Bela noć - to je noć u kojoj se ne
spava. Bela noć - to je noć u velegradu. Ona
može da bude lepa i bela, ali i ružna i crna.
Stigao sam sa priličnim zakašnjenjem.
Avaj, takmičenje je davno počelo. Nisam prisustvovao svečanom
otvaranju. To je bila, svakako, posebna atrakcija. Jer i samo
takmičenje je neobično. Takmiče se parovi u igranju rok'n'rola.
Bele košulje i šarene suknje. Mesto takmičenja: sportski teren
negde kod Crvenog Krsta.
Dole zemlja, gore nebo.
Zvučnici podrhtavaju od ritma. Što
jače to bolje. U paklu se svakako nalazi najbolji orkestar. Što
jače to bolje. Ritam mora da uđe u krv kroz bubne opne - ukoliko
ove ne prsnu. Rok, rok, rok'n'rol! Prvo sam video kako je jedan
mladić, uz urnebesno odobravanje, legao na zemlju. Mladić leži na zemlji i drhti kao siroče, naravno, drhti u ritmu roka, onako kako
to gromoglasni zvučnik naređuje.
- Đani, đani!
Mladić ustaje i sa još većom
energijom nastavlja svoj ples, svoj mali trans.
- Đani, đani!
Gore, visoko, trepću zvezde.
Džez truba se kao spiralno svrdlo
uvlači u uho i nateruje čoveka da cupka. Ovo mi je već drugo
takmičenje u roku. Verovali ili ne, prvi put sam prisustvovao jednom
rok-takmičenju u - Šapcu. Stajao sam kraj jednog plota i posmatrao
takmičare koji nisu mnogo zaostali iza ovih, beogradskih. Pored mene
su stajala i dva seljaka u opancima šiljanima. I oni su posmatrali
takmičenje ali su ćutali kao zaliveni.
Sada su dve takmičarke uzjašile svoja
dva partnera a ovi ih pobedonosno odneli sa terena. Ostali su
urnebesno zviždali a neki je vikao: đi, đi!
Rok, rok, rok'n'rol!
Tako peva nekoliko stotina mladića i
devojaka. Bele košulje i šarene suknje. Đi, đi. Suknje se na
platou dižu do krajnjih granica pristojnosti. Kao da su pečurke a
ne suknje. Jer, takav je rok, malo luckast, malo bezobrazan.
Do mene jedna devojka kaže svom mladiću:
- Moram da furam, znaš kak'a je
keva.
- Furaj - kaže mladić. - Ćao.
- Dođi sutra - kaže devojka umesto
oproštaja.
- Si - kaže mladić.
Kada sam stigao na trg Dimitrija
Tucovića "trojka" je istovarila puna nedra poslednjih
putnika, onih koji su uz viku i keč ez keč ken uspeli da uhvate
poslednju "trojku", poslednji voz iz Madrida. Zaista,
"trojka" baš tako i izgleda: kao poslednji voz iz Madrida.
Mladići i devojke. Bele košulje i šarene suknje. Neko peva. Neko plače. Neko je povraćao.
Kondukter se pobunio i rekao je da će otsada voziti samo
trezvenjake. Zato je neko komandovao: tri puta ua za konduktera!
Gromko je odjeknulo u tramvaju:
Ua ua, ua!!
- Milicioner, milicioner! - viče
kondukter kao da milicioner može tu nešto da učini.
"Trojka" istovara svoj
poslednji tovar.
Bele košulje i šarene suknje.
Još jedanput ua za konduktera.
- Fajront, gospodo, fajront! - viče
kelner u "Prešernovoj kleti" i diže stolice.
- Zašto fajront, nema ni dvanaest -
protestuje neko.
- Zašto! Pitajte kućni savet! Takvo
smo naređenje dobili. Ne mogu ljudi da spavaju, smeta im galama.
- Ko galami?
- Pitajte kućni savet.
Prepirka prestaje. Stolice dižu noge
uvis. Ružno sve to izgleda. Društvo koje se bunilo ustaje.
- Kuda - pita jedna posustala devojka.
- Za mnom, poslednji iz kaste strasti!
- uzvikuje dugonja. - Za mnom! Ima u ovom gradu još lokala koji će
primti poslednje iz kaste strasti! Za mnom! Ovaj grad postaje
sanatorijum. Brigu o galami i svežem vazduhu neka vode kućni
saveti. Nama ovaj grad postaje tesan. Za nas je Rio de Žaneiro.
Živele karioke! Glupi kelneru, šta bi radili kućni saveti u dane
karnevala? Dve hiljade mrtvih!
- Ko je glup?
- Kućni savet!
- Tako može - kaže kelner.
Poslednji iz kaste strasti izlaze na
ulicu.
- Samo bez galame, drugovi - kaže
milicioner. - Ponoć je prošla ...
