Homoseksualci i transvestiti zavladali rokenrolom '72: Dejvid Baui i grupa Kuin na čelu "gej-roka"

Decembar 1972: Godina 1972. biće zapamćena u istoriji rokenrola po nezapamćenim metamorfozama i obilju pomodnih trendova dovoljno snažnih da se održe na sve masovnijem tržištu industrije ploča.

Interesantno je da je, pored neoklasičnog roka, progresivnog roka, progresivnog soula, soul roka, džez roka (ko bi ih sve pobrojao), u poslednje vreme sve značajniji trend gej-roka.

Ili, u slobodnijem prevodu na naš jezik, pederskog roka.

Kreature teško odredljivog pola, utegnute u tesne, često i ženske haljine, koje svoj šou začinjavaju lascivnim gegovima, obično neprikriveno homoseksualnim manifestacijama, u poslednje vreme doživljavaju fantastičan uspeh - nastupaju pred prepunim dvoranama, a ploče im se prodaju u fenomenalnim tiražima. 

Neki su skloni da tumače popularnost gej-roka jačanjem propagande Pokreta za oslobođenje pedera, neki latentnim homoseksualnim afinitetima u svakom ljudskom biću, a neki jednostavno blaziranošću publike željne novih senzacija. 

U svakom slučaju najistaknutija zvezda gej-roka Dejvid Baui i Elis Kuper tavorili su u anonimnosti dok nisu okačili etiketu "gej" na svoj šou.

Elis Kuper i njegov orkestar odavno kalkulišu sa radoznalošću publike u vezi s temom "da li je on - on ili ona?" Kuperova nametljiva homoseksualnost, bestidnost i izopačenost dovode mu u dvoranu i publiku koja obično smatra rokenrol za najobičniji šund.

Dejvid Baui, lepuškasti engleski kantautor, koji više podseća na Tvigi ili Lorin Bekol, nego na bilo koju osobu muškog pola, godinama je dobijao oduševljenje kritike za svoj rad, ali publika ga je uprkos tome ignorisala. 

Shvativši da će gej-rok postati veoma značajan trend u ovoj deceniji, bosovi firme RCA uložili su basnoslovne svote novca u kreiranje i propagiranje novog stila Dejvida Bauia. 

Oni su od mladog pevača napravili bizarnu kreaturu koja, zračeći peškirskim seksepilom, pozira foto-reporterima u čuvenim pozama Marlene Ditrih, kreće se poput balerine, nosi tesnu i oskudnu satensku odeću, cipele sa visokim potpeticama i šminka se kao barska igračica. 

Ipak, za razliku od Kupera, Baui je zaista veoma talentovan i verovatno će za godinu-dve, kada postane priznat, odbaciti sadašnji bizarni stil. U međuvremenu, njegova firma ga reklamira kao "srećno oženjenog oca jedne ljupke devojčice koji ni za trenutak ne može da se odrekne svojih biseksualnih sklonosti". 

Na koncertima, muževnijem delu publike ostaje da žali što Baui nije žensko jer on se ponaša, kreće i igra, kao najrafiniranija striptizeta jureći po sceni muzičare, strasno ih grleći, glumeći ljubavne scene s njima, itd.

Biseksualna atraktivnost rok pevača nije nikakva velika novost. Neodrasle devojčice su oduvek činile gro publike koja kupuje ploče, pa su pevači od vajkada svoj izgled kreirali upravo imajući njih na umu. 

Tako su superzvezde oduvek imale naivna i glatka lica devojčica, uokvirena pažljivo nafriziranim kovrdžama, odevale su se u tesnu i šaroliku odeću i na sceni su se odlično prenemagale i preko granice dobrog ukusa. Setimo se ranih Bitlsa, Hermana, Skota Vokera, Mankisa i svih ostalih.

Mik Džeger je, međutim, svesno ili ne, prvi uneo nešto novo u biseksualni stil rok pevača: pevao je glasom drskog mangupa sa uličnog ugla istovremeno uvijajući kukovima i ponašajući se na sceni kao neka seksepilna pevačica ritma i bluza. 

Ubrzo, Džeger je postao idol homoseksualaca, pogotovu mlađih, u čitavom svetu, uspevajući da istovremeno oduševljava i šiparice. Njegova grupa Roling Stouns za gigantsku popularnost može da zahvali kako dobrom rokenrolu tako i biseksualnom erotskom spektaklu koga Džeger godinama izvodi na svakom koncertu. 

Džeger, na primer, ima čitavu koreografiju sa mikrofonom kojim barata kao falusom, prvo ga držeći između nogu i grčeći se za dušu i oči šiparica iz prvih redova, a zatim simulira felacio za homoseksualce iz mračnih uglova dvorane. 

Džeger se fotografiše golišav, u pozama uobičajenim za toreadore ili striptizete a njegova usta sa famoznim debelim usnama i isplaženim jezikom su zaštitni znak firme Roling Stounsa što nije sasvim lišeno simbolike. U privatnom životu, inače, Džeger je srećno oženjen i ima kćerčicu.

Uvidevši da je sve manje onih koji žele da slušaju muziku njegove grupe, vođa Kinksa, Rej Dejvis, začinio je program pesmicom o homoseksualcima ("Lola") i kada je prvi put pevajući izigravao pedera, publika se zagrejala do te mere da je morao nekoliko puta da ponovi svoju tačku. Od tada, Rej Dejvis polovinu programa izvodi izigravajući homoseksualca.

Rod Stjuart u čijem se stilu oseća veliki uticaj Mika Džegera, do savršenstva je izgradio scensko biseksualno prenemaganje. Stjuart, koji inače van scene čini sve da ostavi utisak muškarčine, pijanca i sportiste, na koncertima postaje ženstven, i eterično lepršav.

Mark Bolen, trenutno najveći superstar Engleske, sigurno je otišao još dalje u biseksualnom biznisu. Bolen se napadno šminka, kovrdža kosu, njegova odeća je izrazito ženska, nosi cipele sa visokim potpeticama, a peva takvim glasom kao da svakog trenutka doživljava orgazam, ali okrenut leđima partneru. 

Bolen je sve donedavno krio da je oženjen, podjednako se plašeći da to ne saznaju homoseksualci kao i devojčice. Tek kada je njegova popularnost dostigla takve razmere da mu je život u Engleskoj postao praktično nemoguć, Bolen je započeo "kampanju rashlađivanja" fotografišući se sa svojom lepom suprugom i pričajući naširoko i nadugačko novinarima kako je srećan s njom, itd.

Američki rokenrol producent i odnedavno pevač Tod Randgren, šepuri se na sceni i van nje u tesnim dekoltovanim kostimima od zmijske kože preko kojih nosi lisice koje koketno pridržava rukom prekrivenom brazletnama i prstenjem.

Trenutno u SAD se najveće kompanije otimaju oko izrazito pederskih grupa Klokets ("Podvezice"), Šedi Ledi ("Sumnjiva dama") i Kuin ("Pederčić"). 

Klokets su pozorišna grupa psihodelično opredeljenih transvestita čiji šou više podseća na atmosferu jutarnjih časova u nekom lučkom bordelu nego na rokenrol seansu. 

Šedi Ledi i Kuin su takođe stopostotno pederske grupe koje jedva začinjavaju rokenrolom njihove bahanalije pred publikom.

Slučaj koji se nedavno dogodio u redakciji jednog engleskog časopisa kojim upravlja Pokret za oslobođenje žene možda najbolje ilustruje popularnost trenda gej-roka. Naime, redakcija je oglasom pozvala članove neke rok grupe koji su raspoloženi da se potpuno nagi fotografišu za naslovnu stranu, naravno za dobar honorar. 

Odziv je bio tako masovan da uopšte više nije dolazilo u obzir pitanje honorara. Boreći se da izađu iz anonimnosti, mladi muzičari osećaju da je došlo vreme "gologuzog roka" i, uopšte, ne biraju sredstva da bi se makar i tako afirmisali.

(Čik, 1972.)

Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate