Septembar 1987: Ime Mire Vasiljević vezuje se danas za
desetak popularnih izvođača narodnih pesama kao što su Vera
Ivković, Anđelka Govedarević, Gordana Lazarević, Beba Tošić,
Nataša Popović, Snežana Đurišić, Alma Alta, Slavica Momaković
i još nekoliko drugih.
Sve ove pevačice započele su svoju
karijeru kod jednog pravog muzičara i pedagoga Mire Vasiljević.
Pogađate, reč je o ženskoj muzičkoj grupi "Đerdan"
koja je nastala šezdesetih godina, a ušavši u jedanaestu godinu
postojanja dobila i jednu novu formu porodičnog "Đerdana".
Naime, tada su članovi ove grupe postali i Mirini najbliži srodnici
ćerke Nataša i Jasna, bratanica Biljana i prvi muškarac koji je
pevao u "Đerdanu", Mirin unuk Miloš.
I ovih poznih letnjih dana Miru
Vasiljević nalazimo u njenom porodičnom gnezdu, doduše, pomalo
setnu zbog loših vesti koje je čula, ali uz drugarsku podršku
njene najbolje prijateljice Mime Šistek Đorđević, profesora
muzike. Kažu, već desetinama godina njih dve dele tugu i radost, a
Mima je inače pisala i većinu aranžmana za pesme Mire Vasiljević.
- Bilo je u mom životu dosta dobrih
ljudi. Kada se samo setim koliko ružnih i tužnih trenutaka pamtim,
ali su se, ipak, uvek tu našli neki dobri ljudi koji bi mi pomagali
da isplivam iz takvih situacija - kaže Mira Vasiljević. - Bilo je,
zbilja, svega u mom životu, a eto danas sam ipak srećna žena. Oko
mene je ljubav, a to mi je najpotrebnije.
Miroslava Konstadinović, kako je
Mirino rođeno ime, rodila se pre pedeset tri godine u selu Ripnju
kod Beograda kao prvo dete majke Milojke, bogataške kćeri koja je
pobegla od kuće i udala se za Raju Konstadinovića, seoskog tišlera.
Stanovanje "pod kiriju", nadničenje i stotinu drugih jada
i nedaća, nisu uspeli da srozaju veseli duh ove porodice. Iz
neugledne Rajine radionice naizmenično su se smenjivali zvuci
njegovog glasa i usne harmonike. Raja je toliko lepo pevao da su
prolaznici zastajali i kao omamljeni prilazili i provirivali kroz
prozorče radionice.
Neki bi tražeći razlog da se druže sa Rajom,
donosili razne starudije na opravku i, čekajući da im on završi
posao, slušali kako peva i svira. Nedaleko odatle trčkarala je
Mira, vižljasta devojčica od pet-šest godina, vukući za sobom dve
godine mlađeg brata.
A onda bi ostavljajući brata krenula u
osvajanje svojih vrhova - pentrala se na krušku čije su krošnje
prekrivale krov kuće i kroz prozor na tavanu neprimetno ulazila i
izlazila napolje.
- Najviše sam volela kada otac o
praznicima izađe na poljanče i povede kolo - seća se Mira
Vasiljević. - Brzo bih se hvatala odmah do njega pa se ne sećam, ali
pričali su mi da kada bi me neko od mnoštva ljudi koji su dolazili
kod oca, zapitao šta želim da postanem kada porastem, odgovarala
sam učiteljica pevanja. Tada bi moj otac bio presrećan, jer kako
je i sam govorio i meni je kao i njemu pesma u srcu. Očevu ljubav
uživala sam, na žalost, samo deset godina. Kasnije, kada ga više
nije bilo, muzika je ostala kao nešto što mi je on zaveštao.
Ne smem zaboraviti pesmu...
U priči, Mira zastaje. Na licu joj se
pojavljuje duboka bora. Snebiva se i pita da li ima smisla pričati
o očevoj smrti. Suze potekoše, ali reči počeše da naviru...
Stigao je rat, glad, stradanje. Raja
pošao s partizanima. Negde pred kraj rata, jednog oktobarskog dana,
pronađoše ga mrtvog ispod zemunskog mosta, gde je ležao dvanaest
dana u pesku. Donesoše ga kući, a decu pozvaše da vide oca
poslednji put.
Iz Mirine kose istrgoše šnale koje su držale duge
pletenice obavijene oko glave i raspletoše joj kosu po starom
običaju. Ona pruži ruku prema ocu, ali ne mogade da mu pronađe
ruku nego joj prsti skliznuše prema njegovoj kapi.
Uze je zgrčenim
prstima, pritisnu na grudi, a onda prinese licu. Beskrajno je lepo
mirisala ta kapa, a na njoj, bogzna otkud, tragovi perja. Suluda
misao prošla joj je tada kroz glavu - ne sme zaboraviti da peva, šta
bi otac rekao kada bi zaboravila da peva! S kapom u ruci otrčala je
iza šupe i zapevala koliko je glas nosi.