Poslednji iz kaste strasti zaćutaše. Sudija za prekršaje naplaćuje najmanje hiljadarku. To je mnogo čak
i za poslednje iz kaste strasti. Zato neka se ni muva ne čuje bar
dok je milicioner na vidiku. A posle ćemo složno zapevati:
Ko vino ne pije neka se ubije!
Na Terazijama sam sreo Groficu.
Grofica je stara, suviše stara. I skromna. Nikada ne traži više od jedne
cigarete.
- Daj jednu cigaru - kaže.
- Pušim "Dravu" - kažem i
vadim paketić.
- Mnogo si prost - kaže Grofica i
produži dalje.
I Šarlo je čovek koji živi samo
noću. Pre nekoliko godina je statirao u nekom filmu pa su mu rekli
da liči na Šarla. Nosi žirado šešir, krutu belu kragnu i štap.
I prima penziju. Odelo od belog bureta uvek je uredno. Za noć obiđe
ceo Beograd. Svi ga poznaju i on sve poznaje. Ne može da popije više
od dve šljivovice. Ali voli noć. Kada padne mrak i kada buknu
svetla u velikom gradu evo njega, izmili iz svoje sobice, u svom
odelu od belog bureta.
Poznaje ove filmske reditelje.
- Hoće li biti neka uloga za mene -
pita.
Neko mu obeća, neko čak ni to ne
učini.
Opet dobro.
Stigao sam i do "Tabora" na
Kalenića pijaci. Ovde sedi poslednji boem Beograda. Pravi pravcati
boem. Ima ogromnu nečešljanu bradu i prodaje svoje minijature. Sto
dinara komad. Na malim uljanim slikama uvek mnogo cveća, livada sa
cvećem i jedna bela breza.
Kupio sam još jednu minijaturu.
- Otrovali su mi mačke, sve mačke su
mi otrovali...
Na stolu minijature, mala platna
veličine poštanske dopisnice i propisno uramljena.
- Samo sto dinara...
Suze u očima.
Minhenski đak boem, prijatelj mnogih francuskih slikara, danas
milionera, dobar slikar.
- Ja sam Modiljani, pet franaka! Ja sam...
sto dinara! Samo sto dinara!
Seljaci iz okoline koji sede kod Tabora
sve do fajronta gledaju u čudnog bradatog čoveka. I odrečno
klimaju glavom. Ne, oni nikada neće kupiti minijaturu. Baš njih
briga ko je bradati čovek, baš ih briga što on poznaje Minhen i
Pariz kao svoj džep, i što su mu zle komšije potrovali mačke,
dvadeset mačaka koje su s njim živele na tavanu, u jednoj skromnoj
sobi.
Suze u očima.
Na malim slikama uvek mnogo cveća,
čitava livada sa cvećem i poneka breza.
Na Kalenića pijaci - proza.
Brda lubenica i brda paradajza. Neka
žena je zagrlila džak plavog patlidžana i spava
kao zec. Na svakoj pijaci ima lopova. I ovde ima lopova, sitnih lopova
- kokošara, jajara svakovrsnih. Kud god pogledate spavači. Na
asurama, pod tezgama, na kolima, na ponjavama na betonu. Tako
dočekuju zoru. Sa zorom i prve kupce.
Kod "Kikevca" sam sreo
"Crnca".
"Crnac" je takođe jedna
specijalna beogradska figura. Prodaje neke stare brošure, male
kalendare koje je vreme pregazilo, lozove koji nisu izvukli (za sreću pet dinara komad).
- Sportska knjiga, izveštaj sa
Olimpijade u Helsinkiju. Ima mnogo lepih slika. Za mlade i odrasle.
Kupite kod Crnca! Crnac radi za vas i za narod!
Crnac je beogradski Holanđanin
lutalica.
Ukleti Beograđanin. U toku dana i noći
obiđe doslovno sve beogradske kafane, bifea i krčme. Nudi svoju
robu. Brošura o gajenju krompira. Nešto ekstra. Za svaku kuću.
Svaka kuća treba da ima brošuru za gajenje krompira. Kupite kod
Crnca!
I tako već deset godina. Iz dana u dan, iz noći u noć.
- Crnac nikad ne spava - kaže "Crnac". - Hoćete li
jednu razglednicu? Svega devedeset i devet dinara.
Kod "Crnca" se sve svršava
na devet.
- Može li za devedeset osam?
- Ne može - kaže "Crnac".
- Kod mene su cene utvrđene.
I "Crnac" odlazi ljut.
- Niste vi ozbiljna mušterija - kaže.
I tako već jednu deceniju...
U jednom baru njih dve. Sede na visokim
barskim stolicama. Crne dugačke muštikle i mnogo oksižena u kosi.
Umorne su. Ipak, popiće još dva džin-fisa.
Govore jedan strani jezik. Ustvari
znaju da kažu samo: aj lav ju, ali i to je često puta sasvim
dovoljno.
I one su kao Šarlo.
Vole noć i džin-fis.
Bela noć - to je noć u kojoj se ne
spava.
Bela noć - to je noć u velegradu.
Ona može da bude lepa i bela, ali i ružna i crna.