Maj 1984: Jedno od mnogih razmišljanja mladih
koja govore o revolucionarnosti danas: "Zašto se
revolucionarnost smatra nečim što štrči od običnog života? Ne
moram biti galamdžija da bi me smatrali revolucionarnim. Možda sam
ja to i kad ćutim, borim se za nova znanja i želim da ta moja znanja
kasnije služe i meni i društvu".
Koliko je današnja omladina revolucionarna i koliko je spremna da zagrize u neke, kako se to u
političkom žargonu kaže - društvene probleme, zbog čega bi
eventualno imala i neprijatnosti?
Koliko i kako škola i fakultet
vaspitavaju mlade da žive u duhu revolucionarnih tradicija i koliko
su obrazovne institucije u mogućnosti da pruže prave odgovore
mladima na sva pitanja koja ih muče?
Ovo su pitanja koja sigurno ne čujete
prvi put. Dan mladosti je dobra prilika da jednom šetnjom kroz škole
i fakultete, razgovorom sa učenicima, nastavnicima i
studentima, pružimo bar deo odgovora.
Potpun odgovor je nemoguće
dati, jer je neprimerno u uslovima drugačijeg življenja tražiti
sličnosti današnje generacije sa generacijom koja je oružanu
revoluciju iznela na svojim plećima.
Neretko mogu se čuti mišljenja kako "današnja mladež ne ume da ceni ono što su njihovi očevi i
dedovi uradili pred rat i za vreme rata".
Ovakvu konstataciju
trebalo bi razložiti, kako matematičari kažu, na sastavne delove.
Dr Velimir Tomanović piše:
"Oni ne mogu prihvatiti ono što je tekovina za
one koji su to postigli, kojima je to bio smisao života. Za njih je
to nešto sa čim su se rodili, što ne može biti posmatrano kao veliko dostignuće, jer mu ne prethodi iskustvo o onome što je bilo
pre toga".
U ovoj rečenici krije se istina o nesuglasicama
između generacije koja je revoluciju nosila i generacije koja u
drugim uslovima uživa blagodeti te revolucije.
Ali, za revoluciju i njen današnji
pojavni oblik se kaže kako je to "revolucija koja teče".
Njen tok moramo posmatrati u drugim, mirnijim uslovima. Ovaj tekst je
deo odgovora na pitanje koliko su mladi danas revolucionarni i šta
je za njih revolucionarnost u vremenu mira i blagostanja.
Zablude neupućenih
Uz pomoć ankete koju su radili
saradnici "Prosvetnog pregleda" (Slavica Urošević,
Ljubodrag Ristić, Buda Novović i Milorad Doderović), prošetaćemo
se kroz obrazovni sistem. Za osnovce se obično smatra da su premladi
za dublje poniranje u društvene procese koji su posledica
'"revolucije koja teče".
Međutim, život nas uči da osnovci
znaju mnogo više nego što se sedim glavama čini. Štampa,
televizija i svakodnevni razgovori u kući čine da su glave mališana
pune informacija i da ne čekaju osmi razred osnovne škole, kad se
počinje sa izučavanjem narodnooslobodilačkog rata, posleratne
izgradnje i našeg društvenog sistema. Tako se događa da četrnaestogodišnji učenik već sve zna o onome što bi nastavnik
trebalo da ga nauči.
Ima đaka koji ne znaju šta je Praznik
rada, Dan armije ili Dan republike. To su neki pojmovi o kojima bi
već trebalo da se informišu u kući. Nasuprot ovim đacima,
postoje i oni koji pitaju nastavnika pred trideset učenika zašto se
tvrdnje iz udžbenika da kod nas svako dobija prema radu ne slažu
sa životom. Zatim navedu primer svojih roditelja.
Da li uopšte
treba govoriti kako se oseća nastavnik kome je upućeno ovakvo
pitanje i na kakvoj se probi nalazi njegov autoritet?
Na svim skupovima na kojima se govori o
udžbenicima iz kojih osnovci primaju prva knjiška znanja, ističe
se da su puni fraza, uopštenih ocena, citata koji se razlikuju od
svakodnevnog života. Na drugoj strani, nastavnici su primorani da
mnoge istine "zarad mladosti" kriju od dece.
