• Da prvo malo zavirimo u "Valentinovu" ličnu kartu, da ga legitimišemo...
- Pa, "Valentino" je pet
ljudi, pet različitih karaktera. Ja sam ih sakupio, tražio sam neke
ljude koji su solidni svirači i dobri ljudi. Mislim da je to
najvažnije, biti dobar čovjek, pa tek onda... Znaš kako smo se mi
okupili? Band je sakupljan godinama. U Sarajevu je veliki problem
svirača koji mene i moje drugove interesuju...
Jer, svi dobri svirači imaju kosu preko 50 centimetara, oni su u nekom, znaš, hard rock folu. Mi smo pjevača tražili godinu dana, tražio sam ga i preko prijatelja i preko neprijatelja i na kraju dao oglas u "Oslobođenju". Tako je bilo. Sad nas je petorica, pet različitih karaktera, a to nije lako... Ja sam sa sobom ne mogu živjet, a zamisli s njihovih pet žena!
Jer, svi dobri svirači imaju kosu preko 50 centimetara, oni su u nekom, znaš, hard rock folu. Mi smo pjevača tražili godinu dana, tražio sam ga i preko prijatelja i preko neprijatelja i na kraju dao oglas u "Oslobođenju". Tako je bilo. Sad nas je petorica, pet različitih karaktera, a to nije lako... Ja sam sa sobom ne mogu živjet, a zamisli s njihovih pet žena!
• Petorica različitih ljudi
verovatno teže različitim stvarima?
- Mi pokušavamo da dobijemo nekakav
specifičan sound, ja bih to nazvao "Valentino pop-sound".
Specifičnost u raznolikosti. Na ovoj ploči imamo devet pjesama,
devet stilskih obeležja, devet različitih aranžmana. Od nekog
savremenog popa do reaggea, nekog francuskog šlagera i to.
Ja kad slušam ploču volim da je dosta različita. Npr. "Sex Pistols" i njihov tripli album, petnaest pjesama je tu široka lepeza stihova, nema monotonije. A mi smo insistirali na pjevljivim refrenima, jer sam ja bolesnik melodije...
Ja kad slušam ploču volim da je dosta različita. Npr. "Sex Pistols" i njihov tripli album, petnaest pjesama je tu široka lepeza stihova, nema monotonije. A mi smo insistirali na pjevljivim refrenima, jer sam ja bolesnik melodije...
• Kada si se prvi put razboleo od te
ružne bolesti?
- Haha! Pa ja sam vrlo dugo u tome...
Moje prve ploče, heroji šezdesetih godina... Svi smo imali, znaš,
one male kasetofone, sećaš se, i sve smo to presnimavali. Ja i dan
danas imam par traka. To je kao pasivno bavljenje muzikom, kao
slušalac. A aktivno, nekih par godina sam svirao klasičnu gitaru,
al’ dobro, to je, mislim, bez veze, to uopšte nije bitno. Kao
svirač rock’n’rola postojim nekih par godina.
• Kako to da si u jednoj pesmi
prepustio gitaru Goranu Bregoviću?
- Gorana smo stavili na ploču stvarno
ne zbog reklame, nego zato što je on to vrlo specifično svirao,
onako kako samo on to umije, u Sarajevu i u Jugoslaviji. Mi smo
drugovi, pa je on dolazio na snimanje, da da neku sugestiju... Ipak
je to nama bio prvenac, mada ja nisam želio da iko dolazi za vrijeme
snimanja. Ja sam htio da se ploča snimi i kad je gotova da je pustim
ljudima da kažu valja il’ ne valja.
Al’ eto, ljudi su počeli dolazit, neki naši prijatelji, tako da je bila vrlo divna, vesela atmosfera u studiju. Tako je Goran čuo ovu pjesmu i dopala mu se, legao mu je taj neki feeling koji iz nje zrači. Rekao je: Hajd’mo to malo ovako okrenut! i opičio Nopflerovski solo koji sada boji ploču.
Snimali smo tri mjeseca u sedamnaestici u Sarajevu. Pet dana ne izlazimo iz studija, pa nas pet uopšte nema. Klopaš janjetinu po brdima oko Sarajeva, divno se zabavljaš... Onda kad nam je onako, ćeif, hajd’mo sić, onako raja sva, neki drugovi koji nisu profesionalno uključeni u bend. Mi smo mogli sve završiti za deset dana, na brzinu, al’ nam ne bi bio užitak.
Al’ eto, ljudi su počeli dolazit, neki naši prijatelji, tako da je bila vrlo divna, vesela atmosfera u studiju. Tako je Goran čuo ovu pjesmu i dopala mu se, legao mu je taj neki feeling koji iz nje zrači. Rekao je: Hajd’mo to malo ovako okrenut! i opičio Nopflerovski solo koji sada boji ploču.
Snimali smo tri mjeseca u sedamnaestici u Sarajevu. Pet dana ne izlazimo iz studija, pa nas pet uopšte nema. Klopaš janjetinu po brdima oko Sarajeva, divno se zabavljaš... Onda kad nam je onako, ćeif, hajd’mo sić, onako raja sva, neki drugovi koji nisu profesionalno uključeni u bend. Mi smo mogli sve završiti za deset dana, na brzinu, al’ nam ne bi bio užitak.
• Da li bi išta sada menjao na
ploči?
- Ja nisam zadovoljan samo s onom
četvrtom i petom na A strani ("Crvena svjetla su daleko" i
"Đavo"), ali sam zadovoljan s ovih sedam, maltene sve mogu
ići na singl. To su ti onako kao djeca, ne možeš reći koje ti je
ljepše...
• Koja je pozadina precrtanog Valentina
na omotu?
- To je reklamna fotografija iz
tridesetih godina. On tu nije u onom svom standardnom izrazu i već
onakav kakav je palio ženske, bake i tetke. Sada je tu
prekrižen, jer mi nismo on, mi možda imamo samo kap tog
ljubavničkog i to kao romantični bosanski ljubavnici... Ime smo
uzeli samo zato jer je zvučno. Mogli smo se zvati i "Miodrag
Petrović-Čkalja", al’ mislim da ovo ljepše zvuči.
• Kako su ljubavnici zvučali na
živim svirkama?
- Bilo ih je samo desetak pred snimanje
ploče. Svirali smo po Sarajevu i okolo Sarajeva i s "Bijelim
dugmetom" u Zagrebu. Uglavnom smo dobro prolazili s obzirom da
ljudi nisu znali naše pjesme. Opet ćemo svirat’ u četvrtom
mjesecu, a ove godine u septembru snimit ćemo i "Valentino 2".
• Šta se inače još dešava u
Sarajevu, dolazi li još ko sem "Valentina"?
- U Sarajevu je sad neka dobra klima,
znaš... Iz nje će sigurno isklijati par dobrih bendova. Volio bih
da malo mjesta zauzme i sarajevska scena, ova nova. "Bijelo
dugme" ima uvijek svoju poziciju, ali da mi budemo neki odgovor
novoj beogradskoj i zagrebačkoj sceni. Onako, onda bi bila jača
konkurentija.
Za vas je govorio šef "Valentina"
Zijo Rizvanbegović, a znatiželjne sagovornice bile su
Biljana Stanojević i Suzana Bogdanović (Rock, 1984.)
