Leb i sol, grupa godine '78, Vlatko demantuje Studio: Nikada nisam izjavio da Točak nema pojma

Decembar 1978: Sami ste ih izabrali! Leb i sol su po vašim glasovima izabrani za grupu godine i to ubedljivo. Možda ćete u ovom razgovoru sa Vlatkom Stefanovskim naći potvrdu za razloge koji su uticali na vas da odlučite tako.

Jedna od najneobičnijih stvari u uspehu Leb i sol je činjenica da oni potiču iz Skoplja. Nije to sumnja u muzikalnost Makedonaca, niti nekakva predrasuda. Jednostavno, sve dok se oni nisu pojavili na Makedoniju se gledalo kao na periferiju jugoslovenskog rocka...

... i malo je ko imao strpljenja da sasluša makedonske rockere, a kamoli da im obrati veću pažnju. 

Na "BOOM" festivalima su se pojavljivali više po republičkom ključu, a retka prilika da se predstave opštejugoslovenskom auditorijumu bila je u omladinskim emisijama Televizije Skoplja. Makedonski rock bitisao je daleko od diskografskih kuća i pravog načina da svoje eventualne kvalitete predstavi mladima širom Jugoslavije. Leb i sol su tu nepravdu zbrisali velikom lakoćom i mnoge makedonske grupe koje trenutno kucaju na vrata afirmacije, mogu mnogo da im zahvale.

- Zvanično smo se proglasili za grupu 1. januara 1976. godine, što znači da će 1979. biti već tri godine od osnivanja. Prve svirke smo imali na igrankama, i to pred oko 10-20 ljudi po igranci. Spremali smo stvari za Igranke i nadali se da ćemo dobiti termin na Radio Skoplju da snimimo neke naše kompozicije. Napravili smo tri snimka. Samo je "Devetka" od stvari sa ploče bila među tim snimcima. Ostali su bili "Etida No.3" i "Pesna za nas". 

To je bilo prvi put da neka grupa u Skoplju napravi takve snimke, i to na samo dva kanala. Onda su ti snimci bili poslati u Novi Sad, ne znam ni ko ih je poslao, Anđelku Maletiću. On se zainteresovao da nas pošalje u Suboticu, na Festival. Pre toga smo svirali u Novom Sadu na zajedničkom koncertu sa Dragom Mlinarecom. Čini mi se da je to bilo 10. aprila. Tada smo prvi put nastupili van Makedonije. 

Otišli smo pomalo zbunjeni. Znali smo da znamo da sviramo, ali nismo znali kako će nas raja primiti. I kada smo konačno otišli, bilo je to fantastičan uspeh. Svirali smo pola sata i publika se stvarno oduševila.

Onda smo otišli u Suboticu i tamo smo bili zapaženi. Došao je stari urednik PGP-a, Dragiša Petković, i rekao nam: "Momci, lepo svirate. Hoćete li da snimite ploču?"

Mi smo poludeli. Konkretno za mene je bio san da imam muziku na vinilu. On nam je prvi ponudio i odmah smo potpisali. Bez razmišljanja. Onda je došla ponuda za Hajdučku česmu i iako smo tamo još uvek bili autsajderi, ta svirka nam je trebala. Bilo je dosta raje i dobro su nas primili.

Mi smo ipak na početku mislili da ćemo biti neka polu-underground grupa, koja će prodavati po dve i po hiljade albuma i svirati za neke sladokusce. Međutim, stvar se odvijala drugačije. Nismo verovali da ćemo napraviti nešto slično ovome što smo uradili. I tako je sve počelo - dobro da se odvija da smo sledeće stvari primali kao normalne.

• Potcenjivanja nije bilo?

Ne, bar ja nisam imao takav utisak. Gde god smo išli, dobro su nas primali, jer je izgleda išla nekakva fama o Leb i sol, grupi iz Skoplja koja strašno dobro svira... nama je sve to bilo interesantno i uzbudljivo. Potcenjivanja će biti tek sada?

• Pa i vreme je. Sada ste nešto postigli. Šta se priča o vašem drugom albumu?

Čuo sam da je lošiji od prvog i da je bezvezan. Ali neka, sve je to u redu, sve je to ljudsko. U "Šumatovcu" mnogo vole da pričaju propali beogradski muzičari.