Kako nastavnik
da odgovori osnovcu zašto pismo od Malog do Velikog
Zvornika ne putuje samo dvesta metara preko mosta na Drini, već
mora da ide preko Beograda ili Sarajeva? Nije, naravno, reč samo o
problematici koja zadire u domen PTT prometa.
Kad se sve sabere, osnovna škola
revoluciji i revolucionarnosti podučava uz pomoć - priredbi i
svečanosti. Deca su u tom uzrastu sklona takvom vidu rada, što je
posebno uočljivo kad na akademijama zaneseno govore stihove
namenjene mnogo starijem uzrastu. Drugim rečima: sve to prihvataju
kao vid obavezne nastave koji se uči ili buba.
To je za mnoge
mališane veliki glumački izazov i - ništa više od toga.
Plodovi ovakvog rada (čast izuzecima)
najbolje sa vide u srednjoj školi, kad više nema igre skrivalice i
kad učenici zahtevaju stvaralački pristup, objektivan, primeren
njihovom uzrastu. Nevolje nastaju u razmimoilaženju htenja učenika
i nastavnih programa, jer se i dalje negovanju i razvijanju
revolucionarnih tradicija prilazi rutinski.
Napravićemo malu šetnju
valjevskim i niškim školama. U Valjevu će govoriti nastavnici, a u
Nišu učenici.
Betonski svici
Milena Marković i Slobodan Živković predaju srpskohrvatski jezik u školi "Bora Atanacković",
u Valjevu. Oni ističu snagu dela književnika revolucionara - Ćopića, Lalića, Isakovića, Kovačića, Nazora. Učenicima imponuje
što čitaju ono što je doživljeno, pa imaju utisak da razgovaraju
sa učesnicima događaja o kojima čitaju.
Na času se budi interes
prema celokupnom delu ovih pisaca, a oni najljubopitljiviji
nastavljaju da kopaju dalje. Tako se i dogodilo da neki učenici na
času traže odgovore koji su ih zagolicali dok su čitali "Tren
II", koji inače nije u programu. Valjevski nastavnici i đaci
su veoma ponosni na dnevnik Dragojla Dudića, zemljaka, jer to delo
uči poštenju, iskrenosti, hrabrosti, značaju žrtvovanja za
drugoga, za generaciju koja dolazi.
Razgovori o zajedničkim programskim
jezgrima uzburkali su i nastavnike srpskohrvatskog jezika. Nema u
nastavnom programu Oskara Daviča, pisca "Pesme" i romana
"Beton i svici". A samo ta dva dela govore snažno o dva
perioda naše revolucije - ratnom i poratnom.
Nazorovo delo je takođe
suženo. Evo šta kaže nastavnik Slobodan Živković:
- Smeta mi što još uvek, posebno u
školi, postoje tabu teme vezane za revoluciju. Često se nađem u
čudu kad me učenici pitaju o činjenicama za koje su čuli na
televiziji ili su čitali u novinama. Kako tada da se ponašam kad je
program predvideo nešto drugo, upravo ono što se u sterilnoj formi
nalazi u udžbenicima. Istina je, ako je dobro argumentovana,
najsnažnije oružje u pravilnom vaspitavanju mladih.
Zato je sve više nastavnika koji
smatraju da je neophodno i u nastavu uključiti memoare i
feljtonistiku.
Radmila Mišić, nastavnik škole "Dr
Miša Pantić" iz Valjeva kaže:
- Novo vreme otkriva nove istine, nove
argumente, otkriva i neke zablude i slično. Učenike interesuje
revolucija, njene pojedine faze i, što je veoma važno, oni su
svesni da moraju na neki nov, svoj način da pruže doprinos njenom
razvoju u novim uslovima. U vreme iskrivljavanja određenih
vrednosti i u vreme često poremećenih ljudskih odnosa nije svejedno
kako ćemo učenicima prići i približiti im istinu o jednom velikom
vremenu kad se rađala socijalistička revolucija.
