Septembar 1986: Poslednjih pet godina je predstavljalo
period u kojem se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih
svojih predrasuda. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju. Život
sa ograničenjima postao je neminovan. Niko nije očekivao da će
doći vreme u kojem su stan, posao, automobil ili, čak, televizor, postali nedostižni...
Prema istraživanjima zagrebačke CEME, najvećem broju Jugoslovena je život po sopstvenom izboru
najvažniji cilj, značajniji od mesta na društvenoj lestvici ili
debljine konta u banci.
Znači li to da smo neambiciozna nacija u
kojoj ciljevi pojedinca ne prelaze granicu njegovog kućnog praga,
ili smo još zdravi, još nismo neurotizovani ludim sprintom za
društvenim uspehom, novcem, moći - ili je nešto treće posredi?
Da li je možda reč o desetinama godina posleratnog života u kome smo
prolazili u kontinuitetu kroz oštrije i blaže restrikcije, ograničenja, koja je svakom pojedincu
društvo nametalo, i tako onemogućavalo život po sopstvenom
izboru, pa nam se zato on čini najvećim idealom?
Posleratni entuzijazam
Počelo je posleratnom izgradnjom
zemlje, udarnički, sa entuzijazmom da se iz pepela izgradi novo. Bilo
je tako u celoj ratom razrušenoj Evropi. Kod nas je sve to bilo u
izvesnoj meri i poletnije, jer se stvaralo i novo društvo, a ne samo
nove zgrade.
Hiljade prekovremenih časova rada, cigla iz ruke u
ruku, sve praćeno pesmom, ruke krvave od žuljeva i osmeh na
usnama. Nesretna faza socrealizma u umetnosti ostavila nam je kao
dokaz da je sve to baš tako bilo - velika ulja, slike ogromnih formata
sa upravo ovakvim prizorima.
Učesnici tih velikih akcija danas sa
nostalgijom pričaju o onim danima kada se sa zanosom radilo, kada
niko nije mislio na sebe, svoje želje, kada su svi bili puni nade i
vere i spremni na žrtve zarad svetle budućnosti i generacija koje
dolaze. Nije bilo važno što svi nose sivu, braon ili teget boju, što jedu naizmenično pasulj i krompir, stanuju u zajedničkim
stanovima, a za Pariz ili Rim znaju samo iz udžbenika geografije.
Posle je došla 1948 godina, veliki
razlaz i potreba da se izgradi jaka i potpuno samostalna
jugoslovenska industrija, koja je bila garancija da niko spolja neće
moći da nam nameće, kroz ekonomiju, svoje političke uslove.
To je
moralo da donese nova ograničenja. Teška industrija, veliki
objekti, odgodili su i komotniji život i proizvodnju robe za široku
potrošnju. Iz sela u grad stigla je velika armija seljaka,
napuštajući plodne njive u ime formule: industrijalizacija +
elektrifikacija = socijalizam.
Tek formirani, mladi poljoprivredni
kombinati, bez ikakvog iskustva, nisu uspeli da popune onu prazninu
koja je nastala odlaskom seljaka sa sela. Počele su nevolje sa
hranom, počeo je uvoz pšenice i još nekih, najvažnijih
poljoprivrednih proizvoda.
Pedesete godine i dalje su bile za
Jugoslovene godine života na ivici egzistencije. Nemaštinu je
nadoknađivalo zadovoljstvo što je zemlja nezavisna, slobodna, što
uživa ogroman međunarodni ugled, i što se kroz radničko
samoupravljanje, koje je još bilo u povoju, nazire ta svetla
budućnost u kojoj će radnici sami odlučivati o rezultatima svog
rada, odnosno, prevedeno na jezik današnjih istraživača CEME, što
će moći da žive po vlastitom izboru.
S kobasicom u Trst
Kraj pedesetih godina označio je novu
fazu, prvo lagodnije opuštanje. U Kragujevcu je sklopljen prvi "fića". Oni sretnici koji su mogii da ga kupe, odmah su ga digli na
pijedestal. Koliko je samo protutnjalo ulicama tih skromnih vozila,
ukrašenih pravim pravcatim zavesama na zadnjim prozorima, ili brojnim
jastučićima na sedištima. Sirotinjska želja za udobnošću,
intimnošću, toplinom, mada na kiču iznikla, bila je jedan od prvih
ustuka kolektivnog duha pred personalizacijom.
