Maj 1987: Nemica Katica Milovanović Rajner
spasila je sigurne smrti stotinak meštana pet sela u dolini Ibra,
koje su Nemci početkom septembra 1943. godine poveli na streljanje...
Katica Milovanović Rajner sada živi u
Baljevcu kod Raške. Sve do sada ova stara žena nije želela da pišu
o njoj, ali meštani sela Baljevca ne misle tako.
Preživeli, a među njima Angelina
Nikolić i Aleksandar Maćužić, dobro se sećaju tih događaja.
- Majka je toga dana ostala da čuva
unuku, a ja sam sa ocem Draganom otišla na njivu. Iznenada su banuli
do zuba naoružani Nemci. Uperili su oružje u nas i ljutito poterali
sa njiva. Na jednom placu već je bilo saterano preko stotinu
muškaraca, žena i dece. Svakog trenutka očekivali smo da počnu da
pucaju. Onda je iznenada pred Nemce došla Katica. Dugo se nešto
objašnjavala sa njima, žučno je govorila i rukama pokazivala u
našem pravcu. Svaki minut bio nam je kao večnost.
Aleksandar Maćužić imao je tada
sedamnaest godina, ali događaje iz 1943. godine, kaže, neće moći
da zaboravi.
- Nemci su na streljanje poveli mene,
oca i najstariju sestru - priča nam Maćužić. - U šljiviku je bilo mnogo ljudi,
preko stotinu. Sećam se da je Katica žustro razgovarala sa grupom
nemačkih oficira. U neko doba Nemci su popustili i konačno nas
pustili kućama.
Nemački "izdajnik"
 |
| Katica Milovanović Rajner |
Njen deda došao je u Vojvodinu još
pre prvog svetskog rata. Kao petnaestogodišnja devojčica Katica je
1933. godine došla u Novi Pazar u posetu kod jedne drugarice. Tu je
upoznala Jerotija Milovanovića. Rodila se velika ljubav i uskoro se
udala za njega, a šest godina kasnije preselili su se u Baljevac. Tu
su otvorili pekaru. Onda je došao rat.
Pitamo Katicu šta se sve to dogodilo
13. i 14. septembra 1943. godine.
- Nerado pričam o sebi - kaže nam
Katica. - To što sam ja uradila 13. septembra 1943. godine, to je
bio moj dug prema ovim divnim ljudima.
To su bila teška vremena - sa uzdahom i vidno uzbuđena Katica
se seća tih dana. - Cele noći 13. septembra partizanske
jedinice žurile su da se sa Kopaonika prebace na levu obalu Ibra.
Sledećeg jutra stigle su nemačke kaznene ekspedicije. Nemci su
sakupili meštane Baljevca i drugih sela i doveli ih na streljanje.
Počela sam da ih ubeđujem na nemačkom da su tuda prošli četnici
i da mi još nismo videli partizane. Jedan nemački vojnik grubo me
je odgurnuo, a oficir naredio da vojnici repetiraju puške. Stariji
oficir je upozorio da ne žure.
"Izdala je nas i nemački narod"
- uzvratio mu je na nemačkom mlađi oficir.
Rekao je, zatim, sve
najpogrdnije za mene. Ja sam samo uporno ponavljala da poštede
nedužan narod, da on nije kriv - priča Katica.
U očima nemačkih vojnika mržnja i
bes. U duši ljudi, žena i dece zebnja i strah. Cevi i dalje
uperene. Samo se čeka komanda.
- Užasni su to bili časovi - nastavlja Katica. - Kada su Nemci
odustali od streljanja i dozvolili narodu da ode svojim kućama, bio
je to kraj i mojoj patnji i strepnji i patnji stotinak dece, žena i
muškaraca.
- Nismo tada ni stigli da zahvalimo
Katici, koja je pokazala veliku hrabrost, i spasila nam živote.
Mislim da su tada naši pogledi govorili više od reči. Sećam se
Katičinog nasmejanog i prkosnog lica, i našeg olakšanja i
zahvalnosti - kazuje nam na kraju Aleksandar
Maćužić.
Zabeležili: Ramiz Etemović i Milomir Jemuović (Praktična žena, 1987.)
