Za sve one koji su televizijskom
programu suprotstavili svoju kućnu diskoteku, važno obaveštenje
odmah na početku: bili su u pravu!
Dakako, pri tome mislim pre svega na ljubitelje rock muzike, a i obožavaoce dobre muzike uopšte.
Možda mi neko od čitalaca koji je s vremena na vreme uključivao svoju "magičnu kutiju" i imao sreće da "ubode" baš numeru sa svojim omiljenim izvođačem i neće dati za pravo, ali kako sam imao priliku da vidim dobar deo programa beogradskog i zagrebačkog studija, kao i emisije ostalih studija koje su zatim emitovane u cilju opšteg uveseljavanja nacije, mogu reći da je bilo i dobrih numera, ali je u celini sve bilo jako slabo.
Dakako, pri tome mislim pre svega na ljubitelje rock muzike, a i obožavaoce dobre muzike uopšte.
Možda mi neko od čitalaca koji je s vremena na vreme uključivao svoju "magičnu kutiju" i imao sreće da "ubode" baš numeru sa svojim omiljenim izvođačem i neće dati za pravo, ali kako sam imao priliku da vidim dobar deo programa beogradskog i zagrebačkog studija, kao i emisije ostalih studija koje su zatim emitovane u cilju opšteg uveseljavanja nacije, mogu reći da je bilo i dobrih numera, ali je u celini sve bilo jako slabo.
Neću sada govoriti o besmislenim
govornim blokovima, otrcanim vicevima proturanim kao "humorističkim"
prilozima i sličnim "biserima" ukomponovanim u "šemu"
(možda bi sve bolje ispalo da neke "šeme" nije ni
bilo), već o muzici koja nam je ponuđena.
Ako zaobiđemo emisiju strane
produkcije prikazanu u celini na II programu Televizije Beograd, koja
je napravljena u maniru već dobro poznatom od ranijih godina, ostaje
nam sijaset emisija domaće produkcije.
Osnovna značajka pod koju bi se mogle svesti gotovo sve je prenatrpanost i nedostatak bilo kakvog kriterijuma u slaganju numera.
Primer: mamutska emisija zagrebačkog studija u trajanju cca 90 minuta, u kojoj su nastupili u jednom "šarmantnom" kolažu verovatno svi koji imaju nekih ambicija u vezi muzike, a zatekli su se u Zagrebu u vreme snimanja ove emisije, od Ive Robića (što reče Benč, "prijatno sam iznenađen da je on još uvek živ"), preko Ane Štefok, do Srebrnih krila.
Naravno, sve je to bilo začinjeno u Martijevom stilu, skupinom mladih, adolescentnih balerina, na opšte zadovoljstvo sredovečne publike kraj obilnih trpeza.
Da ostali RTV centri ne bi pomislili kako sam ovaj primer naveo namerno, kao najgori, dodajem da su i ostale emisije tzv. "muzičko-zabavnog" žanra bile gotovo u dlaku iste, uključujući i izvođače i garderobu, te da je ključni razlog za navođenje gornje emisije u vrlo jakoj konkurenciji, bio jedino njena dužina, koja se ne da tako lako zbrisati.
Osnovna značajka pod koju bi se mogle svesti gotovo sve je prenatrpanost i nedostatak bilo kakvog kriterijuma u slaganju numera.
Primer: mamutska emisija zagrebačkog studija u trajanju cca 90 minuta, u kojoj su nastupili u jednom "šarmantnom" kolažu verovatno svi koji imaju nekih ambicija u vezi muzike, a zatekli su se u Zagrebu u vreme snimanja ove emisije, od Ive Robića (što reče Benč, "prijatno sam iznenađen da je on još uvek živ"), preko Ane Štefok, do Srebrnih krila.
Naravno, sve je to bilo začinjeno u Martijevom stilu, skupinom mladih, adolescentnih balerina, na opšte zadovoljstvo sredovečne publike kraj obilnih trpeza.
Da ostali RTV centri ne bi pomislili kako sam ovaj primer naveo namerno, kao najgori, dodajem da su i ostale emisije tzv. "muzičko-zabavnog" žanra bile gotovo u dlaku iste, uključujući i izvođače i garderobu, te da je ključni razlog za navođenje gornje emisije u vrlo jakoj konkurenciji, bio jedino njena dužina, koja se ne da tako lako zbrisati.
Ipak, prvi primer je poslužio samo kao
blagi uvod za čudovišnu papazjaniju kroz koju su nas manje-više
uspešno provela tri disc-jockeyja.
Naizmenično paradiranje pop, rock i ostalih "zvezda" naše muzike, u ambijentu koji je, verovatno, trebao da asocira na "Studio 54" ili "Theatre le Palace", nije mogao nikoga ostaviti ravnodušnim, utoliko pre, što su i ovde "program" "obogaćivale" balerine, mada ne ni tako mlade, ni adolescentne, pomalo trome i nerazgibane, pogađate već o kome je reč.
"Hitove" domaće produkcije su u takoj atmosferi izvodili, rame uz rame, bok uz bok i Đorđe Marjanović i Đorđe Balašević, ali i Zorica Brunclik, "vamp" novokomponovane narodne muzike.
Poznavajući stil Zorana Modlija, jednog od dežurnih disc-jockeyja, njegove upadice na račun već pomenutog "vampa" mogu prihvatiti jedino kao spontani prilog ovoj žalosno-smešnoj emisiji... "
Napisao: Ljubo Trifunović (Džuboks, 1979.)
Naizmenično paradiranje pop, rock i ostalih "zvezda" naše muzike, u ambijentu koji je, verovatno, trebao da asocira na "Studio 54" ili "Theatre le Palace", nije mogao nikoga ostaviti ravnodušnim, utoliko pre, što su i ovde "program" "obogaćivale" balerine, mada ne ni tako mlade, ni adolescentne, pomalo trome i nerazgibane, pogađate već o kome je reč.
"Hitove" domaće produkcije su u takoj atmosferi izvodili, rame uz rame, bok uz bok i Đorđe Marjanović i Đorđe Balašević, ali i Zorica Brunclik, "vamp" novokomponovane narodne muzike.
Poznavajući stil Zorana Modlija, jednog od dežurnih disc-jockeyja, njegove upadice na račun već pomenutog "vampa" mogu prihvatiti jedino kao spontani prilog ovoj žalosno-smešnoj emisiji... "
Napisao: Ljubo Trifunović (Džuboks, 1979.)