Januar 1967: Grozdana Olujić - eto imena svima vama
znanog. I ne samo nama: nju zna svet. Grozdana Olujić spada,
sigurno, u malobrojnu porodicu jugoslovenskih pisaca, koji su se
svojim delom, koliko toliko, predstavili svetu. Njena tri romana
("Izlet u nebo", "Glasam za ljubav", "Ne budi
zaspale pse") već kruže svetom...
Za samo osam godina intenzivnog bavljenja književnim radom, Grozdana Olujić je uspela živo da
zainteresuje strane izdavače, do te mere, da potpisuju s njom
"blanko ugovore":
dok njena knjiga još nije objavljena
ni na maternjem jeziku - oni otkupljuju pravo na prevod i štampanje!
Za takvu žurbu, oni, verovatno, imaju razloga. Iako su njene knjige
prevedene na sve značajnije svetske jezike, domaći izdavači se
ipak nisu setili da je prevedu ni na sve jugoslovenske jezike!
Stanuje tamo gde prestaje grad, u skromnoj Homoljskoj ulici, na
Karaburmi, u još skromnijem stanu, zajedno s mužem lekarom i
petogodišnjim sinom Sašom. Dok sedimo i razgovaramo, Saša svaki
čas ulazi da nešto pita - mamu.
- Tako je svakodnevno - kaže
Grozdana - teško je biti majka, domaćica i pisac, istovremeno.
Iznenadilo nas je da poznata književnica - nema svoju radnu sobu.
- Kao što vidite - nemam. Nisam
ovaj stan dobila ni preko Udruženja pisaca, niti drugim putem, na
poklon.
Novi roman Grozdane Olujić "Divlje
seme" uskoro će se pojaviti u domaćim knjižarama ("Prosveta"), a i u inostranim istovremeno. Zanimao nas je kratak
siže tog najnovijeg dela Grozdane Olujić, jedine žene-pisca romana
ne samo kod nas već i na Balkanu.
Najnoviji roman
- To je priča o Ahasveru naših dana - kaže Grozdana - ali, nasuprot Jevrejinu lutalici, koji traži
svoju domovinu, moja junakinja traži sebe, poreklo svoje krvi i
svojih sećanja. Reč je o devojci koja ima 19 ili 22 godine, ne zna
se tačno koliko, jer je nađena pred kraj rata. Ne zna se ni kako se
zove, ni ko su joj roditelji. Odrasla, ona pokušava da sazna ko je.
Daje oglas u novinama i konstatuje da svi ljudi koji se javljaju,
traže dete od dve, tri godine, a ne odraslu devojku. Tada pokušava
da se nađe u sećanjima, ali ne uspeva. Zatim, gledajući lica
ljudi, u svakom od njih pronalazi deo sebe. I tako, ne pripadajući
nikome, shvata da pripada samoj sebi i svima, da je svet deo nje, a
ona deo sveta.
- Vaša prva knjiga je izišla 1958.
godine, zahvaljujući konkursu sarajevske Narodne prosvjete. Kako ste počeli da pišete?
- Prvo sam počela da lažem, zatim da
izmišljam, jer sam htela da nadoknadim detinjstvo izgubljeno u ratu
i dane prve mladosti provedene u bolesničkoj postelji. Prvu priču,
nešto nalik na priču, u stvari, napisala sam kad mi je bilo
jedanaest godina. U sedamnaestoj, objavila sam prvi tekst, a u
dvadeset drugoj prvi roman.
- Imate li svoje ličnosti - uzore,
koji su vas hrabrili, od kojih ste učili život, zanat?
- Imam. To su Fokner i Marija Kiri.
Od Foknera sam naučila kako da čovek bude svom dušom u onome što
radi, od Marije Kiri - kako da se i pored priznanja ostane sasvim
jednostavan čovek.
Poznanstva sa slavnima
- Vi veoma mnogo putujete po svetu,
osobito poslednjih godina, zahvaljujući uspesima svojih knjiga.
Na tim putovanjima sretali ste, svakako, značajne i
interesantne ličnosti. Možete li pomenuti neke od njih?