Papirnati marksizam
Poznato je da udžbenici marksizma pate od površnosti i fraza. U poslednje vreme dosta se govori o
staljinizmu. Učenici to štivo gutaju, znaju da ima polemika,
zapitkuju. Pošto ne dobijaju odgovore koji bi zadovoljili njihovu
znatiželju, učenici smatraju da se škola plaši da progovori o
staljinizmu.
Kad se stvori takav stav, jasne su posledice. Petar
Milanović je nastavnik marksizma u valjevskoj školi "Dr Miša
Pantić". On kaže:
- Isti je slučaj sa dogmatizmom,
separatizmom, velikosrpskim hegemonizmom. To su izrazi koje
svakodnevno čuju jer su postali sastavni delovi gotovo svih
političkih govora. Od tih izraza ih bole uši, ali im ne dopiru do
mozga jer nema ko da im to objasni. U našem društvu je marksizam
praktična, a ne teorijska nauka. U školi je obrnuto.
Posledice su jasne. Kad kasnije ulete u
samoupravni život, učenici se osećaju zatečenim, nespremnim i
postaju deo mašine koja samo diže dva prsta. A izraz "revolucija
koja teče" pre svega se odnosi na taj deo društvenog
angažovanja, učešća u samoupravljanju, razmrdavanja ustaljenih
odnosa.
Koliko škola priprema za takav život - pitanje je postavljeno srednjoškolcima Niša.
Učenici srednjoškolci su u uzrastu
koji traži promene. To je period sklonosti revolucionarnosti,
buntovništvu. Današnja mladež ne krije da je suviše preokupirana diskaćima, kafićima, modom i da joj buntovništvo više leži u toj
oblasti, koja je daleko od društvenih zbivanja.
Često izgledaju čak i smešna
prepucavanja između mladih i starih (uslovno rečeno). Jedni traže više šansi da bi se iskazali, a drugi priznaju kako im te
šanse ne pružaju i kako su mladi u pravu. U tom pominjanju mladih i starih podsetićemo se jednog odgovora anonimnog mladića na
pitanje zašto beži sa časa:
- Bežim, jer moj ćale beži sa
radnog mesta i u radno vreme završava naše porodične poslove. Ja
to dobro znam i on dobro zna da ja znam i kako onda da me kritikuje
što bežim sa časa zarad nekih svojih privatnih, krajnje ličnih
stvari.
Gotovo bi se moglo pomisliti da su se
dve posleratne generacije izjednačile u revolucionarnosti, ali
poštenja radi moramo, ispred i iza reči revolucionarnost, u ovom
slučaju, staviti znakove navoda.
Tihi revolucionari
Svetlana Spasić, učenica škole
"Svetozar Marković":
- Ne bih se složila sa svojim
vršnjacima kako nemaju šansu da budu revolucionari, da se
stvaralački iskažu. Evo primera kad tražimo posao: revolucionari
smo dok pričamo da je potrebno obezbediti pravedan izbor, a
istovremeno se ubismo tražeći vezu za sebe, mimo
pravde i reda.
Njen drugar Vukašin Stamenković iz
škole "Nikola Tesla" procenjuje:
- Zašto se revolucionarnost smatra
nečim što štrči od običnog života? Ne moram biti galamdžija da
bi me smatrali revolucionarnim. Možda sam ja to i kad ćutim, borim
se za nova znanja i želim da ta moja znanja kasnije služe i meni i
društvu.
Anica Krstić učenik škole "Svetozar
Marković" u Nišu konkretno govori o uticaju škole:
- Škola ovakva kakva je usmerava te
samo na ocene, da juriš uspeh i reprodukuješ ono što su drugi već
rekli i mislili. Šta znači mladost, možete videti kroz primer
profesora iz mlađe generacije. Oni ruše stare šablone i odnose
profesor učenik i daju nama pravo da aktivno učestvujemo u nastavi.
Brankica Petković, takode iz škole
"Svetozar Marković":
- Zašto većina naših drugova
angažovanje u omladinskoj organizaciji ili samoupravnim organima
škole smatra kao gubljenje vremena? Zato što samo gledamo svoj
interes. Vreme u kome živimo je veoma izazovno za mladog čoveka,
ali mi izgleda nismo svesni uloge za koju se moramo odlučno i uporno
izboriti. Kažemo kako revolucija teče, a većina mojih vršnjaka
samo gleda kako teče, pa joj zamera ovo ili ono.
