Bon, 12. februara 1979, specijalno za Radio TV reviju od stalnog dopisnika Politike: Kako je televizija doprinela da se posle
četiri decenije sruši "zid ćutanja" i pokrene opšta
debata nacije o nacističkim zločincima...
Televizija je u Nemačkoj dobila i
četvrtu dimenziju: prodor u preispitivanje savesti nacije. Na mali
ekran je kanalisana opštenacionalna debata o nemačkoj prošlosti, o
odgovornosti za masovne zločine - najveće koje istorija poznaje -
koji su počinjeni pod nacizmom u Hitlerovom Trećem rajhu.
Ono što je tri i po decenije izbegavano da se rasvetli, što je potiskivano iz pamćenja, izostavljano iz udžbenika i nastave, prećutkivano u razgovorima starije generacije sa potomcima, što je namerno omalovažavano - postalo je odjednom nacionalna tema broj jedan i to zahvaljujući - televiziji.
Prikazivanje "Holokausta",
američkog televizijskog filma o stradanju i masovnom uništavanju
Jevreja pod hitlerovskim režimom, o potresnim dramama i
istrebljivanju miliona ljudi u nacističkim koncentracionim logorima, o esesovskim
monstrum-funkcionerima koji su gasnim komorama i krematorijumima
tražili put kako da zavladaju Evropom i svetom - uzdrmalo je u
Zapadnoj Nemačkoj savest miliona ljudi koji su se zanosili, ili su bili obmanjivani da je to sve
već prekrila prašina zaborava.
Pola nacije - zatvara oči i uši
Dejstvo tog filma, koji je upozorio da
niko, čak ni najneviniji, ne može da pobegne od odgovornosti za
zločine počinjene u ime cele nemačke nacije - suočilo je
savremeno društvo sa krajnostima na obe strane.
Oko 20 miliona, to
jest gotovo polovina odraslog stanovništva, skupilo je hrabrost da -
doduše sa rastojanja od skoro četiri decenije - sagleda groznu
istinu o onome što je činjeno u doba nacizma, kada su mržnja i
nadmenost zaslepili, pretvarali obične malograđane u fanatične
sadiste, zločince i ubice.
Većina je iz tih svedočanstava izvukla,
koliko-toliko razložne zaključke, zgražava se i samu sebe pita kako
je sve to uopšte bilo mogućno, i saglašava se da je ovaj, kao i
drugi napori, danas neophodnost da se uvide svi balasti prošlosti i
na osnovu toga spreči svako, ma i najmanje ponavljanje zločina i
bezumlja iz prošlosti.
Polovina nacije je, međutim, ostala
zatvorenih očiju i ušiju i drži se po strani, zaklanjajući se
izgovorima da je već mnogo, vremena odonda proteklo ili da ne žele
uopšte da snose ikakve konsekvence za grehove stare generacije.
Malobrojna ali agresivna manjina,
okupljena na krajnjoj desnici oko starih nacista i posleratnih
reakcionara, revanšista i šovinista, krenula je, međutim, u
otvorenu protivofanzivu.
Iz tih redova je prvobitno pokušavano
torpedovanja TV-emisije, time što su bačene u vazduh dve TV-relejne
stanice i podmetnut požar u jednoj sinagogi a potom stalno upućivane
preteće poruke.
Druga strana dejstva filma "Holokaust"
i opštenacionalne diskusije ogleda se u - prelasku neonacista iz
pritajenih budžaka u javne provokacije, nasilničke akcije i
otvoreno suprotstavljanje poretku u Saveznoj Republici Nemačkoj.
Zabranjena "mrka provokacija"
Posle prvog šoka - zbog monstruoznih
nedela u prošlosti u Trećem rajhu, sada je usledio i drugi šok - zbog bezočnosti i
fanatizma neonacista, naslednika hitlerovskog "mrkog režima".
Zapadni Nemci su sada zapanjeni razmerama i opasnim prodiranjima
novog "mrkog talasa" - tim pre što on uzima maha posle tri
decenije za koje se verovalo da su uputile Saveznu Republiku na put
demokratskog preobražaja.
U Minhenu su se neonacističke struje
osmelile toliko da su krenule u osvetničku kampanju nazvanu anti -
"Holokaust" akcija. Na to ih je podstakla neonacistička
stranka, NPD, preko svog lista "Nacional-cajtung" i drugih
glasnika kojima već 29 godina podgrejava šovinistička, rasistička
i revanšistička shvatanja iz hitlerovskog vremena.
Pored neonacista iz stranke NPD okupilo
se još nekoliko sličnih grupa da vrši odmazdu i poništi
psihološko dejstvo filma "Holokaust". U tom cilju su
zakazali veliku povorku i miting usred Minhena, štampali 20.000
plakata i letaka.
Nije slučajno što su neonacisti digli glavu
upravo u Minhenu. Dva puta je iz Minhena, 1923. i 1932. polazio
Hitler da osvaja vlast u Nemačkoj. Danas neonacisti izdaju
svoj glavni list opet u Minhenu. Ali u bavarskoj metropoli su danas
vrlo uticajni i drugi politički faktori, iz etabliranih i čak
vladajućih stranačkih, redova, koji u tumačenju nemačke
prošlosti, u negiranju istorijskih krivica i odgovornosti, u
traženju izgovora i opravdanja za nacistički režim, čak i za hitlerovska osvajanja, agresije i nečuvene masovne zločine imaju
gledišta koja se približavaju stavovima neonacista.
U poslednjem času, na traženje
demokratskih slojeva javnosti minhenski gradonačelnik Kisl je
zabranio provokativni neonacistički miting i ulične povorke i
time sprečio otvorene izgrede. Ali, neonacisti nisu odustali od
raznih drugih provokacija.
Neonacističke skrivnice oružja
Usred zapadnog Berlina, koji je još
pod savezničkom vojnom komandom, prupa mladih neonacista je
provocirala duž glavne ulice, vređajući građane da "samo
magarci veruju u film "Holokaust".
Kod provokatora su u stanovima docnije
nađeni hitlerovski pamfleti i neonacistička propaganda, čak i
skriveno oružje.
U Bad Berleburgu je smesta otpuštena
učiteljica koja je pred učenicima opravdavala nacističke zločine
i odobravala masovno uništavanje Jevreja.
U pismima čitalaca, u porukama,
anonimnim i potpisanim, koji ovih dana dospevaju na uvid javnosti,
ogleda se da uopšte nije za potcenjivanje ni broj ni fanatizam onih
"nepopravivih" koji su i do dana današnjeg ostali
zatočenici hitlerizma ili su u posleratnim prilikama postali plen
neonacističkih mreža i podzemnih fanatičnih grupa
Tak kada je, pod pritiskom uznemirene
domaće javnosti i na ukazivanje zabrinutog inostranstva, bonska
vlada pooštrila kontrolu, ušlo se u trag naoružanim neonacističkim
grupama i njihovim zavereničkim planovima. U blizini Hanovera i
Bilefelda otkriveno je više skrivnica oružja, municije i
eksploziva zbog čega je preko 25 pripadnika omladinskih
neonacističkih grupa stavljeno pod istragu.
Zavrbovani "mrki podmladak"
Upadljiva je taktika neonacista da
vrbuju, zavode i za nasilničke akcije mobilišu vrlo mlade Nemce,
uglavnom iz redova nezaposlenih ili otpuštenih omladinaca.
Ustanovilo se da su glavne baze za "regrutovanje"
podmlatka otvorili neonacisti po srednjim školama. Oni koriste
dosadašnju potpunu pasivnost i nemoć školskog, kao i društvenog
sistema, da mladoj generaciji u toku školovanja pruži realan i
kritički uvid u mračna poglavlja nemačke prošlosti, tokom Trećeg
rajha.
U školama, čak ni na univerzitetima, mladi zapadni Nemci ne
stiču potrebno poznavanje novije nemačke istorije, ostaju okruženi
"zidom prećutkivanja" i lako podležu obmanama koje šire
neonacisti i šovinisti, tvrdeći da nije jedino Hitler kriv za drugi
svetski rat, da nisu jedino u Nemačkoj istrebljivani i gonjeni
Jevreji, da nisu jedino pod nacistima otvarani koncentracioni logori,
da nisu jedino esesovci vršili masovna ubistva i slično - a sve to
sa providnom namerom da stvaraju "rehabilitaciju" nacizma i
- u aktuelnoj situaciji - da time izdejstvuju zastarevanje svih
nacističkih teških zločina, kako bi od 1980. godine prestalo svako
dalje kažnjavanje i svi grehovi prekriveni zaboravom.
Ova perfidna namera neonacista i
desničara poremećena je nervozom koju je u reakcionarne krugove
unela opštenacionalna kritička debata o moralnoj osudi prošlosti i
o rasvetljavanju zločina počinjenih u nemačko ime. Iz te nervoze su neonacisti
skliznuli na kolosek nasilničkih diverzija, javnog opravdavanja
hitlerizma i time otkrili svoje dosad maskirano lice.
Otkrivena je zavera neonacista koji su
pripremali da ubiju američkog pravnika Roberta Kempnera, koji je na
nirnberškom međunarodnom tribunalu odmah posle rata zastupao
optužbu protiv Geringa, Himlera, Kajtela, Ribentropa i drugih
glavnih nacističkih ratnih zločinaca.
Takođe su oni naumili da
ubiju i nemačkog profesora i publicistu Eugena Kogona, koji je šest
godina čamio u nacističkim koncentracionim logorima kao
antifašista, a docnije razobličio nacističku diktaturu u poznatoj
knjizi "Esesovska država".
Njemu neonacisti hoće sada da
se osvete i zato što je, prilikom emitovanja "Holokausta",
davao dopunska objašnjenja kao očevidac i jedan od retkih
preživelih zatočenika logora smrti.
Inicijative grupe pisaca
Neonacisti su pribegli novom "mrkom
talasu" ali nailaze na znatno oprezniju javnost nego dosad. I
vlasti u Saveznoj Republici pooštravaju kontrolu. Da li je to
dovoljno da se suzbije i na vreme spreči opasnost, zasad nije
izvesno jer se neonacisti ne javljaju svuda otvoreno, ne kritikuju ustavni poredak javno, nego ga ruše u potaji.
Uprkos drukčijih sugestija publike,
uprave televizijskih programa odustale su da ponove film "Holokaust".
Analiza više od 30.000 poruka, pisama i odziva iz redova publike
neće biti dostupna pre pozne jeseni.
Ne čekajući na tako
zakasnele zaključke, grupa pisaca, među kojima su nobelovac Hajnrih
Bel, Ginter Gras, Zigfrid Lenc, Martin Valzer, Peter Vajs, Valter Jens
i Volfgang Kepen, predložili su da sami zapadni Nemci pripreme dalje
televizijske filmove, kao nastavak ili dopunu "Holokaustu",
u kojima bi pružili nemačkoj javnosti sopstveno gledanje i
sopstvene zaključke o prebrođivanju geške prošlosti.
Ali i protiv
ovih demokratskih književnika se odmah podigla protivkampanja
neonacista koji su im zapretili odmazdom.
Pažnja javnosti je ipak danas oštrija
nego ijednom posle rata, tako da vlastima, ako pristupe i istraju u
efikasnim merama, neće biti suviše teško da izoluju i osujete
pokretače novog "mrkog talasa".
Napisao: Božidar Dikić (RTV revija, 1979.)