- Pomenuću vam samo one koji su mi se
dopali i s kojima sam se sprijateljila: Herbert Rid, Džon Vejn,
Arnold Vesker, Pjer Bula, Natali Sarot, Margaret Dira, Ežen Jonesko
... Dopisujem se i s Voznesenskim, mada se ne poznajemo. Tako smo
postali prijatelji, preko pisama. Pisci, uostalom, i postaju tako
prijatelji - preko pisane reči.
- Kakav su utisak ostavili na vas?
- Utisak je isti kao i o našim
piscima: kao što su Andrić, Desnica, Lalić, Matić - pristupačni,
veliki, skromni, tihi ljudi, koji izazivaju poštovanje - tako je
isto i sa strancima - najveći su najjednostavniji. Pjer Bul neguje
biljke, Jonesko živi životom jednog običnog čoveka. Ali ono što
mi se osobito dopalo - to je njihova svest o gotovo tragičnom
položaju čoveka danas i odgovornosti pisca da taj položaj shvati i
prikaže.
Ono što me je naročito iznenadilo u svetu, to je da se
veliki pisci bave izrazito etičkim, a ne estetskim problemima -
nasuprot našoj literaturi, koja je okupirana stilom, vežbom, tako
da ponekad čovek ima utisak da čita nečije stilske vežbe, a ne
viđenje sveta. Jedna od knjiga u kojoj ja to viđenje sveta nalazim,
bez obzira što je napisana kao parodija Biblije, to je Pekićeva
knjiga "Vreme čuda".
- Biti žena-pisac, šta to znači?
- Isto što i biti muškarac-pisac.
Ni jedno ni drugo nije ni zavidno ni prijatno.
Pisanje kao vazduh ili hleb
- Šta ne volite?
- Ne volim zimu i birokratiju.
- Vi,
sigurno veoma mnogo čitate, naravno, najviše nova dela. Čitate li
ponekad, ponešto - ponovo?
- Da. Dostojevskog (sve), Rilkea
(Zapisi Maltea Lauridsa Brige), Duinskog (Deveta elegija), Kamija,
Kerkegora, Andersena, Poa, Tomasa Vulfa.
- Šta mislite o novcu?
- Novac za mene predstavlja i neku
vrstu nezavisnosti, jer kad ga čovek ima - radi ono što želi.
Inače, ne volim novac radi novca.
- Volite li da pišete?
- Pisanje mi je neophodno kao vazduh
ili hleb. Čovek se ne pita da li se zamara kad jede ili diše.
- Šta mislite o ženama-piscima?
- Ne volim ih, jer smatraju da žena
mora da bude nešto drugo nego muškarac: uzvišena, osetljiva,
sentimentalna. U stvari, žena je isto što i muškarac. Razlika je u
tome što on uvek ostaje dete koje ne uspeva da odraste, a žena je
već odrasla u četrnaestoj godini. Žena je lukavija. Žene-pisci
tretiraju ženu-junaka ili kao lutkicu ili kao patnicu; a žena nije
ni jedno ni drugo.
O ženama-piscima
- Ipak, cenite li neku ženu-pisca?
- Od naših, volim knjigu Desanke
Maksimović "Tražim pomilovanje" i eseistiku Isidore
Sekulić. Od stranih: cenim Virdžiniju Vulf i Ajris Merdek.
- Kako se piše roman?
- On se gradi sam od sebe, kao koral,
uzima materiju iz okoline. Svaki roman ima svoj stil. Kalup jednog
romansijera nikad ne može biti kalup za drugog romansijera. Tehnika Džojsa ili Kafke, dobra je samo za Džojsa i Kafku.
Prepustili smo mladu književnicu poslu
koji je prekinula zbog razgovora: prevodu drame "Četiri godišnja doba"
Arnolda Veskera, drame koju će uskoro izvesti Atelje 212. Inače,
Grozdana Olujić se uveliko sprema za put u daleku Indiju, gde će
biti gost tamošnjih izdavača.
Razgovarao: Mihailo Blečić (Bazar, 1967.)