• A kakva je situacija sa skopskim muzičarima pošto ste im vi na neki način otvorili vrata?

Dok smo mi radili samo u Skoplju, nije nam bilo bog zna kako lako. Nije bilo lako dobiti termine i snimati, ali se to promenilo kada smo napravili ona prva tri snimka. A tek kad smo uspeli u

Opatiji, situacija u Skoplju postala je drugačija. Mlade grupe mnogo češće dobijaju termine za snimanje. 

Ali još uvek je ovde, u Beogradu, mnogo lakše za male grupe. Tu su im novinari, produkcija, radio, tu im je televizija. Odmah postaju jugoslovenska grupa čim nešto naprave u Beogradu. Mislim da sa jedne strane to i ne valja, jer mladi muzičari odmah hoće da budu zvezde. Takav utisak imam. Izađu u novinama i gotovo, nemaju više vremena za vežbanje. Ne znam, tako mi se čini.

A u Skoplju je sada zaprepašćujuća situacija. Posle našeg uspeha, u Skoplju ima preko 70 mladih grupa koje nešto rade. Od boljih, koje su se već istakle negde, mogu da pomenem Den za den, Pu, Seksi jezik...

• Kako ste se vi opredelili da svirate ovu muziku?

Najavangardniju muziku nekada je slušao Koki, često smo zbog toga dolazili u konflikte. Dok smo mi slušali Stonese i Beatlese, on je slušao Colosseum i slične stvari. Bilo je to oko 1969. i 1971. Ja sam se polako prebacio na Cream, Jimija Hendrixa, Ten Years After...

Prvi pubertetski šok doživeo sam kada sam čuo Mahavishnu Orchestra. Bodan i ja smo to slušali zajedno i padali u nesvest. To je bila za nas totalno nova muzika. Počeli smo da slušamo jazz-rock, a prva ploča koju sam čuo bila je "Birds Of Fire". 

Oduševio me je način na koji McLaughlin svira gitaru, njihovi aranžmani i pristup muzici, takođe. Slušali smo dosta i grupu Yes i to od albuma "Close To The Edge". Bili su fantastični.

• Zar ti se ne čini da se čitava ta jazz-rock struja kompromitovala u poslednje vreme?

Pa šta ja znam, mislim da jedino iskreno i pošteno radi grupa Weather Report. Što se tiče ostalih, skupilo se oko dvadesetak muzičara koji jedni sa drugima snimaju albume. Koliko tu ima prave muzike ne znam.

Znali smo šta smo hteli

• Zašto ste relativno brzo posle prvog, izdali drugi album?

Mislim da to nije bilo brzo. Prvi smo snimali u septembru 1977. a ovaj tačno godinu dana kasnije.

• Kakva je razlika u odnosu disko kuće prema vama u odnosu na vreme kada ste snimali prvi album?

Razlika je velika, u pristupu prema radu i u odnosu disko kuće prema nama. Kada smo snimali prvu LP ploču imali smo na raspolaganju samo dva i po dana za snimanje. Non-stop smo jurili iz Skoplja u Novi Sad. 

Za miksanje su bili novi termini, za snimanje glasova, opet novi termini i tako dalje. Međutim, sada je situacija bila sasvim drugačija. Dobili smo u 24-kanalnom studiju dve nedelje da radimo šta hoćemo. Eksperimentisali smo dosta, svakom instrumentu smo namestlll odličnu boju. 

Četiri dana smo snimali materijal i četiri dana smo miksali. Svaku pesmu smo miksali oko četiri, pet sati. To nije mnogo u odnosu na ono kako se radi u svetu. Međutim, nama nije bilo potrebno mnogo vremena pošto smo tačno znali šta smo hteli. Nismo mnogo lutali, nego smo tačno znali šta treba snimati, šta nasnimiti a kako nešto izmiksovati.

• Kakve bi bile okvirne razlike između prvog i drugog albuma?

Muzičke ili tehničke?

• Muzičke.