Nekako istovremeno, počeo je i prvi
šoping u Trstu. U Italiji je, prema propisima, moralo da se ostane
tri dana, kako bi sve ličilo na turizam a ne na šverc, a svet se
dovijao da nadoknadi te troškove tako što je, navodno za svoje
potrebe u Trst nosio kranjske kobasice, buter, cigarete i slično.
I
sve to kao alvu prodavao na ulicama ili u radnjama. Nije moralo ni da
se nudi. Tršćani, pritisnuti još posledicama rata, oskudicom hrane
i niskim zaradama, sami su prilazili našim "turistima" i nudili
nekoliko puta veću cenu od domaće.
Tek, naše ulice počele su i da
se šarene. Nestajale su siva, smeđa i tamnoplava boja, a mediteranski, susedski uticaj na našu modu nije
se zaustavio samo na ulicama velikih gradova, podlegla mu je i domaća
tekstilna industrija, kojoj je ipak trebalo još nekoliko godina da
se preorijentiše na finiju, odnosno modnu proizvodnju.
U posleratnoj istoriji Jugoslavije, taj
period ranih šezdesetih godina, pa sve do kraja prošle decenije,
predstavlja fazu u kojoj je bilo najmanje ograničenja za standard,
fazu u kojoj, iako je ponekad bilo restrikcija, niti su bile suviše
bolne niti su dugo trajale.
Bilo je to vreme kada se relativno lako
mogao rešiti problem stana, jer se mnogo gradilo. Bilo je to vreme
kada je posle neuspele privredne reforme, nekoliko stotina hiljada
Jugoslovena napustilo domovinu i ubrzo počelo da šalje devizne
doznake u zemlju; bilo je konačno to i vreme gotovo besplatnog
stanovanja i energije i vrlo jeftine hrane.
I dalje su to bile godine intenzivnog
razvoja, pa je posao mogao da nađe i onaj bez ikakvih i onaj sa
najvišim kvalifikacijama. Samousluge u velikim gradovima ličile su
na samousluge u Evropi, sa obiljem specijaliteta. Ulice su zakrčili
automobili domaće i strane proizvodnje, nicale su vikendice, u
selima su se rušile stare i zidale nove kuće, po ugledu na gradske.
Od šoka do šoka
O tom periodu, o tih petnaestak godina komotnijeg života, danas govorimo kao o vremenu blagostanja, pa
čak i luksuznog života.
Ali šta je to uopšte blagostanje, šta je
luksuz? Koliko nam je predašnje siromaštvo pomerilo dioptriju? Da
li u drugoj polovini dvedesetog veka, u kojoj se čovek spustio na
Mesec, predstavlja luksuz pojesti ponekad teleću šniclu, popiti
gutljaj francuskog konjaka, ili kupiti "nestle" čokoladu?
Da li je
luksuz stan od 80 kvadrata ili automobil? Pojam je relativan. U nekim
zemljama je luksuz šaka pirinča ili bicikl, a u nekim se luksuzom
smatra posedovanje privatnog aviona ili brilijantskog prstena od pet
karata. Da li smo bili skloni da taj period nazovemo tako krupnom
reči "blagostanje" zato što je postojala ideološka predrasuda da
su socijalizmu svojstveni siromaštvo, skromnost, odricanje,
potiskivanje ličnih u ime opštih interesa?
Poslednjih pet godina je vreme u kojem
se jugoslovensko društvo ubrzano opraštalo od mnogih svojih
predrasuda. Mnoge stvari i odnosi su sada jasniji, razumljiviji. Duboka kriza pomogla je tom osvešćivanju, koje je za veći deo
nacije veoma bolno.
Život sa restrikcijama, život pun ograničenja
je neminovnost koja teško pogađa, jer niko nije očekivao da će
posle 40 godina posle ho-ruk vremena, postati lutrija stan, posao,
kupovina automobila, ili čak televizora. Niko nije očekivao da će
Jugoslavija po brojnim pokazateljima biti na pretposlednjem mestu u
Evropi, samo ispred Albanije, bilo da je reč o potrošnji mesa,
energije, dezodoransa ili telefonskih impusla.