- Ocu smo digli skroman spomenik jer
tada nismo imali mogućnosti da napravimo bolji - nastavlja Mira svoju priču trgavši se
kao da se vratila u stvarnost. - Kasnije, kada sam već poprilično
zaradila, majka mi nije dala da napravim bolji, jer, kažu, ne valja
se. Ali ja sam smislila bolji način da se ocu odužim - u spomen na
njega svake godine u oktobru organizujem po jedan dobrotvorni
koncert, najčešće po bolnicama.
Mira Vasiljević je prvi put pred
publikom zapevala 1945. godine na priredbi koju je organizovalo neko
zanatsko udruženje. Na grudima su joj se njihale duge pletenice
vezane crnim mašnama. Pevala je pesmu "Siroče sam", a
celo selo ju je slušalo i plakalo. Pevala je i pokazala sebi i
drugima da nije zaboravila pesmu.
Milojka Konstadinović, neškolovana
ali razborita žena, nije dozvoljavala sebi da posustane i da se
izgubi u bedi koja ju je snašla tih poratnih dana. Njenu situaciju
otežavala je i činjenica da se godinu dana pre smrti njenog muža
rodilo i njihovo treće dete, ćerka Milica.
Pronašla je dovoljno
snage, poverila starijoj ćerki Miri staranje o deci i kući, a ona krenula u kopanje tuđih
njiva, pranje tuđeg rublja i ređenje tuđih kuća.
- Ja sam moju majku proglasila narodnim
herojem - kaže Mira Vasiljević. - Radeći teške poslove, majka je
stekla malu ušteđevinu i poslala me u gimnaziju jer je iznad svega
želela da postanem lekar. Zime su bile teške i nezaboravne. Majka
me pratila svakog jutra u cik zore na lapovski voz i sačekivala me
iz škole kad bi mrak već uveliko prekrio prtinu. Često je sa sobom
nosila sekiru jer se pričalo da vukovi napadaju ljude.
Najveću pomoć Mirina porodica je
dobijala od Rajine sestre koja je deci svoga brata žrtvovala mladost
i skoro ceo život. Mirin stric Žoja donosio im je hranu, odeću i
obuću, a više puta je bio prinuđen da svoje opanke vezuje konopcem
devojčici za nogu da ne bi bosa išla u školu. Ali, avaj,
opanci su ipak bili preveliki, pa se Mira često vraćala bez jednog
od njih.
Četiri sata svakodnevne vožnje vozom mogli su Miri da
omoguće kakav-takav uspeh u gimnaziji, jer je tu završavala sve
zadatke. Ali uzalud, ona nije želela da postane lekar. Duboko u duši
svoje kćeri pobunio se pokojni Raja i devojčica je završivši
sedmi razred gimnazije napustila ovu školu i upisala se u prvi
razred srednje muzičke škole, nastavnički smer.
- Napustila sam gimnaziju, a da nikome o
tome nisam smela ništa da kažem. Bila sam u "Mokranjcu" jedini učenik iz Ripnja pa su mi zato i profesori dosta izlazili u
susret. Dozvoljavali su mi, sećam se, da na času sušim čarape
pored peći. Moj razredni starešina profesor Duško Kostić, bio je čovek u kom sam pronašla svog drugog
oca. Baš negde kad je moj brat Lale otišao u vojsku, Milica se
razbolela, a mama zanemoćala, shvatila sam da ću možda morati da
napustim školu. A bila sam već u završnom razredu. Profesor Kostić
se zabrinuo za mene i uspeo da mi izdejstvuje stipendiju iz Valjeva.
Poverio mi je, zatim, sve svoje privatne časove. I tako sam uspela
da završim školu - priča Mira.
Jednog dana, ubrzo po završetku
školovanja, na jednoj od beogradskih ulica, slučajno su se sreli
profesor Kostić i njegova učenica Mira.
Zamislio se tada profesor,
pa rekao: "Ti si, devojko, sećam se, lepo pevala!"
Uzeo ju
je za ruku i odveo je u Radio Beograd kod Đorđa Karaklajića. "Ovo
je moja najbolja učenica", predstavio ju je profesor.
Iz
studija Radio Beograda Mira je izašla kao radio pevač.
- Da, bilo je tu dobrih ljudi, ali i
mnogo, mnogo sreće - kaže. - Najveću podršku u životu imala sam i
imam od svog supruga Miše. A, eto, i njega sam upoznala sasvim
slučajno, kad sam se najmanje nadala.
Odakle znam ove oči?
Ljubavnu priču svoga života Mira
Vasiljević priča u strahu da ne povredi bivšeg supruga. Jer kaže,
oni su uvek bili, a ostali su i danas prijatelji.
Zaljubila se u
njega jer je bio pravi lepotan. Mira i Žarko Smiljanić živeli su
zajedno samo nekoliko godina. Brak nije uspeo i Mira se vratila majci
u Ripanj.
Dve godine su živeli tako odvojeno iako im se već bila
rodila ćerka Nataša. A onda jednog oktobarskog dana Mira se odluči
da krene kod muža u Novi Bečej, gde je on živeo i da mu ponudi
sporazumni razvod braka.
- Nisam još bila potpuno hladna prema
njemu i strašno sam želela da lepo izgledam - seća se Mira. - Pozajmila sam za tu priliku od sestre njen novi beli mantil, i otišla
kod frizera da mi dotera frizuru i našminka me pravom šminkom jer
je ja tada još nisam imala.
Kada je stigla u Bečej i potražila
Žarka, uputili su je u jednu kafanu. Čim se pojavila na vratima
kafane svi pogledi bili su uprti u nju, jer u ovako malom mestu jedna
mlada doterana žena nije mogla ostati nezapažena.
Žarko je sedeo,
okrenut leđima u društvu jedne devojke i jednog mladića. Mladić
koji je sedeo naspram Žarka takođe je radoznalo posmatrao nepoznatu
ženu i začudio se kada je primetio da ona ide baš prema njihovom
stolu.
Žarko je bio iznenađen kad je video ko dolazi i s ponosom je
Miru predstavio svom društvu. Sedeli su tu izvesno vreme, a onda je
Žarko ustao da isprati devojku koja je bila sa njim.
- Posmatrala sam ih ispod oka i razmišljala ko je sad ova žena - priča Mira. - Osećala sam jezivu samoću. Čim su se njih dvoje
udaljili, ostavši sama sa nepoznatim mladićem, nisam više
izdržala. Pokrila sam lice rukama i zajecala govoreći boli me
prijatelju, boli me! Čovek pored mene je ćutao, a kada sam podigla
pogled, videla sam da je stolnjak ispred njega mokar od suza.
Zamislite, nepoznati čovek plakao je sa mnom. Tu noć provela sam u
Žarkovom stanu, saznala da ona devojka nije ono što sam ja mislila,
ali sam shvatila i da se putevi zauvek razilaze.
Stajala je sledećeg jutra na bečejskoj
stanici sama, svesna da se vraća majci i Nataši još praznije duše
nego što je otišla.
U daljini se u obliku crne tačke nazirao voz
koji će je zauvek odneti odatle. Kroz maglu suznih očiju videla je
čoveka koji trči i pomislila da li će onaj čovek stići na voz.
Voz se primicao sve veći i veći, a lik čoveka se sve više
nazirao. U deliću sekunde ona spazi njegove oči i shvati da on ne
trči da bi stigao na voz, već trči njoj.
Oči, odakle zna te oči - pitala se - pa te oči su juče plakale sa njom. Rastali su se na
brzinu uz jedno čekam te.
- Nisam tada verovala da se to događa
meni, kao da je to bio neko drugi - seća se Mira. - Te zime sam dobila
angažman da pevam za novogodišnju noć u nekoj kafani u Bariču. Da
ne bih išla sama povela sam brata i snaju koji su se tada tek bili
venčali. Ta noć bila je za mene užasna. Dok sam pevala bilo je
dobro, ali kad bih sela... Oko mene su svi zagrljeni plesali, a ja
sama. Brat i snaja, normalno, nisu imali mnogo vremena za mene.
Ugasilo se svetlo, čuju se poljupci, čestitanja, a meni suze naviru
na oči.
Novogodišnja zabava se završila.
Sedela je u "Lastinom" autobusu na Baričkoj stanici i
čekala da krene kući. Trglo ju je kucanje na prozoru pored nje.
Okrenula se i nije mogla da poveruje svojim očima. Opet oči, odakle
zna te oči - prošlo joj je kroz glavu.
Shvatila je i skočila
vičući: "Recite mojoj majci da se udajem!" Ljudi u
autobusu posmatrali su je zabezeknuto.
Ovako su Mira i Miša Vasiljević
započeli svoj zajednički život, jedne novogodišnje noći pre
dvadeset šest godina, a da jedno o drugom gotovo ništa nisu znali.
U ovom braku rodila se njihova ćerka Jasna. Mišina ćerka iz prvog
braka Maja, ostala je da živi sa majkom, ali Nataša, Maja i Jasna
su uvek bile podjednako njihova deca.
Najnezadovoljnija bivala je
Jasna pa je kao mala ponekad govorila: "Zašto Maja i Nataša
imaju po dvojicu tata, a ja samo jednog?"
Nezadovoljna je pomalo
i Milojka Konstadinović, jer još žali što joj ćerka nije postala
lekar.
Napisala: Diana Stojanović (Sabor, 1987.)