Mislim da su oba koncepcijski slična. Međutim, u samoj muzici ima dosta razlike. Mislim da smo za ovih godinu dana dosta sazreli kao muzičari, kao svirači, i kao kompozitori. Mislim da smo napredovali dosta, jer su ove stvari mnogo prijatnije i lakše za slušanje a teže za sviranje.

• Hoće li i treći biti u okviru iste koncepcije?

Nećemo se zadržati na istoj koncepciji. Mislim, promenićemo dosta toga. Ili ćemo pevati više ili... sigurno ćemo svirati drugačije. Nećemo više ono što su navikli da traže i očekuju od Leb i sol.

• Kad si već pomenuo pevanje, kakav je odnos prema kompozicijama za pevanje među članovima grupe?

(Koki iz pozadine dovikuje: "Loš!")

Nije loš. Ne znam, potrebne su vokalne stvari zbog puštanja na radiju itd. Ipak, najviše volimo da sviramo instrumentalno. I sada je pitanje kako nastaviti? To je veliki problem. Da li da počnemo da pevamo u istom stilu u kom smo svirali i da ne pravimo pesme kao "Nisam tvoj". Da li da pravimo pesme kakve je Bili Bruford snimio na svom solo albumu. Ili da se otkačimo totalno i da sviramo jazz.

• Oduvek me čudilo kako uspevate da obuzdate sebe kao instrumentaliste. To je boljka svih naših grupa sličnog profila. Sola od 10 minuta i slične stvari...

Mislim da se naročito na drugom albumu oseća da ne insistiramo na nekakvoj tehnici, na nekakvoj praznoj virtuoznosti. Na prvom smo imali potrebu da nešto virtuozno odsviramo kako bismo dokazali drugima da znamo da sviramo. 

Sada više nemamo nikakve potrebe da se pred bilo kim dokazujemo. Muzika je muzika, a u muzici najvažnija stvar je kompozicija. Sve ostalo je sporedno. A pošto u našoj muzici ima dosta improvizacija i dosta sviranja, jasno je da mora da ima, tako da kažem, puno dobrog sviranja.

• Ne čini mi se da baš ima mnogo improvizacija...

Mislim da ima više strukturisanih delova, improvizacija ima prilično malo. Na albumu ima ih najviše na "Mariji". "Marija" je pesma sa improvizacijama. U drugim stvarima, improvizacija se javlja kao neko farbanje stvari. Ostatak je potpuno spremljen. Prva stvar,"Akupunktura", tu ima nešto malo soula. Bodanova stvar je kompletno gotova. "Talasna dužina" isto. Kod "Aber dojde Donke" nema vrdanja. U "Dikijevoj igri" ima nešto malo improvizacija, sve ostalo je podređeno temi.

• Spremate li, možda, neku ambiciozniju kompoziciju. Dužu, pažljivo strukturisanu?

Ne, još nemamo pretenzije za takvo nešto. Razmišljamo o tome da napravimo neku dužu stvar, ali svesni smo opasnosti. Obično se desi kada napraviš dužu stvar da nema potrebnu gustinu, raspline se. Uvek postoje delovi koje moraš da zalepiš. Mislim da to nije u redu. Mnogo je lepše napraviti stvar od tri minuta sa jednom zdravom idejom.

• Zašto je na albumu, pesma "Aber dojde Donke" potpisana sa "Leb i sol"?

To je stara narodna pesma iz Zapadne Makedonije. To je izvanredna pesma i nju peva, isto na pločama RTB-a, Kire Mančevski. Mislim da on nije više među živima. ma. On to zaista fantastično peva i za mene je jedan od najboljih pevača. Poznajem tu pesmu odavno. Moj stric je pevao "Donke" na svadbama i meni je ta pesma ostala u sećanju. 

Kad smo radili muziku za pozorišnu predstavu "Oslobođenje Skoplja" snimili smo sa radija tu stvar, preslušali je mnogo puta i kada smo došli na probu svako je obradio svoj deo. Zato smo je i potpisali kao "Leb i sol".

• Da li ste razmišljali da u toj kompoziciji upotrebite prave gudače. Oni zvuče svežije i izvornije od sintetičkih...

- Mi "Aber dojde Donke" sviramo po osećaju. Dok sviramo gledamo se i po dogovoru svi zajedno upadnemo ili prekinemo, tako da ne verujem da bi se uklopili sa violinistima. Čak šta više, to se ne bi moglo ni napisati notama.

• Zašto?

(Bodan dobacuje sa strane) Zato što nema pravilnog taktovanja u pesmi i mi upadamo onako kako osećamo...

(Opet Vlatko) To bi jedino moglo da se izvede tako da mi prvo snimimo svoj deo a da onda nasnimimo gudače pošto se sve izmeri i napiše.

Sasvim ćemo se posvetiti muzici

• Prva ploča se prodala u izvrsnom tiražu, za drugu će se uskoro znati. Pošto ste sada, na neki način, postali komercijalna atrakcija, podrazumeva li to i neke ustupke tržištu?

- Daleko smo od toga da pravimo kompromise. Sada je pitanje samo u nama, da odaberemo ono što nam se najviše sviđa. A pošto je jasno šta nam se sviđa, jasno je šta ćemo raditi. Jedino što je opipljivo kod nas, to je naša muzika i samo oko nje možemo da kažemo nešto. Što se tiče biznisa, on nas ne interesuje pravo da ti kažem. 

Ali, ipak smo svesni da treba obratiti pažnju na reklamu i sve što ide uz to. Najviše nas interesuje muzika a možda je to sa poslovne strane loše...

• Smatraš li da vam disko kuća posvećuje dovoljno pažnje što se tiče reklame i sličnih stvari? 

Mislim da je reklama za ovu ploču mnogo bolja nego za prvu, ali to još nije dovoljno.

• Kako se manifestuje ta reklama?

Pa, manifestuje se po tome što oni pošalju ploče gde treba, u radio recimo. Onda prave sličice, nalepnice, postere... to je deo koji pripada nama i mi moramo da ga podelimo.

• Misliš li da bi prodali znatno više ploča uz veću i bolju propagandu?

Naravno. Ja sam rekao ovim ljudima iz PGP jedan prost primer. Ako hoćete da prodamo mnogo više ploča, napravite reklamu kakvu je Smak imao za "Crnu damu", kao što je "Dugme" imalo za svoje ploče.

A ipak nam je muzika malo... nije za svakoga. Međutim, ako YES ili Genesis na zapadu mogu i pored toga da prodaju ogromne tiraže, zašto ne bismo i mi ovde. Tako ja razmišljam.

I turneja je jedna vrsta reklame, i to vrlo bitne reklame. U januaru ćemo napraviti jednu turneju od mesec dana po čitavoj Jugoslaviji. Mislim da postoji publika koja će nas slušati. Bili smo i do sada u puno gradova. Imali smo dve turneje. Jednu po Makedoniji, jednu po Jadranu. 

Ko god je došao na naš koncert izišao je otvorenih usta, stvarno oduševljen. To je zato što mi mnogo bolje zvučimo na koncertu i postižemo bolju atmosferu nego na ploči. Takva nam je muzika.

• Turneje, ploče... to znači i potpuno nove uslove života i rada. Na omotu prve ploče svi ste pohvaljeni kao dobri studenti. Kako sve to uklapate?

Mislim da ćemo se kompletno posvetiti muzici, nema više vremena za fakultet. Ja sam evo ponovio, opet upisao treću godinu. Studiram engleski. To nije težak fakultet, završiću ga. Samo da sednem malo, ali sada za to nemam vremena. Šta se tu može...

• Gledajući primere nekih naših poznatih muzičara, smatraš li da postoji opasnost i za vas da se utopite u bezobličnu masu sešn muzičara, producenata, menadžera?

Mislim da postoji takva opasnost. Da se utopimo u osrednjost. Da postanemo producenti i organizatori u disko kući koja se sada otvara u Skoplju. Mislim da je to velika opasnost za muzičare, ali s druge strane, kao da naš čovek nema šta da radi po prestanku rada sa grupom. Ko zna šta će sa nama biti kroz pet godina? 

Ako se grupa jednom raspadne, gotova je. To niko više ne može da sastavi.

"Janje bijelo" ne znači ništa za strance

• Da li je kritika u nas, po tvom mišljenju, prihvatila i ocenila Leb i sol na pravi način?