Živojin Maksimović, učenik škole
"Bora Stanković":
- Nedavno sam na omladinskom sastanku
postavio pitanje o odnosu učenika i nastavnika, jer smatram da su u
tom pogledu nužne promene. Nismo mi određeni samo da blenemo,
slušamo i klimamo glavom. Ali, predsednik omladinske organizacije
kaže da mi tu ništa ne možemo da uradimo i, ako dignemo veću
dževu, možemo samo da "imamo posledice". Kako ja onda
mogu da vidim interes u omladinskoj organizaciji, kad moj predlog
koji i drugi prihvataju odmah padne u vodu?
Tako o revolucionarnosti mladih misle
nastavnici i srednjoškolci. A šta kažu studenti?
Sva istraživanja
pokazuju da su studenti, kao uostalom i većina mladih, privrženi
društvu u kome žive, ali da su mnogo kritičniji u procenjivanju
njegovih dometa. Ako i dođe do nesporazuma na relaciji
mladi-društvo, ne može se govoriti o negiranju vrednosti
socijalističkog društva, već jednostavno o poremećenosti u
društvenoj praksi što se najčešće neposredno oseti na svojoj
koži.
Zar treba pominjati, na primer zapošljavanje i armiju od 850.000 nezaposlenih?
"Pogrešna deca"
Podsetićemo na reči druga Tita
izgovorene na Desetom kongresu Saveza komunista Jugoslavije:
- U sadašnjoj etapi naše revolucije, imajući u vidu naročito društveno-ekonomske i političke odnose na osnovama novog Ustava, od ogromnog je značaja stvaralačko i sve veće učešće omladine u cjelokupnom društvenom životu. Njena odgovornost za napredak društva, a time i vlastitog položaja, mora stalno da se povećava. Samoupravljanje joj za to pruža historijsku šansu i ona treba da je iskoristi.
Generacija studenata, koji se upravo na
fakultetima bore za šestice i desetke, nije imala neprijatelja koga je morala da istera i da zatim gradi novo društvo.
Zato nisu daleko
od istine oni koji smatraju da su mladi danas, kad je reč o
revolucionarnosti, u podređenom položaju jer imaju već gotove
obrasce.
Ali, to je takođe i sreća za generaciju koja ne mora da
se dokazuje isterujući neprijatelja.
Mladi su veoma strogi prema
roditeljijna. Evo šta kaže Goran Petrović, student prava u
Kragujevcu:
- Oni koji su imali revoluciju,
izabrali su posle nje građanski način života, kulturu, mentalitet,
građanski način vaspltavanja dece, pa ispade da naši roditelji imaju pogrešnu decu. Jer, niko ne želi
pomeranje, počev od porodice, preko škole. Svi nas vaspitavaju da
budemo poslušni učenici, poslušni članovi društva. Ceo sistem
obrazovanja je maltene diskvalifikacija revolucionarnosti, počev od
organizacije pa do sadržaja onoga što se uči. Čudi me da Miroslav
Ilić još nije počeo da peva o revoluciji, jer je način na koji se
pominje i slavi često najgori kič.
Koliko se studenti u najneposrednijim
kontaktima sa profesorima uče pomeranju stvari napred?
Koliko se
iskače iz okvira koje određuje nastava, udžbenici?
Na fakultetima
u svetu profesor ispita u svom životu onoliko učenika koliko jedan naš profesor ima u toku jedne godine. Zar treba govoriti više o
ovoj temi?
- Pod revolucionarnošću smatram
kritički i samokritički odnos prema stvarnosti i revolucionarnom
nasleđu. Način na koji se ona manifestuje je u suštini ključni
problem. Jer, svako društvo, pa i naše, alergično je na sve ono
što je van propisanog i dozvoljenog, a dozvoljenim se smatra ono što
ti se zvanično nudi, kao istina i kao princip. Mislim, da dotaknem i
nacionalizam, da se sve više mladih izjašnjava za jugoslovenstvo ne
zato što je za unitarizam, već zato što želi promenu, jer je
nezadovoljan sadašnjim stanjem. Rekao bih da postoji strah od
studenata, iako se ne veruje u njihovu moć. A realno, studenti
nemaju snage da izguraju do kraja neke svoje stavove - kaže Goran
Petković, student medicine iz Kragujevca.
