Povodom te knjige nisam dao nijedan intervju. Rezultat kakav sam i očekivao: kritika je vrlo malo rekla i zbog toga je, manje-više, ova knjiga i ostala neobjašnjena, jer je sam nisam objasnio."
Sutradan, na terasi hotela "Kozara"...
... molimo Jandrića i Kiša da rekonstruišu ovaj izuzetno zanimljiv razgovor.
Jandrić to čini sa sebi svojstvenom ljubaznošću.
Kišova mrzovoljnost se topi na blagom popodnevnom jesenjem suncu.
... molimo Jandrića i Kiša da rekonstruišu ovaj izuzetno zanimljiv razgovor.
Jandrić to čini sa sebi svojstvenom ljubaznošću.
Kišova mrzovoljnost se topi na blagom popodnevnom jesenjem suncu.
Prvi put ste na Kozari, kakvi su Vaši utisci?
Odgovor na ovo pitanje Kiš koristi da
izrazi "blagodarnost žiriju za lepe reči koje se odnose na moje
knjige, kao i organizatorima ovih Susreta na domaćinskom, srdačnom
i ljubaznom dočeku."
A onda dodaje:
- Imao sam čast i zadovoljstvo da se
poznajem sa Skenderom Kulenovićem. Popio sam sa njim dovoljno vina
da sam ga mogao smatrati svojim prijateljem. Ono što nam je bilo zajedničko, to je
da smo literaturu shvatali ozbiljno, možda i tragično ozbiljno,
toliko ozbiljno da smo o njoj malo i razgovarali. Ali se dobro sećam
jednog razgovora o Bodleru.
Skender Kulenović je upravo bio aristokrata, aga, u onom značenju reči u kojem i ja sebe smatram aristokratom:
"Ja znam da poezija plemstvo je jedino" (Bodler).
Skender Kulenović je upravo bio aristokrata, aga, u onom značenju reči u kojem i ja sebe smatram aristokratom:
"Ja znam da poezija plemstvo je jedino" (Bodler).
Sve ono što se dešavalo tih dana na
Kozari Kiš je doživeo, kako sam kaže, "kao jedno autentično, što
će reći pesničko nadahnuće; kao primer kako se jedno daleko
autentično pesničko nadahnuće (Skenderovo) moglo pretvoriti,
puškinovski, u bronzu, gvožđe i kamen".
Svaki razgovor sa Kišom, koji već
godinama živi u Parizu i koji je jedan od naših najprevođenijih
pisaca nameće pitanje koje je Ljubo Jandrić ovako formulisao:
- Poznata je ona anegdota koja se odnosi
na Iva Andrića a koju je zabeležio francuski pisac Klod Avlin. Novinari su jednom prilikom pitali Andrića šta misli o tome kako
Evropa i kulturni svet prihvataju jugoslovensku književnost. Nakon
dužeg ćutanja, Andrić je, otprilike, ovako rekao:
"Pa, znate, kad sam bio mali živeo sam kod tetke u Višegradu. Jednom sam se razboleo i tetka je telefonirala u Sarajevo. I ja sam prisustvovao tom razgovoru. Ona je uporno vikala u slušalicu: "Halo, da li me čujete? Halo, da li me čujete? Ja vas dobro čujem... "
Takav je otprilike odnos Evrope i kulturnog sveta prema nama: mi njih čujemo, ali ne i oni nas.
"Pa, znate, kad sam bio mali živeo sam kod tetke u Višegradu. Jednom sam se razboleo i tetka je telefonirala u Sarajevo. I ja sam prisustvovao tom razgovoru. Ona je uporno vikala u slušalicu: "Halo, da li me čujete? Halo, da li me čujete? Ja vas dobro čujem... "
Takav je otprilike odnos Evrope i kulturnog sveta prema nama: mi njih čujemo, ali ne i oni nas.
- Da, da to je pravi primer odnosa sveta
prema nama: mi njih odlično čujemo, ali oni su, najčešće, gluvi
za nas.
Što se nas tiče, ako se uporedimo sa nekim drugim literaturama malih jezika, na primer mađarskom ili češkom, mi nismo uspeli, na žalost, da nametnemo svetu neke opštepoznate civilizacijske ili kulturološke reference uz koje bi svako od nas mogao da veže svoj brod ili barku.
Da budem jasniji: svaki zapadni intelektualac zna za Lista, Bartoka, odnosno Dvoržaka, ako drugo i ništa ne zna iz mađarske ili češke kulture. Koje je to ime koje zna, ili koje je obavezan da zna svaki zapadni intelektualac kad je reč o nama?
Bojim se da takvog imena nema. Ne zato što ga mi nemamo.
Kad je reč o piscima, mi imamo tri stuba: Andrića, Krležu i Crnjanskog uz koje bismo mogli da vezujemo svoje brodove ili svoje barke.
Što se nas tiče, ako se uporedimo sa nekim drugim literaturama malih jezika, na primer mađarskom ili češkom, mi nismo uspeli, na žalost, da nametnemo svetu neke opštepoznate civilizacijske ili kulturološke reference uz koje bi svako od nas mogao da veže svoj brod ili barku.
