća Pipić, sigurno u
vrhu najbogatijih Jugoslovena? Ponekada ih porede sa Carringtonovima,
iz "Dinastije", ali se oni ne slažu s tim, jer, kažu žive
od svog rada.
- Imamo visok standard života koji smo
zaista zaslužili svojim radom, ali nikada ne pretjerujemo, ne
razbacujemo se - kaže Sead.
Sead živi u kući od 500 do 600
kvadrata. Supruga, koja je magistrirala farmaciju, radi i, naravno
ima pomoć u kući. Jedna žena se stara o kući i kuvanju, a druga o
deci.
- Moja supruga i ja odijevamo se kod
poznatih italijanskih kreatora, ja kod Versacea, ona kod Ferréa. Ne
činimo to iz snobizma, već što smatramo da je imidž sastavni deo
poslovnog čovjeka. Sastaje se sa svjetskim poslovnim ljudima i važno
je i kako smo odjeveni, moramo biti na njihovom nivou. U tom svijetu
je važno sve, od toga koju pastu za zube koristiš, do čarapa koje
nosiš.
Sead ima dvoja kola "mercedes 560"
(jedan od najboljih i najskupljih modela ovog automobila), a njegova
supruga "pežo 205 gtx". Letuju uglavnom na moru u kući
Seadove tašte. On priča:
- Ne znam kada sam poslednji put išao
na ljetovanje, odem samo na par dana da obiđem porodicu. Često,
međutim, idem na skijanje u Švajcarsku ili na Bled gdje preko
vikenda igram golf. Mogu sve sebi da priuštim u životu, ali nemam
vremena. To ne znači da mi ne znamo i da uživamo u životu. Istina
radimo i danju i noću, a ponekad i lagodnije živimo, jer jednom se
živi. Dešava se često da večeram u Minhenu, sutradan ručam u
Njujorku, ali ne činim to iz bijesa, već je to uvijek povezano sa
poslom. U stvari, vrlo često znam da spojim korisno sa ugodnim. No,
to nije ipak rijetko. Ne sjećam se, recimo, kada sam išao sa djecom
u šetnju, a na koncerte i u pozorište idem, uglavnom, kada sam
negdje vani.
Sead je odlučio da iduće jeseni
pošalje 15-godišnju kćerku na školovanje u Švajcarsku, tako će
je češće viđati, jer zbog posla u proseku pola godine nije u
Zagrebu. A njegov stariji brat Mirsad, u duši umetnik, tvrdi da za
svoje mogućnosti živi veoma skromno.
- Imam nekoliko stanova u Zagrebu, ali
živim u jednom na Gornjem gradu, koji ima preko 100 kvadrata, a
gornji sprat koji sada preuređujem imaće oko 250 kvadrata. Stan je
lijepo opremljen sa, naravno, puno slika, najviše mojih koje nikada
neću prodati.
U stanu Mirsad živi sa svojom drugom
suprugom i sinom od dve i po godine. I njegovoj supruzi, koja ne
radi, pomaže jedna žena za čišćenje i peglanje.
- Moja žena kuva, ja najviše volim
kada ona pripremi hranu. Ona još studira i završiće fakultet, ali
neće raditi, tako smo se dogovorili. Kada dođem kući, volim da me
čeka svježe jelo, a ne podgrijano. Naravno, da imam malu platu,
radila bi i ona kao većina naših žena.
Izbegava da kaže koliko su mu mesečna
primanja, ali ne krije da ima veliku platu koja varira od uspeha na
poslu. Čim nastanu problemi i on i njegov brat sami sebi smanje
plate. I on se odeva kod poznatih kreatora, ali retko nosi odela i
kravate. Voli ležernu, boemsku odeću, nosi kožna odela, svilene
košulje. Nema automobil, ne voli da vozi, a koristi dva šofera i
automobile firme. Kaže:
- Imamo pomoć u kući da bi moja
supruga bila više sa djetetom, a i na taj način smo omogućili toj
ženi koja dolazi da nešto zaradi. Ali bez ikakvog licemjerstva,
mislim da skromno živimo. Eto, moja žena nema nijedne bunde. Voli
sportsku odjeću, farmerice i tenisice...
Istina, da na poklon Mirsadova supruga
dobija dijamante, da se događa da Mirsad dođe kući i kaže joj:
"Nismo se dugo vidjeli zbog posla, vodim te u petak u
Singapur"...
Odmor koriste najčešće u Dubrovniku
u apartmanu hotela "Belvedere", koji je Mirsad dobio na
korišćenje, jer hotel nije imao novaca da mu plati sliku, ali
planira da sagradi ladanjsku kuću na Tajlandu.
Mirsad će još koju godinu da radi, pa
da se povuče i posveti svojim najvećim ljubavima, slikanju i
pisanju, a Sead je opsednut novim mašinama i poslovima. Na kraju
Sead Pipić kaže:
- Postigli smo mnogo i ponosni smo.
Zadovoljni smo što dobro žive i naši radnici, što u prosjeku
imaju platu tri hiljade maraka, što im poklanjamo automobile i što
cijenimo njihovo znanje i rad.
A Mirsad dodaje:
- Nikada ne zaboravimo siromašne,
poplavljene, uvijek pomognemo. Ali pored bogatstva ni brat ni ja ne
bismo bili srećni da nemamo ono najosnovnije, toplinu porodičnog
života.