Često se kaže: svi smo krivi, trošili
smo nezarađeno, zaduživali se preko mere, živeli u stilu "baš me
briga", i zato sada ne možemo da živimo po vlastitom izboru, moramo
da prihvatimo život sa ograničenjima, da priznamo kolektivnu
krivicu.
"Svet" je zamolio ekonomistu, sociologa i psihijatra da nam
kažu kakvo je njihovo mišljenje o tome.
Profesor doktor Kosta Mihajlović:
- Restrikcije su uvek neprijatne. Nema ničeg težeg od snižavanja
standarda. Ali ne sme se ni izletati mimo mogućnosti. A nama se
upravo to desilo. Naše restrikcije su proizašle iz pogrešnog
razvoja, pogrešnih sistemskih rešenja i pogrešne ekonomske
politike. U određenom periodu bilo je vrlo privlačno tretirati ličnu
potrošnju kao pokretača razvoja. Tako smo podizali standard bez
pokrića. A bili smo svesni da nam lični dohoci rastu brže od
produktivnosti, brže od efikasnosti investiranja.
Uzmite samo primer sa naftom.
Kada je
u svetu nastupio prvi šok od prvog skoka cena, svi su spustili
durbin, smanjili investicije, počeli da štede, a mi smo i dalje bezbrižno investirali.
Drugi
naftni šok je odveo Evropu pravo u recesiju, a mi smo se i dalje
zaduživali u inostranstvu, jer je potrošačka filozofija bila
toliko snažna da se nije vodilo računa o tome šta smo zaradili.
Bilo je veoma nepromišljeno dozvoliti da rastu lični dohoci kad
opada ukupna produktivnost i zato je moralo doći do sloma i
dominacije restrikcija.
Mi smo vrlo hibridno društvo. Lični
dohodak je jedini izvor egzistencije samo za mali broj zaposlenih i
penzionere. Ostali imaju prihode od kamata, doznaka, dopunskog rada u
slobodnom vremenu, zemlje u selu i, konačno, od krađe i kriminala.
Ljuti me što se mi stalno nekome socijalno udvaramo. Bavimo se
socijalnom demagogijom. Društveni odnosi bi morali da budu čisti,
da važi pravilo: "koliko ste zaradili toliko dobijate".
Koliko
radimo imamo fantastičan život.
Najgore je što nije bitno kako
radiš nego gde radiš.
Zato pitam: o čijem mi to ličnom dohotku
govorimo u ovako haotičnoj situaciji? Ako nekvalifikovani radnik
može da zaradi više od inženjera konstruktora, onda su vrednosti
pomerene.
Neophodno je da privreda dobije
samostalnost, da se oslobodi tutorstva politike. Sada su joj
mogućnosti za inicijativu male. Nema rizika ni za kolektiv ni za
direktora, direktori dobijaju naloge preko telefona. Ponašaju se kao
pilići koji jedva čekaju da se zavuku pod kokošku, pod društveno
ili političko tutorstvo.
I ta sila propisa i zakona koji imaju
ograničavajući karakter!
Stvorili smo, na žalost, sistem koji
je ubio inicijativu i koordinaciju. Zato nema racionalizacije, nema
iščekivanja novih ideja. Naprotiv - samo zid ravnodušnosti i
ćutanja. Administriranje i ograničenja su smrt za motivaciju, za
iskorak prema promenama.
Dr Vesna Pešić, sociolog:
- Restrikcije o kojima govorite bez sumnje najviše
pogađaju niže društvene slojeve i to u pogledu zadovoljavanja
elementarnih potreba. No, ne bi trebalo zaboraviti jednu drugu
kulturološku stranu, bitnu za civilizacijski razvoj pojedinca i
društva.
Ako prihvatimo postojanje izvesne hijerarhije čovekovih
potreba, onda nije nevažno što ljudi prvo "zakidaju" na kulturnim
potrebama, druženju i drugim oblicima društvenosti, koji odgovaraju
urbanom prostoru i načinu života.
Tako se na opštiji način vraćamo
jednoj negativnoj i starijoj crti naše kulture - preživljavanju, to
jest skučenom životu. Ova stara orijentacija osnažuje se
ideologijom sudbinske katastrofe koju sada često propagiraju reči
kao što su "imali smo i većih teškoća, pa smo preživeli".