Ja mislim da jeste. Svi su nas primili sa simpatijama kao neku novu stvar. Možda zato što dolazimo iz Makedonije odakle niko pre nije postigao nešto veće u rocku. Možda smo im zato bili interesantni. Inače, mislim da je kritika kod nas na višem nivou nego što je to rock muzika. To ne mislim zbog toga što nas hvale nego, stvarno je tako.

• Zar nije to pomalo tragičan zaključak?

Jeste, po malo. Ali ima i drugih krajnosti. Pre neki dan me je iznervirao neki novinar iz "Studija". Kupim "Studio", a unutra ogroman naslov "Točak nema pojma". Kao da sam ja izjavio da Točak nema pojma. Želeo bih da u ovom intervjuu to demantujem, jer takvu stvar izjaviti je najveća glupost. Ja to nisam izjavio i ako mi se Točkov stil ne sviđa, to ne znači da treba reći da on nema pojma.

• Kakva su ti iskustva iz Engleske gde si snimao album sa Lazom i Ipetom?

Nisam mnogo uradio tamo. Samo sam nasnimio dva, tri sola i ništa više. Ipak, to je bilo veliko iskustvo, snimanje u Engleskoj. Bilo je dosta interesantno videti kako se radi tamo.

• Poluglasno se priča o nekim vašim planovima za rad u inostranstvu. Ima li istine u tom?

Dosta ljudi nam predlaže i govori da šaljemo snimke na razna mesta. Mislim da još nismo postigli kulminaciju ovde u Jugoslaviji i da je još rano da razmišljamo o inostranstvu. Želimo najpre da uradimo sve što možemo u svojoj zemlji i svom narodu.

• U kojim okvirima misliš da bi Leb i sol mogao da se plasira na strano tržište?

Kad bi išli u inostranstvo, nikada ne bismo potpisali ugovor za Nemačku, zato što nam je tamošnja produkcija totalno odvratna. Ako uopšte aludiramo na inostranstvo, to bi bilo u Engleskoj i Americi, inače nema logike.

Što se tiče muzike, dolazi u obzir samo muzika koju sviram sada. Samo totalno instrumentalna.

• Sa posebnim insistiranjem na folklornim uticajima? Hoće li ih to interesovati?

Samo to, ništa drugo. Mislim posebno na naše ritmove koji su dosta nejasni za te ljude sa strane. Samo to može da ih zbuni i zainteresuje.

• Da li je baš tako? Stekao sam utisak da naši muzičari preterano samouvereno govore o tim stvarima. Ima bezbroj primera gde strane grupe i muzičari izvode kompozicija sa "neparnim" ritmovima? 

Mislim da jesu nejasni i pored toga što ih džezisti prilično često upotrebljavaju. Međutim, oni ih upotrebljavaju na neki drugačiji način. Smišljeno, isplanirano. To im nije u krvi. Neki bubnjar sa strane može da nauči da lupa devet osmina, jedanaest osmina, ali nikad neće moći da svira kao naš Garo. Garo će to odlupati najbolje. Pitanje je ipak u osećaju i u onom što nosiš u podsvesti.

Treba izabrati nešto što će svako moći da razume, prihvati ili da zavoli. Nešto internacionalno. Mislim da "janje bijelo" ništa ne znači za strance. Niti "hop, cup poskočiću". Ali da se opet vratim na "Aber dojde Donke".

Sad kada smo bili u Engleskoj puštali smo je nekim ljudima i oni su stvarno pali u nesvest i osetili su pravu toplinu te pesme.

Posle toga nije isključena mogućnost da se nešto naše pojavi napolju. U tom slučaju voleli bismo da snimamo u Americi, jer u američkim studijima znaju strašno dobro da snime jazz-rock.

• I pre nego što odete napolje, kaži mi gde vidiš mesto Leb i sol u sadašnjem trenutku jugoslovenskog rocka?

Pre svega, volim izreku da muzika nije takmičenje nego umetnost. Ipak mislim da smo na vrlo visokom nivou, i kao instrumentalisti i po ostalom. Ne vidim grupu koja nešto bolje radi u ovom trenutku.

Razgovarao: Branko Vukojević (Džuboks, 1978.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate