Pages

Mira Vasiljević, životna priča: Prvi put pred publikom 1945, oduvek želela da bude učiteljica pevanja

Septembar 1987: Ime Mire Vasiljević vezuje se danas za desetak popularnih izvođača narodnih pesama kao što su Vera Ivković, Anđelka Govedarević, Gordana Lazarević, Beba Tošić, Nataša Popović, Snežana Đurišić, Alma Alta, Slavica Momaković i još nekoliko drugih. 

Sve ove pevačice započele su svoju karijeru kod jednog pravog muzičara i pedagoga Mire Vasiljević. Pogađate, reč je o ženskoj muzičkoj grupi "Đerdan" koja je nastala šezdesetih godina, a ušavši u jedanaestu godinu postojanja dobila i jednu novu formu porodičnog "Đerdana". 

Naime, tada su članovi ove grupe postali i Mirini najbliži srodnici ćerke Nataša i Jasna, bratanica Biljana i prvi muškarac koji je pevao u "Đerdanu", Mirin unuk Miloš.

I ovih poznih letnjih dana Miru Vasiljević nalazimo u njenom porodičnom gnezdu, doduše, pomalo setnu zbog loših vesti koje je čula, ali uz drugarsku podršku njene najbolje prijateljice Mime Šistek Đorđević, profesora muzike. Kažu, već desetinama godina njih dve dele tugu i radost, a Mima je inače pisala i većinu aranžmana za pesme Mire Vasiljević.

- Bilo je u mom životu dosta dobrih ljudi. Kada se samo setim koliko ružnih i tužnih trenutaka pamtim, ali su se, ipak, uvek tu našli neki dobri ljudi koji bi mi pomagali da isplivam iz takvih situacija - kaže Mira Vasiljević. - Bilo je, zbilja, svega u mom životu, a eto danas sam ipak srećna žena. Oko mene je ljubav, a to mi je najpotrebnije.

Miroslava Konstadinović, kako je Mirino rođeno ime, rodila se pre pedeset tri godine u selu Ripnju kod Beograda kao prvo dete majke Milojke, bogataške kćeri koja je pobegla od kuće i udala se za Raju Konstadinovića, seoskog tišlera. 

Stanovanje "pod kiriju", nadničenje i stotinu drugih jada i nedaća, nisu uspeli da srozaju veseli duh ove porodice. Iz neugledne Rajine radionice naizmenično su se smenjivali zvuci njegovog glasa i usne harmonike. Raja je toliko lepo pevao da su prolaznici zastajali i kao omamljeni prilazili i provirivali kroz prozorče radionice. 

Neki bi tražeći razlog da se druže sa Rajom, donosili razne starudije na opravku i, čekajući da im on završi posao, slušali kako peva i svira. Nedaleko odatle trčkarala je Mira, vižljasta devojčica od pet-šest godina, vukući za sobom dve godine mlađeg brata. 

A onda bi ostavljajući brata krenula u osvajanje svojih vrhova - pentrala se na krušku čije su krošnje prekrivale krov kuće i kroz prozor na tavanu neprimetno ulazila i izlazila napolje.

- Najviše sam volela kada otac o praznicima izađe na poljanče i povede kolo - seća se Mira Vasiljević. - Brzo bih se hvatala odmah do njega pa se ne sećam, ali pričali su mi da kada bi me neko od mnoštva ljudi koji su dolazili kod oca, zapitao šta želim da postanem kada porastem, odgovarala sam učiteljica pevanja. Tada bi moj otac bio presrećan, jer kako je i sam govorio i meni je kao i njemu pesma u srcu. Očevu ljubav uživala sam, na žalost, samo deset godina. Kasnije, kada ga više nije bilo, muzika je ostala kao nešto što mi je on zaveštao.


Ne smem zaboraviti pesmu...



U priči, Mira zastaje. Na licu joj se pojavljuje duboka bora. Snebiva se i pita da li ima smisla pričati o očevoj smrti. Suze potekoše, ali reči počeše da naviru...

Stigao je rat, glad, stradanje. Raja pošao s partizanima. Negde pred kraj rata, jednog oktobarskog dana, pronađoše ga mrtvog ispod zemunskog mosta, gde je ležao dvanaest dana u pesku. Donesoše ga kući, a decu pozvaše da vide oca poslednji put. 

Iz Mirine kose istrgoše šnale koje su držale duge pletenice obavijene oko glave i raspletoše joj kosu po starom običaju. Ona pruži ruku prema ocu, ali ne mogade da mu pronađe ruku nego joj prsti skliznuše prema njegovoj kapi. 