Da budem jasniji: svaki zapadni intelektualac zna za Lista, Bartoka, odnosno Dvoržaka, ako drugo i ništa ne zna iz mađarske ili češke kulture. Koje je to ime koje zna, ili koje je obavezan da zna svaki zapadni intelektualac kad je reč o nama?
Bojim se da takvog imena nema. Ne zato što ga mi nemamo.
Kad je reč o piscima, mi imamo tri stuba: Andrića, Krležu i Crnjanskog uz koje bismo mogli da vezujemo svoje brodove ili svoje barke.
Zamke i teškoće prevođenja
A zatim Kiš govori o primeru
latinoameričke književnosti ("da ne pominjem starije primere, kao
što je zajednički nastup nordijskih pisaca početkom ovog veka"), koja je osvojila svet kao kontinent.
- U takozvanom velikom svetu mi moramo nastupiti sa najmanjom jedinicom mere koja se zove: Jugoslavija.
- U takozvanom velikom svetu mi moramo nastupiti sa najmanjom jedinicom mere koja se zove: Jugoslavija.
Kad je o tome govorio sa Jandrićem
pred publikom u pozorišnoj sali, dvoranom se prolomio aplauz.
Kiš je potom nekoliko puta ponovio:
- Videste li kako je publika reagovala?
Kiš je potom nekoliko puta ponovio:
- Videste li kako je publika reagovala?
Konstatujući da je Kiš jedan od
najprevođenijih naših pisaca u Evropi i svetu, i da je uz to i sam
prevodilac, Jandrić je citirao misao Iva Andrića koju je on
preuzeo od Francuza:
"Prevedena knjiga je isto što i žena: ako je verna nije lepa, ako je lepa nije verna."
"Prevedena knjiga je isto što i žena: ako je verna nije lepa, ako je lepa nije verna."
- Pošto sam i sam prevodilac svestan
sam zamki i teškoća prevođenja. Smatram uopšte čudom kad se s
našeg jezika pojavi neka knjiga u prevodu, naročito ako je taj
prevod čitljiv i može da komunicira sa čitaocem kome nisu bliske
naše kulturne i civilizacijske sfere.
Prevod koji je sam po sebi jedna
varijanta originala može da bude, i često biva, deformacija tog
originala.
Jedan američki novinar postavio mi je, tu skoro, pitanje zašto toliko ističem, u jednoj svojoj priči,
uticaj Homera i Merimea. Što se tiče Homera, ja odgovaram da je, bez
sumnje, njegovo nabrajanje imalo izvesnog uticaja na mene, a da sam
Merimea čitao davno, malo i površno. A uz to, nikad ih nisam nigde
ni navodio.
Na to, očigledno dobro pripremljen
novinar, iz svoje torbe vadi engleski prevod knjige "Bašta, pepeo"
i otvara je na onoj strani gde Kiš govori kako mu majka recituje
Homera i Merimea.
- Međutim, u originalu, kao što znate, reč je o poznatoj baladi o Omeru i
Merimi! I evo primera kako je jedan lik, ovde lik moje majke koja je
zamišljena kao protivteza eruditskom liku mog oca, deformisan. Zahvaljujući pogrešnom prevodu ona je postala erudita, jer umesto
narodne poezije ona mi čita Homera i Merimea.
Jandrić priča jednu Ćopićevu
prevodilačku dogodovštinu. Tako dobro imitira Brankov glas da za
trenutak pomislimo da je među nama lično taj veliki šeret.
Jednog dana, Ćopićev prevodilac na
ruski zamoli ga da dođe kod njega jer već pola dana ne može da
odgonetne jednu njegovu rečenicu. Ćopić je primi, ali ni sledećih pola dana nije uspeo da joj objasni šta je hteo da kaže rečenicom:
- E, vala nećeš da si božja cicvara!
Da bi Kiša pitao šta misli o uspehu, napominjući da je on već na samom
vrhu tog uspeha, Jandrić ponovo citira Andrića:
"Od sveg što nam se u životu desi, najopasniji je uspeh."
"Od sveg što nam se u životu desi, najopasniji je uspeh."
- Što se tiče takozvanog uspeha, ja ga
lično ne osećam, pa me ne može ni pritiskati. Ja sam gluv na
konkretne manifestacije takozvanog uspeha, ja ih ne primećujem, ne
osećam, ne vidim. Jedino što stalno osećam to je nezadovoljstvo
svojim sopstvenim radom i zbog toga ne mogu razmišljati o uspehu.
Jer uspeh je, valjda, nekakvo zadovoljstvo.
Kao komentar na ovaj odgovor
prepričavamo Danilu Kišu šta je rekao jedan njegov kolega dok je
on, (Kiš) pored biste Skendera Kulenovića sadio deveti po redu bor,
- Kad vidim kako dobro drži ovu lopatu, jasno mi je kako je mogao onako dobro da napiše "Baštu, pepeo"...
I Danilo Kiš je, ovog puta, bio
zadovoljan svojim uspešno obavljenim poslom.
Zabeležila: Nada Bojić, snimio: Žak Rober (Svet, 1986.)
Uvod u intervju: Danilu Kišu uručena nagrada "Skender Kulenović" '86.
Zabeležila: Nada Bojić, snimio: Žak Rober (Svet, 1986.)
Uvod u intervju: Danilu Kišu uručena nagrada "Skender Kulenović" '86.