Kad govore o revolucionarnosti studenti najčešće pominiu zapošljavanje, jer ih traženje posla
očekuje kroz par godina.
Mnogi priznaju da se revolucionarnost topi
pred izazovom dolaska do posla uz pomoć prečice, pa i oni
najbučniji padaju pred prvim većim ispitom savesti.
Dr Miroslav
Pečujlić kaže:
- U privatnom životu svi mi osuđujemo
nezaposlenost jer smo svesni te činjenice. A u javnoj, ekonomskoj
politici i u nizu organizacija kada se odlučuje o zaposlenosti,
stvara se ogroman zid, najsitniji filter koji propušta samo po
nekog. Mislim da će taj egoizam starijih biti skupo plaćen. Sve što
danas pogađa mladu generaciju mora sutra pogoditi celo društvo.
Novi junaci
Kad se zna koliko mladih čeka posao, a
da istovremeno nisu nigde društveno angažovani, gotovo je
bespredmetno govoriti o njihovoj revolucionarnosti.
U jednom
ranijem intervjuu, inače objavljenom u našem listu, dr Slobodan
Unković sada predsednik Univerzitetskog komiteta SK na Beogradskom
univerzitetu, rekao je da je vaspitni rad sa ovom kategorijom mladih
ljudi najbolnija tačka ne samo obrazovnog sistema u nas.
Mnogi
mladalački snovi tada se ruše, mnoge ideje iščile, ispare kao
voda.
Ne želimo nikako da posle ovog teksta
ostane gorak utisak o revolucionarnosti mlade generacije. Stepen
revolucionarnosti je određen uslovima u kojima žive i ciljevima
koji se postavljaju. Jasno je da novo vreme donosi nov tip junaka, a često podsećanje, na neprimeran način, na vreme koje je donelo sve
blagodeti u kojima mlada generacija sada uči i priprema se za ulazak
u radni odnos, može delovati i destimulativno.
Zašto? Deo odgovora
se nalazi i u ovom tekstu.
Pre tri godine, u našem listu pisali
smo o radu Saveza komunista u školi. Jedna učenica iz Požarevca
navela je primer prijema u Savez komunista kada je bila na ekskurziji
na Sutjesci.
Na Tjentištu, kraj spomen-kosturnice, podeljene su crvene knjižice, bez mnogo reči, u
tišini. Ona kaže da je to jedan od najlepših doživljaja iz
vremena školovanja.
Na drugoj strani imamo učenike koji se i ne
sećaju kako su primljeni u Savez komunista, jer je prijem bio
rutinski, čak i bez karanfila, tog radničkog buntovničkog
znamenja.
Da li ste znali da se sa svojim
roditeljima ili sami, na privremenom radu u inostranstvu nalazi oko
250.000 mladih?
Kad se znaju nevolje sa obrazovanjem i podatak o oko
800 klubova Jugoslovena, nastalih uglavnom na njihovu inicijativu,
jasno je na kojim je granama njihovo znanje o bližoj prošlosti i
sadašnjem društvenom trenutku u domovini.
Da li ste znali da je
između 1965. i 1975. godine, 20.000 Jugoslovenki samo u Nemačkoj
sklopilo brak sa stranim državljaninom i da je u tim brakovima
rođeno 13.000 dece?
Koliko oni znaju o
domovini svoje majke?
Ne pominjemo uzalud armiju od 250.000 mladih
Jugoslovena od kojih će se većina vratiti u domovinu.
Šta će oni,
van školskog sistema, moći da nauče od svojih vršnjaka o
domovini, njenom društvenom trenutku, revoluciji koja teče?
Novo vreme pruža nove izazove ne samo
mladoj generaciji o kojoj smo ovde govorili. Kako reče jedan mladić
iz Niša:
"Mi smo ti lik naših očeva u ogledalu."
Napisao: Dušan Kolačević (Dvoje, 1984.)