Uze je zgrčenim prstima, pritisnu na grudi, a onda prinese licu. Beskrajno je lepo mirisala ta kapa, a na njoj, bogzna otkud, tragovi perja. Suluda misao prošla joj je tada kroz glavu - ne sme zaboraviti da peva, šta bi otac rekao kada bi zaboravila da peva! S kapom u ruci otrčala je iza šupe i zapevala koliko je glas nosi.

- Ocu smo digli skroman spomenik jer tada nismo imali mogućnosti da napravimo bolji - nastavlja Mira svoju priču trgavši se kao da se vratila u stvarnost. - Kasnije, kada sam već poprilično zaradila, majka mi nije dala da napravim bolji, jer, kažu, ne valja se. Ali ja sam smislila bolji način da se ocu odužim - u spomen na njega svake godine u oktobru organizujem po jedan dobrotvorni koncert, najčešće po bolnicama.

Mira Vasiljević je prvi put pred publikom zapevala 1945. godine na priredbi koju je organizovalo neko zanatsko udruženje. Na grudima su joj se njihale duge pletenice vezane crnim mašnama. Pevala je pesmu "Siroče sam", a celo selo ju je slušalo i plakalo. Pevala je i pokazala sebi i drugima da nije zaboravila pesmu.

Milojka Konstadinović, neškolovana ali razborita žena, nije dozvoljavala sebi da posustane i da se izgubi u bedi koja ju je snašla tih poratnih dana. Njenu situaciju otežavala je i činjenica da se godinu dana pre smrti njenog muža rodilo i njihovo treće dete, ćerka Milica. 

Pronašla je dovoljno snage, poverila starijoj ćerki Miri staranje o deci i kući, a ona krenula u kopanje tuđih njiva, pranje tuđeg rublja i ređenje tuđih kuća.

- Ja sam moju majku proglasila narodnim herojem - kaže Mira Vasiljević. - Radeći teške poslove, majka je stekla malu ušteđevinu i poslala me u gimnaziju jer je iznad svega želela da postanem lekar. Zime su bile teške i nezaboravne. Majka me pratila svakog jutra u cik zore na lapovski voz i sačekivala me iz škole kad bi mrak već uveliko prekrio prtinu. Često je sa sobom nosila sekiru jer se pričalo da vukovi napadaju ljude.

Najveću pomoć Mirina porodica je dobijala od Rajine sestre koja je deci svoga brata žrtvovala mladost i skoro ceo život. Mirin stric Žoja donosio im je hranu, odeću i obuću, a više puta je bio prinuđen da svoje opanke vezuje konopcem devojčici za nogu da ne bi bosa išla u školu. Ali, avaj, opanci su ipak bili preveliki, pa se Mira često vraćala bez jednog od njih. 

Četiri sata svakodnevne vožnje vozom mogli su Miri da omoguće kakav-takav uspeh u gimnaziji, jer je tu završavala sve zadatke. Ali uzalud, ona nije želela da postane lekar. Duboko u duši svoje kćeri pobunio se pokojni Raja i devojčica je završivši sedmi razred gimnazije napustila ovu školu i upisala se u prvi razred srednje muzičke škole, nastavnički smer.

- Napustila sam gimnaziju, a da nikome o tome nisam smela ništa da kažem. Bila sam u "Mokranjcu" jedini učenik iz Ripnja pa su mi zato i profesori dosta izlazili u susret. Dozvoljavali su mi, sećam se, da na času sušim čarape pored peći. Moj razredni starešina profesor Duško Kostić, bio je čovek u kom sam pronašla svog drugog oca. Baš negde kad je moj brat Lale otišao u vojsku, Milica se razbolela, a mama zanemoćala, shvatila sam da ću možda morati da napustim školu. A bila sam već u završnom razredu. Profesor Kostić se zabrinuo za mene i uspeo da mi izdejstvuje stipendiju iz Valjeva. Poverio mi je, zatim, sve svoje privatne časove. I tako sam uspela da završim školu - priča Mira.

Jednog dana, ubrzo po završetku školovanja, na jednoj od beogradskih ulica, slučajno su se sreli profesor Kostić i njegova učenica Mira. 

Zamislio se tada profesor, pa rekao: "Ti si, devojko, sećam se, lepo pevala!" 

Uzeo ju je za ruku i odveo je u Radio Beograd kod Đorđa Karaklajića. "Ovo je moja najbolja učenica", predstavio ju je profesor. 

Iz studija Radio Beograda Mira je izašla kao radio pevač.

- Da, bilo je tu dobrih ljudi, ali i mnogo, mnogo sreće - kaže. - Najveću podršku u životu imala sam i imam od svog supruga Miše. A, eto, i njega sam upoznala sasvim slučajno, kad sam se najmanje nadala.


Odakle znam ove oči?



Ljubavnu priču svoga života Mira Vasiljević priča u strahu da ne povredi bivšeg supruga. Jer kaže, oni su uvek bili, a ostali su i danas prijatelji.

Zaljubila se u njega jer je bio pravi lepotan. Mira i Žarko Smiljanić živeli su zajedno samo nekoliko godina. Brak nije uspeo i Mira se vratila majci u Ripanj. 

Dve godine su živeli tako odvojeno iako im se već bila rodila ćerka Nataša. A onda jednog oktobarskog dana Mira se odluči da krene kod muža u Novi Bečej, gde je on živeo i da mu ponudi sporazumni razvod braka.

- Nisam još bila potpuno hladna prema njemu i strašno sam želela da lepo izgledam - seća se Mira. - Pozajmila sam za tu priliku od sestre njen novi beli mantil, i otišla kod frizera da mi dotera frizuru i našminka me pravom šminkom jer je ja tada još nisam imala.

Kada je stigla u Bečej i potražila Žarka, uputili su je u jednu kafanu. Čim se pojavila na vratima kafane svi pogledi bili su uprti u nju, jer u ovako malom mestu jedna mlada doterana žena nije mogla ostati nezapažena. 

Žarko je sedeo, okrenut leđima u društvu jedne devojke i jednog mladića. Mladić koji je sedeo naspram Žarka takođe je radoznalo posmatrao nepoznatu ženu i začudio se kada je primetio da ona ide baš prema njihovom stolu. 

Žarko je bio iznenađen kad je video ko dolazi i s ponosom je Miru predstavio svom društvu. Sedeli su tu izvesno vreme, a onda je Žarko ustao da isprati devojku koja je bila sa njim.

- Posmatrala sam ih ispod oka i razmišljala ko je sad ova žena - priča Mira. - Osećala sam jezivu samoću. Čim su se njih dvoje udaljili, ostavši sama sa nepoznatim mladićem, nisam više izdržala. Pokrila sam lice rukama i zajecala govoreći boli me prijatelju, boli me! Čovek pored mene je ćutao, a kada sam podigla pogled, videla sam da je stolnjak ispred njega mokar od suza. Zamislite, nepoznati čovek plakao je sa mnom. Tu noć provela sam u Žarkovom stanu, saznala da ona devojka nije ono što sam ja mislila, ali sam shvatila i da se putevi zauvek razilaze.

Stajala je sledećeg jutra na bečejskoj stanici sama, svesna da se vraća majci i Nataši još praznije duše nego što je otišla. 

U daljini se u obliku crne tačke nazirao voz koji će je zauvek odneti odatle. Kroz maglu suznih očiju videla je čoveka koji trči i pomislila da li će onaj čovek stići na voz. Voz se primicao sve veći i veći, a lik čoveka se sve više nazirao. U deliću sekunde ona spazi njegove oči i shvati da on ne trči da bi stigao na voz, već trči njoj. 

Oči, odakle zna te oči - pitala se - pa te oči su juče plakale sa njom. Rastali su se na brzinu uz jedno čekam te.

- Nisam tada verovala da se to događa meni, kao da je to bio neko drugi - seća se Mira. - Te zime sam dobila angažman da pevam za novogodišnju noć u nekoj kafani u Bariču. Da ne bih išla sama povela sam brata i snaju koji su se tada tek bili venčali. Ta noć bila je za mene užasna. Dok sam pevala bilo je dobro, ali kad bih sela... Oko mene su svi zagrljeni plesali, a ja sama. Brat i snaja, normalno, nisu imali mnogo vremena za mene. Ugasilo se svetlo, čuju se poljupci, čestitanja, a meni suze naviru na oči.

Novogodišnja zabava se završila. 

Sedela je u "Lastinom" autobusu na Baričkoj stanici i čekala da krene kući. Trglo ju je kucanje na prozoru pored nje. Okrenula se i nije mogla da poveruje svojim očima. Opet oči, odakle zna te oči - prošlo joj je kroz glavu. 

Shvatila je i skočila vičući: "Recite mojoj majci da se udajem!" Ljudi u autobusu posmatrali su je zabezeknuto.

Ovako su Mira i Miša Vasiljević započeli svoj zajednički život, jedne novogodišnje noći pre dvadeset šest godina, a da jedno o drugom gotovo ništa nisu znali. 

U ovom braku rodila se njihova ćerka Jasna. Mišina ćerka iz prvog braka Maja, ostala je da živi sa majkom, ali Nataša, Maja i Jasna su uvek bile podjednako njihova deca. 

Najnezadovoljnija bivala je Jasna pa je kao mala ponekad govorila: "Zašto Maja i Nataša imaju po dvojicu tata, a ja samo jednog?" 

Nezadovoljna je pomalo i Milojka Konstadinović, jer još žali što joj ćerka nije postala lekar.

Napisala: Diana Stojanović (Sabor, 1987.)



Podržite Yugopapir na Patreonu * Donate