Ova ideologija na delu, obnavlja
predstave o životu bez kontinuiteta, stabilnosti, realnih očekivanja
i progresa u zadovoljavanju potreba i društvenog napredovanja.
Ne
samo što ona proizvodi sudbinsko shvatanje života kao "preživljavanja", koje nam se na svakom mestu stavlja do znanja
jednom određenom grubošću i zamiranjem i poslednjih tragova
velegradske atmosfere, nego osnažuje i svoje drugo lice, pljačkašku
psihologiju: kada ide dobro i kome ide dobro, to je prilika za pljačku, jer već
sutra možda neće biti takve prilike.
Ova klackalica pljačke i
preživljavanja pogubna je za kulturni razvoj čoveka i građanina i
iznova nas udaljuje od civilizovanog sveta i života.
Ako je život
samo pusta improvizacija i ako svi sve lažno predstavljaju, ne
možemo ni bez velikih improvizatora.
Primarijus dr Vladimir
Desimirović, psihijatar:
- Sve restrikcije su uskraćivanje osnovnih
čovekovih potreba. Posledice su teške po ličnost ako se to dešava
sistematski. Čovek se tada oseća bespomoćan da sam nešto
preduzme.
Nije sporno da je posledica ustezanja
odnosno frustracije, povećano osećanje nesigurnosti i ugroženosti.
To je sve sa jedne strane praćeno osećanjem straha a s druge strane
agresijom, željom da se napadne uzrok osujećenja. Ali se uglavnom
agresiji ne pristupa, jer napad je uvek rizik praćen osećanjem
krivice i strahom od odmazde.
Isto je i u društvenoj situaciji.
Čovek koji je obuzet strahom, a stari Latini su govorili da je
neljudski živeti u strahu, gubi hrabrost, a samim tim i spontanost.
To opet ukida stanje oslobođenosti za stvaralaštvo i izaziva
otuđenost. Tada strada i mašta, a čim nje nema nema ni rešenja za
izlazak iz krize. Čovek oseća da nije svoj, gubi životnu radost.
Ta
mešavina straha i agresije povećava socijalnu napetost. Restriktivne
mere, ako dugo traju, mogu da menjaju čoveka kao ličnost u celini.
Posledice duge krize su nepovoljne,
jer uništavaju motivaciju za rad. Zapostavlja se, osim toga, čuvaran
odnos. Kad imamo socijalnu nesigurnost svi su rasipnici, jer se boje
da će sutra biti još gore. Uzmite samo ovo sa benzinom. Skup je, ali
svi i dalje voze kola, jer možda nikada više neće to moći da
rade.
Većina stanovništva ne oseća
sopstvenu krivicu za stanje u kome smo se našli. Zato tvrdnje da smo
svi mi krivi za krizu povećavaju stepen besa, zidaju agresiju, jer
svi nisu mogli da donose odluke koje su nas uvalile u nevolju. To je
isto kao kad bi napali putnike na brodu da su krivi što je došlo
do brodoloma.
Zna se da se prvo za gušu hvataju mornari, odnosno oni
koji upravljaju brodom, a ne putnici.
*****
Slično našim sagovornicima koji su sa
svog stručnog aspekta govorili o našoj krizi, i negativnom dejstvu
restrikcija na motivaciju bilo u privredi bilo na svaku pojedinačnu
ličnost, i mnogi svetski eksperti za razvoj smatraju da defanzivna
politika, ili prevelika ograničenja ne daju mogućnost za
prevazilaženje kriznih situacija.
Smanjuje se na taj način i
društvena i lična energija, posao se otaljava, život se pretvara u
tavorenje iz kojeg se teško i retko pojavljuju nove sveže ideje, kreativna rešenja koja bi mogla da odškrinu vrata za izlazak iz
stanja umrtvljenosti.
Status quo postaje važeća filozofija, a
društvo koje se ne menja, poznata je istina, osuđeno je na propast.
Kreatorima naše ekonomske politike ova
je istina svakako poznata, pa treba verovati da će posle prvih
letnjih promena koje smo imali, i koje su se svodile na mere
ograničavajućeg, odnosno restriktivnog karaktera, uslediti, kako je
i obećano, i one druge koje će dozvoliti slobodniji, kreativniji
razmah društvenih i ekonomskih odnosa u zemlji
Napisala: Milica Lučić-Čavić (Politikin Svet, 1986.)